|
Obreo se putnik u nepoznatom planinskom mestu, a mrak počeo da pada. Retki ljudi koje je sreo, na njegovo pitanje: "Gde mogu da prenoćim?", odgovarali su mu: "Ideš još nekoliko kilometara do vrha, tu ima velika kuća, čovek je dobar domaćin, ali pazi: voli da bije!"
Šta će on, kud će - reši zbog mraka i gladi da rizikuje. Stiže do kuće, pokuca, vrata mu otvori čovek zarastao u kosu i bradu, prava ljudeskara. Pozva ga da uđe, i ponudi ga da sedne. Čovek sede.
- Može kafa?
- Pa... može!
- Može rakijica?
- Može... da se malo ugrejem.
Popi kafu i rakiju sa domaćinom, a sve misli šta ga čeka.
- Može nešto da megnemo, baš sam ogladneo?
- Može!
- Malo sira, kajmaka, pršute, suvog vrata?
- Pa, može! I ja sam ogladneo na ovom planinskom vazduhu...
- A može i neko vino? Imam dobro crno vino.
- Može!
Slatko se najedoše, i dugo u noć ispijaše vino. Kad počeše obojici da se sklapaju oči, domaćin namesti gostu postelju, i ode u drugu sobu. Putnik leže sa strepnjom šta li ga ujutru čeka, ali ubrzo zaspa.
Ujutru, domaćin sačeka da se gost probudi, i pomože mu da se umije.
- Mogla bi sada kafa?
- Pa, može...
- A i ljuta?
- Može, može...
- A valjalo bi i da se nešto doručkuje, a?
Putnik više ne izdrža, nego povišenim glasom zavapi:
- Aman, brate, nemoj više da me mučiš, nego bij ako hoćeš! Najeo sam se i napio, pa mogu i batine da izdržim!
- A što, brate, da te bijem? Ponudim te rakijom i kafom, pošto se i meni pije, a ti hoćeš - imam s kim da pijem! Ponudim te da jedeš, pošto i ja ogladnim, a ti hoćeš - imam s kim lepo da pojedem! Nisi k'o ovi baksuzi što dođu, pa se nešto ustežu, pa se zaneće, k'o da ih govnima nudim! Ostanem žedan i gladan, pa postanem nervozan, i šta drugo da radim, nego da prebijem stoku bezrepu!
|
