offline
- dgcr
- Ugledni građanin
- Pridružio: 05 Maj 2010
- Poruke: 349
- Gde živiš: Bijeljina, Republika Srpska
|
Napisano: 26 Avg 2013 16:12
Poglavlje 6: Srpsko Carstvo u miru
Naredne tri godine Srbija je provela u miru. Izbila je jedna mala pobuna u Epiru ali je ubrzo ugušena. Bugari nisu prihvatali srpsku vlast, ali nisu smeli ni da se pobune.
Mir je narušen kada je Ramaz Bagratuni, kralj Gruzije, objavio rat 1409-te godine. Ramaz je polagao pravo na teritoriju koju je Branimir osvojio od Trnova. Car Branimir je odmah krenuo u Karvunu, provinciju pod vlasti Gruzije i počeo pljačkati zemlju.
Dve godine je Branimir harao kada je konačno dobio sina, kojeg je nazvao Pavle.
Prvi Branimirov sin i njegov naslednik, Pavle je rođen 1411. godine
Iste godine je pokojni car Uroš proglašen za Svetitelja, što je usledilo gradnjom višebrojnih crkava u njegovu čast. Najpoznatija je crkva na Svetoj Gori koja je završena krajem 1411-te godine.
Sledeće godine se Branimir suočio sa dve gruzijske vojske, jednom predvođenom lordom Akadikom, a drugu je predvodio mlađi brat kralja Ramaza, Bagrat. Kada se ukupno sabere, Branimir se suočio sa 45,000 ljudi sa svojih 27,000. Sve u svemu, sprski car je pobedio obe bitke. Lord Akadik je ubijen, a lord Bagrat je pobegao nakon poraza. Krajem godine, Branimir je dobio drugog sina, nazvavši ga Stevan.
Istog meseca, Bagrat je prešao srpsku granicu i odlučno marširao prema Trnovu, dok je Borik, vojvoda Hrvatske, ponovo objavio rat.
Početkom sledeće godine, i Osmanlije objavljuju rat. Izgleda da Srbija nikada ne može biti u miru.
Vojska Bagrata, koja je sačinjavala 12,000 ljudi, je poražena ponovo od strane srpskog cara, s tim što Bagrat ovog puta nije pobegao. General u Branimirovoj vojsci je pogodio Bagrata strelom u leđa dok je ovaj bežao. Hrvati napadaju Kotor sa 17,000 ljudi, ali Knez Petar uspešno odbranjuje grad.
Tokom neprestanih borbi, Branimir je dobio drugu kćer, davši joj ime Jevrosima.
Godine 1414-te, održan je sabor u Rimu između Srbije i država koje su zaratile sa Srbijom. Papa Benedikt II je zahtevao od ovih država da sklope mir kako bi se fokusirali na napad na muslimanske države. Niko nije napao Mameluke već 50 godina, a za tih pedeset godina su duplo ojačali carstvo koje su preuzeli od poslednjeg Saladinovog potomka 1250. godine. Postajale su mogućnosti da Mameluci napadnu Balkan. Ipak, Branimir nije bio zabrinut za njih. Prije je bio zabrinut za susedne države, koje bi svakog trenutka mogle ponovo objaviti rat, što ne bi bilo dobro. Vojska je oslabljena tokom konstantnih ratova.
Nakon sabora u Rimu, Branimir se vratio u Prizren, kada je jedan gruzijski lord došao u posetu. To se ne bi moglo nazvati posetom, jer je lord na zahtev kralja Ramaza tražio od cara Srba da oslobodi kraljevog brata Bagrata.
Kada je car odbio, gruzijski lord je naredio da se iz njegove kočije donesu dva kovčega, puna vizantijskih kovanica. Ukupno, carski službenik je izbrojao 7200 kovanica u zlatu. To će itekako dobro doći Srbiji, podseti se car Branimir.
I prihvati car srpski ponudu gruzijskog kralja, i pusti Bagrata da se vrati u svoju domovinu.
Pametan potez je učinio taj Ramaz, dobro napunivši srpsku riznicu
Nakon ovih iznenadnih događaja –sklapanja mira sa svim zaraćenim državama i oslobađanja gruzijskog princa- Branimir se koncentrisao na suzbijanje pobuna koje su izbile tokom ratnih dešavanja. Bio je umoran od non-stopnog ratovanja i prijalo bi mu par godina mira.
Za razliku od cara Uroša, pokoj mu duši, Bog je blagoslovio cara Branimira još jednim sinom 1418. godine. Car je bio presrećan i napravio gozbu, pozvavši više od 50 lordova na svečanost čiji je povod rođenje trećeg sina, kojem je Branimir dao ime Stefan.
Prizrenom su odjekivale pesme više od pet dana pre nego što je nasledila tišina.
Odmah po rođenju trećeg sina, u Epiru je izbila pobuna, predvođena spahijem Sabahom, pedesetogodišnjem muslimanskom ratniku. Car je poslao dvojicu nižih plemića i njihovu vojsku od 4,000 ljudi da se postaraju za Sabaha i njegovu vojsku spahija. Spahiji su držali reputaciju teške konjice u osmanskom carstvu. Bili su strašni ratnici. Njihovi debeli oklopi štitili su im telo od strela, a na prsima oklopa ugraviran polumesec, znak Islama. Sabah i njegovih 2,000 spahija lako su potukli dvojicu srpskih plemića. Sabah je poslao glasnika u Prizren, koji je pred Branimira doneo dvije odrubljene glave. Car je prepoznao glave svojih slugu, i lično ubio glasnika nevernika, iako to nije bilo časno. Srpski car je lično krenuo u lov na Sabaha, povevši samo tri i po hiljade ljudi. Bio bi glup kada bi poveo 20,000 na običnu vojsku od 1,000 ljudi kada još uvek postoji opasnost napada od ostalih država.
Bitka sa Sabahom se završila tako što je muslimanski vođa načičkan strelama dok je jurišao prema srpskom caru. Srpska vojska je tog dana slavila, ali narod Epira nije bio zadovoljan. Sin Roberta, bišeg kneza Epira, bio je plemić pod službom cara Branimira, i ovu pobunu je vidio kao diverziju koja će odvući pažnju srpskog cara pa će on proglasiti nezavisnost i poraziti srpsku vojsku.
Da je pobuna bila veća i jača, možda bi mu to i uspelo, ali Branimir je sumnjao da bi Robertov sin sa 5,000 ljudi uspio poraziti srpsku armiju od 74,000 ljudi.
Srpska vojska u boju sa Sabahovim spahijima
Nakon što je porazio Sabaha, Branimir se koncentrisao na unutrašnji razvoj carstva. Sada je bio bitan odnos sa okolnim zemljama, kako za razvoj, tako i za snagu carstva. Moskovsku kneževinu su davno osvojili Mongoli, tako da su jedini prijatelji obrisani sa lica zemlje. Odnosi nisu bili loši sa Mlecima, odnosno, bili su prilično dobri. Što se ostalih zemalja tiče, odnosi su uglavnom bili loši. Većina katoličkih kraljevstva je trošila novce iz riznice potplaćujući druge zemlje da napadnu Srbiju, jer nisu smeli sami. Primer toga su Vizantija, Moldavija, Gruzija, Hrvatska, Moreja pa čak i Otomansko Carstvo.
Iako bitni, Branimir je odlučio da odnose ostavi po strani, pa se usredsredio na razvoj koliko gradova i zamkova, toliko i sela. Često je poklanjao njive i zemlju seljacima, čisto da bi dobio njihovo poverenje, ali i da bi što više proizvoda sa sela dospelo u gradske pekare, gostionice, mlinove, kako bi snabdevali narod hranom i pićem. Rudnici koji su napušteni tokom vladavine cara Uroša ponovo su otvoreni, pa Srbija više nije morala uvoziti metal za proizvodnju oružja.
A što se tiče odnosa, neki od narušenih su popravljeni, kao što je slučaj sa Atinom i Ugarskom. Sve od svog nastanka pa do 1426. Srbi nisu imali svoju flotu. U svojoj dvadeset i petoj godini vladavine, car Branimir je u Duklji izgradio prvu srpsku flotu. Trideset ratnih brodova, sa limitom od 75 vojnika na jednom brodu.
Ovo možda bude začetak nove srpske armije, armije koja će osvojiti svet.
Dopuna: 26 Avg 2013 21:02
Poglavlje 7: Pad Carigrada i smrt Osvajača
Mir u Srbiji je narušen 1426. godine, tačno dvanaest godina nakon sabora u Rimu. Budalasti vojvoda Atine se usudio da objavi rat na zahtev Turaka, i popravljeni odnos je ponovo narušen. Dugo su burgundijanski lordovi vladali Atinom nakon Četvrtog krstaškog pohoda, od 1205, da budemo precizni. Od tada su katolički plemići nastojali da oteraju ili pokatoliče vizantijski narod koji je naseljavao ta područja.
Branimir je tada odlučio da konačno oslobodi narod Atine od tiranije burgundijskih lordova, i stoga pripremio armiju za napad. Okupio je 10,000 ljudi i krenuo u pohod, povevši i svoga sina Pavla, koji je pokazivao talenat u tehnici ratovanja.
U decembru 1426. godine, srpski car je sa 10,000 ljudi bio pred zidinama Atine, dok je douk Andronikos, vazal vojvode Atine, napao Solun sa svojih 15,000 ljudi. U to vreme, Branimirov drugi sin Stevan je bio u Solunu, učeći od monaha sa Svete Gore o pravoslavnoj veri i običajima. Imao je taj mali potencijal da bude patrijarh.
Nakon opsade, koja je trajala tri i po meseca, Atina pada, a douk Andronikos doživljava poraz. Do Branimira stižu tužne vesti, jer saznaje da Knez Petar II Orlović umire u svojoj 92. Godini života. Već četiri Petrova sina su pogunula u boju, a jedini preživeli je Petar III, mladić od 17 godina. Tada Petar III uvodi novo pravilo u svoju porodicu. Svaki novi naslednik porodice Orlović će preuzeti ime Petar ako nasledi zemlje svojih očeva. Branimir je lično prisustvovao sahrani najodanijem slugi kojeg je mogao imati, i time odao čast porodici Orlović.
Mir koji je usledio nije potrajao dugo. Već 1429. godine, car Vizantije, Markos, sedamdesetogodišnji vladar, sin Andronikosa III, objavljuje rat. Davno je došlo vreme da Srbi krenu u konačan pohod na Vizantiju. Sada, Branimir planira da završi ono što je car Dušan započeo pre skoro stotinu godina. Osvojiti Carigrad.
U februaru 1430. godine, Branimir je stigao pred zidine tog veličanstvenog grada. Izgradio ga je Konstantin I u trećem veku. Carigrad takođe zovu sestra Rima, što je prilično i istina. Branimir je posetio Rim 1414. godine po prvi put, a sada je pred Carigradom. Malo ljudi ima tu priliku da poseti oba grada.
Carigrad je gotovo razoren od strane Vizantijskih careva u desetom i jedanaestom veku, zbog njihove slabosti, jer nisu znali upravljati carstvom. Alekios Komnen je polako obnavljao grad, kao i poneki vladari posle njega. Kada su ga krstaši osvojili početkom prošlog veka, opljačkali su ga i zamalo sravnili sa zemljom. Svejedno, kakav god da je, Carigrad je veličanstven grad.
Carigrad. Po Branimiru, najveličanstveniji grad na svetu
Branimir se uspeo na mali brežuljak i dobro osmotrio svoju vojsku. Pred zidinama Carigrada je bilo najmanje 70,000 ljudi. A još uvek nije bio siguran da će osvojiti grad. Ipak, da je poveo čitavu vojsku, sada bi imao najmanje 80,000, ali je tih 10,000 ostavio u Srbiji. Gotovo svi plemići su krenuli u ovaj pohod, malo njih je ostalo, a ostali su oni kojima je Branimir poverio da čuvaju carstvo od mogućih napada.
Februara 21. 1430. godine Gospodnje, opsada nad Carigradom je počela. Tada je Branimir po prvi put upotrebio flotu koju je stvorio 1426. godine. Sedamdeset brodova je napalo istočnu stranu Carigrada. Trideset hiljada vizantijskih vojnika koji su branili grad teško su podneli napad sa mora. Srbi su se probili u grad 7. avgusta 1430. godine, gde su se suočili sa preostalih nekoliko hiljada vojnika. Plemići i gospe koji su se našli u gradu tokom opsade utvrdili su se u palati sa preostalih nekoliko stotina vojnika. Za proboj u palatu Srbima je bilo potrebno tri dana, jer su Vizantinci pružali prilično oštar otpor.
Ali nakon što su konačno probili u palatu, Srbi su zarobili preostale vojnike, a plemiće i gospe odveli caru Branimiru. U kampu izvan grada, vizantijskim plemićima je odsečena njihova muškost, a žene su bile vezane jedna za drugu, i tako, nage, trčale kroz kamp, što je mamilo pogled dosta vojnika, naročito pošto su vizantijske gospe bile mlade i zgodne žene. Ipak, ništa više se nije desilo gospama. Nakon tri dana trčkaranja kroz carski kamp, gospe su puštene, kao i plemići. Među plemićima se našao i mlađi brat cara Markosa, Georgijan. On je pretio Branimiru i govorio mu kako će Vizantinci povratiti grad i osvojiti Srbiju, ali ga je srpski car ipak pustio. Verovao je da će Vizantinci sada želeti mir, što se ispostavilo da je tačno.
Opsada Carigrada. Taktika koju je Branimir koristio za osvajanje grada
Dvadeset i devetog avgusta 1430. godine, srpska vojska je zvanično ušla u grad, sa Branimirom na čelu. Osvajanjem Carigrada, Branimir je primio prilčan broj titula, kao što su grof Carigrada, knez Trakije, i još mnoštvo manjih titula, koje je dodelio lordovima koji su se časno borili na njegovoj strani.
Ulzak srpske vojske u grad
Vesti su se brzo širile svetom, o tome da je Branimir osvojio Carigrad. Carigrad je doživeo mnogo opsada, a jedino su ga krstaši uspeli osvojiti 1204. godine. Sada je to učinio i Branimir, car Srba i Grka.
Car Branimir je tokom boravka u Carigradu oboleo od čudne bolesti. Koža mu je bila nenormalno vrela, i stalno se znojio. Na prvi pogled čovek bi rekao da car gori od groznice, ali to nije bilo ni slično groznici. Iako teško bolestan, Branimir je još uvek ispunjavao dužnosti cara. Carigrad je postao nova prestonica srpskog carstva. Carska porodica se preselila u Carigrad takođe. Do kraja septembra, 45,000 vojnika koji su preživeli opsadu grada je već bilo na putu do Makedonije, odakle će se rasporediti u ostalim regijama Srbije u jednakom broju.
U luci Carigrada nalazilo se više od sto pedeset brodova, ne samo srpskih, već i brodova trgovaca iz drugih zemalja. Car Markos je onesposobio pomorsku trgovinu u Carigradu, ali Branimir je za kratko vreme ponovo uspostavio trgovačke veze i delimično obogatio Carigrad.
Sredinom 1431. godine, tačnije dvanaestog jula, oko tri sata noći, u velikim mukama umire car Branimir. Hrabro se borio sa bolešću, ali ipak nije uspeo da nadvlada smrt koja ga je konačno sustigla.
’Njegovo vreme beše došlo.’ je sve što je princ Pavle rekao. Mladi princ je znao da će posle smrti njegovog oca u carstvu zavladati haos, posebno nakon što je osvojio Carigrad. Vizantinci možda iskoriste ovu priliku da povrate Carigrad, ali Pavle je znao da neće tek tako predati taj grad Vizantincima.
Prije svoje smrti, Branimir je rekao Pavlu ’Kada umrem, nemoj nikome reći da sam umro. Kada dođe pravo vreme sve će se saznati. Do tada, stabilizuj carstvo i osvajaj u Božje ime i u ime Krsta.’
Međutim, nije prošlo ni mesec dana kada se saznalo o smrti cara Branimira. Tada je u carstvu zavladao haos. Pobune su izbile na svim krajevima carstva. Ali Pavle je ipak uspio da ih uguši sve do jedne bez poteškoća. Patrijarh u Carigradu i Knjaz Novgoroda, jedine preostale ruske države, dali su Branimiru titulu Osvajač, stoga je Branimir zapamćen u svetu kao Car Branimir Osvajač.
Čitava Srbija je oplakivala carevu smrt preko godinu dana. Podignuta je čak i crkva u Carigradu u njegovo ime. Dvadeset i devetog avgusta 1431. godine, tačno godinu dana nakon osvajanja Carigrada, Pavle se krunisao za Cara Srba i Grka. Odmah po krunisanju, položio je pravo na krunu Vizantijskog cara. Markos, stari vizantiski car, izgubio je svaki pedalj zemlje na Balkanu i nije smeo objaviti rat, naročito posle poraza prošle godine. Mnogi vladari Evrope su u Pavlu videli cara koji će ujediniti narode Balkana pod jedan barjak, i to onaj sa dvoglavim orlom. I upravo to može da zadesi svet.
Car Branimir I Borić 1375-1431
Srpsko Carstvo sredinom 1431. godine, posle smrti cara Branimira
|
