Blog korisnika Joker's Wild
| Proradilo pero... | |
|---|---|
| 18 Feb 2012 18:42 | Idi na vrh |
| Ovaj blog prevashodno otvaram jer mi je potrebno da čujem nepristrasna mišljenja o onome što radim...
Pre svega o pesmama. A posle i o likovnim radovima, koje, iz tehničkih razloga, ne mogu da postavim još uvek. Posle duže blokade, moje pero je proradilo. Ponovo stvaram. Osećam se dobro zbog toga, iako su loši događaji i misli podstakli kreativnost. Zanima me, ima li to što sam uradila još neku vrednost osim te lične - oslobađajuće. I da je dobro, mesta za napredak ima itekako. Postaviću pesme koje sam napisala u toku ove nedelje, željno čekajući vaše komentare. Biće mi, takođe, zadovoljstvo da postavim i neke analize koje sam radila za fakultet, a koje se odnose na umetnost, pod uslovom da ima zainteresovanih. veliki pozdrav svim novim sagovornicima JW Setiti se Sve što sada znaš o prošlosti samo su Prazne senke obešene U ostavama sećanja što zaudaraju na dim Ustajale fleke nepoznatih soba U kojima smo se budili i uspavljivali Rastvarajući na jeziku sitne Kisele i gorke snove Uvek na tuđem ramenu U nekom od tih trenutaka Nešto je slomilo pulsirajuću krv U tebi Zaboravljeno odavno Ali ugašene oči i dalje se bude zorom Pitajući odraz ko ih je zalio Čežnjom za nestajanjem Raspadanjem Moraš se setiti Svih pogleda, osmeha, reči Neki su te možda zauvek zarobili Zidovima Moraš ih razbiti Možda ponovo postaneš živ kada saznaš šta te je Tih dana Ubilo. Vreme smeha Bila je sezona žrtvi Kad nebo je vrištalo tražeći krv Što smo sipali iz rukava zabavljući se Plačući ponekad Prepoznavali se U dodirima staklenih bočica Mirisnih prahova koji žive nad vatrom Vreme smeha sa ukusom cveća Od čijih se boja razliva stvarnost A opčinjenost ostaje neprimećena ulice, parkovi ljudi, gradovi i kalendari postadoše kakvim smo ih hteli gledajući slike što se mute daleko i liče na nešto što znamo a ne možemo da dohvatimo. i život postade lep na tren pre sumraka boje su nestale i potekla je stvarnost brišući svetlost sipanu u krv ruke su tražile lek Sakupljah tada tvoju bol Što slivala se iza svakog uzdaha Opijajući se njome do razdiranja Ko crnom žuči što se naglo hladi I vodi u sunovrat Sati što dugo nestaju Sada oplakuju snove zarobljene kaznom Da znajući za vreme smeha što ubija brzo i slatko umiru sami mučno i polako Protivotrov Sjajem poteza presečen oblik puštam da iscuri u ništa al kap se skuplja u šaci i prosi iskren stisak Bezumnošću tigra zubima otrov iz rana kidam možda okusi utehu bačena kost što truli u grlu. U pukotine odraza predaja sliva bekstvo iz vene praznini koja zaceliti neće čekajući vatru da oblik rastrgne pa stvori ponovo gutam još jednu česticu nade nečujno... |
|
