Blog korisnika Neprimetna
| Nije Mi Ništa! | |
|---|---|
| 17 Feb 2014 20:57 | Idi na vrh |
| Citat:Kad vino popijem, razum izgubim,
sve zaboravljam i nista ne vidim, **** *** pijan ti dusu otvaram... ..kaže Georgijev. Ja dodajem; Volela bih da jednom, barem jednom, osetim ošamućenost vinom, pivom, ili nekom žestinom. Volela bih da doživim 'taj osećaj', al' ne ide.. ne podnosim ni miris alkohola. Ponekad je veoma teško trezan umirati! Otac, ovde u temi, često omražena ličnost iz našeg života. Moj otac i ja... Hoću da pišem.. Hoću a ne mogu. Ne mogu da oslobodim emociju. Ne mogu. I tačka! Bio je dobar čovek. Izuzetno vredan, pošten, čiste duše, prosto dečije. Rekoh, bio je vredan. Nije osetio ništa od blagodeti života. Njega je ispunjavao rad, rad, i samo rad.. E, ta njegova vrednoća i odnos prema radu, uskratli su mi očevu ljubav. ja, ovakva kakva sam, hipersenzibilna, ostala sam uskraćena za očevu ljubav. Da se razumemo, imala sam je, ali ne onako kako sam želela; da me otac uzme za ruku i povede u pozorište, bioskop, na sladoled, da mi On ode na roditeljski sastanak, da me povede kod zubara.. Znala sam da me voli, ali na svoj način. Generacija kojoj je moj otac pripadao nije umela da pokaže ljubav. Volela je, ali tiho. U sebi. i ja sam njega volela.Uzvraćala mu ljubav na isti način. Oštrog uma, mišićavog gipkog tela, brzih pokreta, pun duha i dobre energije, svakodnevno me je obilazio. Znala sam da brine, da mi je andjeo čuvar, ali nismo pričali o tome. Nikad! Trpeli smo našu ljubav. Majka i otac su došli kod mene u goste na dan- dva, dok se njihov stan ne okreči. Prvi put u životu je ostao da spava u mojoj kući. Živieli smo u istom kvatu. I naglo, kao grom iz vedra neba, moj otac se razboleo. Niko nije posumnjao u ozbiljnost situacije. Bolovi su postali nesnosni. Ko zna od kada ih je trpeo.. ko zna kada je sve počelo, tada je kulminiralo. Baš tu, tu kod mene. Sve smo učinili. Bilo je prekasno. Umro mi je na rukama. E, da, zadnje sate smo se držali za ruke. brat i ja smo sedeli kraj njegovog uzglavlja, jednom rukom je držao moju ruku, drugom rukom bratovljevu... Brat i ja smo se nemo gledali. Sve je bilo brzo. Za koji dan će biti 8 meseci od tada. Zablokirale suze. Emoije zarobljenje. Tu noć kada su ga izneli, Ovde, na MC sam plakala. Jedino Ovde sam to mogla da učinim. Kasnije sam poruke pobrisala. Ponovo, kada su mi navirla sećanja i kada ne mogu da ih odagnam, opet sam Ovde plakala. I sada.... http://www.youtube.com/watch?v=nrvqbGUO0co Sinoć, kao na svakih 5-6 dana, odem kod oca, odnesem cveće, zapalim sveću. A suza nema. Nema. Osećanja ne iskazujem na mesta predvidjena za to. Niti ih sputavam, niti slušaju naređenja. Naprosto se emocije dese... Čitam svoju poruku opcijom Pregled Poruke, nisam sigurna da li je to ono što sam želelaa da napišem, nemam vremena za editovanje, a i ne želim da editujem poruku. Kod mene se sve svodi na TRENUTAK. Nisam napsala najvažnije: Žao mi, jako mi je žao, što ocu nikada nisam kazala , KAZALA koliko ga volim. Znam da je uvek znao, ali nikada to nije čuo od mene. |
|
| Noćas Mi Se Pesma Piše... | |
|---|---|
| 26 Sep 2012 22:37 | Idi na vrh |
|
Nocas mi se pjesma pise al' ne mogu naci pravu rijec strasti su mi nocas tise gubim se A na stolu jos papiri stoje prazni, bez rijeci kao mrak pise samo ime tvoje tu je kraj Zasto uvijek tako malo traje ovo lijepo sto nas vezat' zna zasto zivot tako malo traje kad mu sve od sebe dajem ja I zasto nocas, duso, nemam snage da u pjesmi kazem svoju bol zasto tvoje ruke tople, drage umjesto meni nocas dajes njoj |
|
