offline
- NoOneEver Dreams
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 16 Apr 2008
- Poruke: 1159
- Gde živiš: Ank-Morpork
|
Simke ::@NoOneEver Dreams
Sta sam mislio pod tim da svemir voli obrasce? Ovako. Do pre cetrdesetak godina smo imali crne rupe u teoriji, pola nacunog sveta ih je smatralo mitom, danas znamo za mnogobrojne. Isto tako, do pre samo dvadesetak godina nismo znali da li i jedan jedini sistem u svemiru ima planetni sistem. Vodjene su decenijske rasprave o tome. Danas znamo za stotine planeta i svaki dan se otkrivaju nove. Planetni sistemi su pravilo, a ne izuzetak. I jos mnogo stvari, da ih ne nabrajam sada. Iz tog razloga, sam rekao ono. Sve ono sto smo smatrali unikatnim za nas, kasnije se pokazalo kao pravilo i svemiru. Ako povucemo paralelu sa zivotom ovde vrlo lako mozemo, po analogiji, reci da je i zivot pravilo, a ne izuzetak. To sto ga mi nismo otkrili, ne znaci nista.
Malo sam cepidlaka, pa me ovde nešto buni.
Život je činjenica. On postoji na jednoj planeti u svemiru. Postojanje drugih nije empirijski utvrđeno.
Evo jedne grube "definicije" sa pravilima i izuzecima u vezi. Pravila i izuzeci pretpostavljaju postojanje određene učestalosti javljanja (ili odsustva) određenog tipa relacije između objekata ili prisustvo (ili odsustvo) određene osobine u skupu objekata. Pošto ne znamo dovoljno o učestalosti postojanja planeta i života (kao osobina zvezda) onda je nezahvalno govoriti o pravilima. Naravno da će neko iz ovoga zaključiti kako ove učestalosti nikada nećemo moći da saznamo, obzirom na broj zvezda u univerzumu. Onda će neko drugi reći da ne moramo da ispitamo celo svemir, hajde da se ograničimo na našu galaksiju kao na validan i reprezentativan uzorak.. Aha! Ali svemir nije dovoljno homogen, postoje i drugi tipovi galaksija no što je ova naša, pa kako onda Mlečni put može biti reprezentativan? itd. itd. ...
Razumem da si anološki došao do stava da je život pravilo, samo mi je ta analogija smela.
Apsolutno se slažem sa tobom da svemir voli obrasce, kao i sve što ima unutrašnju strukturu.
Tamtitam ::Simke ::Ono sto mene plasi, a sto je Stanislav Lem jednom jako lepo rekao "A sta ako smo mi ta rasa koja treba seme zivota da pronese svemirom?" ... To je tek uznemirujuca misao ...
A sta ako smo mi ta rasa je koja je seme zivota prenela svemirom... 
Deluje kao uloga koja sa sobom nosi znantu dozu digniteta, zar ne?  Postoji bar dva načina da se prema ovome odnosimo.
1. Šta bi nas tačno obavezivalo da posejemo život po vaseljeni? Ako smo prvi, nema tvorca kome bismo dugovali sličnu stvar. Što se mene tiče, možda smo i kosmički izuzetak.
2. Sjajna prilika da citiram Prolog iz knjige pomenutog Artura Č. Klarka 3001: konačna odiseja. 
Citat:PROLOG: PRVOROĐENI
Nazovite ih Prvorođeni. Iako čak ni izdaleka nisu izgledali humanoidno, bili su sazdani od krvi i mesa, a kada bi zaronili pogledom u dubine svemira, iskusili bi strahopoštovanje, čuđenje - i usamljenost. Čim su ovladali moćima za to, počeli su da tragaju za srodnicima među zvezdama.
Tokom istraživanja nailazili su na život u mnoštvu oblika i posmatrali delovanje evolucije na hiljadama svetova. Videli su koliko su puta prve slabašne iskre inteligencije zasvetlucale i zgasnule u kosmičkoj noći.
A kako u svekolikoj Galaksiji nisu sreli ništa dragocenije od Razuma, podsticali su svuda njegov osvit. Postali su ratari zvezdanih polja; sejali su, a ponekad i žnjeli.
No, ponekad su, ravnodušno, morali i da iskorenjuju.
Veliki dinosaurusi već su odavno iščezli, kao žrtve nasumičnog udara svemirskog čekića koji je potro njihov obećavajući osvit, kada je izviđački brod Prvorođenih ušao u Sunčev sistem posle putovanja koje je trajalo hiljadu godina. Promakao je pored smrznutih planeta, nakratko zastao iznad pustinja umirućeg Marsa, a onda upravio pogled ka Zemlji.
Pod istraživačima se prostirao svet koji je bujao životom. Godinama su proučavali, sakupljali, katalogizovali. Kada su saznali sve što su mogli, dali su se na posao. Počeli su da utiču na sudbine mnogih vrsta, na kopnu i u okeanu. Ali koji će od njihovih ogleda uspeti, to neće moći da doznaju još najmanje milion godina.
Bili su strpljivi, ali ne i besmrtni. Još je toliko toga valjalo obaviti u ovoj Vaseljeni od stotinu milijardi sunaca, čiji su ih i drugi svetovi prizivali. Otisnuli su se stoga ponovo u bezdan, znajući da se više nikada neće obreti ovde. No, za tim nije ni bilo potrebe. Sluge koje su ostavili za sobom obaviće posao do kraja.
Na Zemlji su glečeri nadirali i povlačili se, dok je iznad njih nepromenljivi Mesec i dalje nosio u sebi svoju zvezdanu tajnu. Još sporijim ritmom od polarnog leda talasi civilizacija razlivali su se i ustupali kroz Galaksiju. Neobična, divna i užasna carstva doživljavala su uspone i padove, prenoseći svoje znanje potomstvu.
A sada, tamo među zvezdama, evolucija je počela da se kreće ka novim metama. Prvi istraživači Zemlje odavno su stigli do granica krvi i mesa; čim su im mašine postale bolje od tela, kucnuo je čas za pokret. Najpre mozgove, a potom i same misli preneli su u blistave, nove domove od metala i dragog kamenja. U tim domovima počeli su da tumaraju Galaksijom. Više nisu gradili svemirske brodove. Sami su bili svemirski brodovi.
Ali doba mašina-entiteta brzo je minulo. Neprekidno vršeći oglede, naučili su kako da skladište znanje u ustrojstvo samog svemira i tako sačuvaju svoje misli za večnost u smrznutim rešetkama svetlosti.
I tako, pretočili su se najzad u čistu energiju; a na hiljadu svetova prazne ljušture koje su odbacili zakratko su se grčile u bezumnoj igri smrti, da bi se potom raspale u prah.
Bili su sada gospodari Galaksije i mogli su do mile volje da lutaju među zvezdama i da poniru poput kakve tanane magle kroz samu tvar prostora. Iako su se konačno oslobodili tiranije materije, nisu potpuno zaboravili svoje poreklo u toplom mulju jednog iščezlog mora. A njihovi čudesni uređaji nastavili su da dejstvuju, nadzirući opite započete pre nebrojeno eona.
Ali više ih nisu stalno obavezivali mandati njihovih tvoraca; kao i sve materijalne stvari, oni takođe nisu bili imuni na dejstvo Vremena i njegove strpljive, uvek budne sluškinje, Entropije.
A ponekad, otkrivali su i vlastite ciljeve.
Simke ::Mene cudi sto svi kada se kaze vanzemaljski zivot odmah pomisle na viskointeligentne rase, brodove, fotonska torpeda  i slicno. Sta ako su vanzemaljci nizak oblik biljkolikih bica koji nemaju samosvest?
Tačno, mada mislim da su magične reči evolucija, odnoso, biodiverzitet. Jer, sa tačke gledišta vanzemaljaca, i vodeni medved je njima deo nove rase isto kao i čovek. Ljudi često gube iz vida mogučnost raznovrsnosti vanzemaljskog zivota. Evolucija, zašto da ne? Ako je vanzemaljski život zasnovan na ćelijama, zašto bi on bio uniforman? Na vanzemaljskoj planeti bi verovatno postojala i raznolikost biotopa. E, sad, može se razmišljati i o tome da li je postojanje lanca ishrane preduslov.
Neka su oni i biljke... evoluiraće. 
Generalno se slažem da treba da se relativizuje stav "Vanzemaljci, dođite, spremili smo roštilj, a i gladni smo napredne tehnologije".
Peca ::@Simke
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Originalna vest: [Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Tu se spominje i ono što je Simke spomenuo: svemir je na otprilike pola životnog veka.
|
