Blog korisnika Panonsky
| Moj cimer - bilde(r) | |
|---|---|
| 31 Okt 2008 02:22 | Idi na vrh |
| Nije lepo ljude nazivati pogrdnim imenima. Moj cimer je stvarno bilder. A i ono bez (r). Čovek zaboravan toliko, da me prosto inspiriše da podelim moju muku sa vama. Siguran sam da svi mi zaboravimo neke stvari. Rođendan, godišnjicu, da kupimo nešto u prodavnici, da ugasimo ringlu... Dešava se. Ljudski je grešiti. Ali ne sto puta i zaredom praviti istu grešku!!!
Moj cimer je jedan sladak momak, dobar ko lebac, lagati ne zna. Al što ume da zaboraviii... Zabrinjava me! Primer No1. Kuva kafu. Stavi džezvu sa vodom na šporet, voda polako šušti dok gledamo nešto na TV-u. Ja usput zaspim. Budim se tek nakon sat i po – dva. Odem do kuhinje da pijem vode i udari me toplota. Pogledam, ringla crveeenaaa... - Cimeru, jel ti zima? - Nije... Baš fino. Što? - Vidim greješ stan... - ? - Pa ono, ringla radi... - Daup. E jbga, isključi. - A posle se žališ da imamo velik račun za struju! Znaš ti koliko šporet „vuče“? - Ma nije strašno... Ne radi dugo. - Pa ono... Dovoljno da skuvaš nedeljni ručak. A ti si kuvao kafu. - A isključi, šta da mu radim. Šta ja tebi da radim, pomislim... Aj dobro. Sutradan opet ista priča. Dvaput! Prekosutra opet... I tako se teglimo. Opominjem, skrećem pažnju na fin način, trudim se da mu dokažem da to nevalja, jer može tako da skuva kafu, posle ode negde, nema ga ceo dan, a sam u stanu, a ringla radi... Ko zna šta se može desiti. Ja ne znam. Al ne valja u svakom slučaju! Odustao čovek od kuvanja kafe. Kupi one praškove 3in1, naspe šolju vrele vode iz česme, zamuti i gotovo. Čemu misliti o ringli, kad može jednostavno, bez razmišljanja!? Primer No2. Vadi nešto iz frižidera... Jede, vrati hranu nazad u frižider. Sedne pored TV-a i kulira. Pogledam u kuhinju – frižider otvoren. - Ko je zadnji nešto vadio iz frižidera? - Ja sam. - Jel ti toplo cimeru? - Nije, baš je fino. Što? - Pa što hladiš stan? - ? - Ostavio si otvoren frižider!!! - E jbga, zatvori... Eto jednostavnog rešenja. Kako se ja toga nisam setio!? „Zatvori“... Pa nije to odgovor na sve, majku mu! Ugasi, zatvori... Valjda svako za sobom zatvara!? Primer No3. Ulazi cimer u stan, izuva se, seda pored TV-a, pali cigaretu. Vidim ja nešto mi taj dim jako vuče na mene... Ko da je promaja... Čujem glasno lift, čujem glasno ljude na hodniku, čujem korake glasno... Okrenem se – otvorena vrata od stana! - Očekuješ nekoga? - Jok. - Pa što ostavi otvorena vrata od stana? - Stvarno? - Da... - Zaboravio da zatvorim. - Pa kako, za Boga miloga, možeš zaboraviti da zatvoriš vrata od stana!?!?!?!? - A ne znam, zaboravio. Gledam ga. Gleda on TV... - Pa oćeš ih zatvoriti? - A neće niko ući... - OĆEŠ IH ZATVORITI??? - Aj ti. Stvarno me sad mrzi da ustajem. A i niko neće ući... Tu smo mi, ko bi se usudio.. - Ja da zatvaram za tobom vrata od frižidera, vrata od stana, gasim ringlu... Pa dobro, ko je ovde lud? - Aj dobro, šta cmizdriš, zatvoriću... I tako mi potpuno nije jasno, da li je ovaj čovek normalan? Kako zaboraviti ostaviti vrata od stana otvorena i pri tome gledati kako je to savršeno u redu... Ne kažem da bi se desilo ne znam ni je šta, ali... Brateee... Nije mi to baš čisto. Primer No4. Zadnji primer. Prelio mi čašu... Bar za sada zadnji! Spremam se na faks. Oblačim se i nabrzaka proveravam mail. - E, odo ja na faks. (Kaže cimer.) - Ok, sad ću i ja. - Vidimo se. - Vidimo. Nakon pola sata krećem na faks. Izlazim iz stana, stišćem dugme za lift, okrećem se da zaključam vrata od stana, kad ono... Njegov ključ u bravi. Stoji lepo i smeši mi se „Ćao Ivice, ja sam ključ od tvog stana i svima sam bio na raspolaganju proteklih pola sata“. Vadim ključ, stavljam ga na policu u stanu i zaključavam svojim. Zovem cimera... - Si normalan ti? - Što? Šta bi? - Ostavio si ključ u bravi spolja! Dobro da me nisi zaključao i ostavio ga okrenut! Kako bih izašao iz stana? - Pa jesi izašao? - Jesam! - Pa šta se buniš onda? Stavi ga u stan, a ja ću da ti zvonim na interfon kad dođem... - Aman ne radi se o tome čoveče!!! Neko je mogao da prođe ovuda, uzme ključ, stajao je pola sata u vratima spolja!!! - Pa niko nije uzeo, šta se brineš? - Pa mogao je da uzme! - Pa mogao je, al nije. Šta će kome naš kljič? - Pa uzme ključ, a kad mi odemo kući za vikend on lepo uđe u stan, ponese kompjutere, TV, šta god poželi! Zar ti ni malo nisi svestan ili...??? - A jbga, zakači ključ na lanac i zakucaj ga ekserom meni u lobanju! Možda onda neću zaboraviti. Eto meni odgovora... - Neću ništa zakucavati. Samo misli malo čoveče. Bar malo MISLI!!! - E, ulazim u amfiteatar, aj zdravo. I šta sad da kažem? Ljudi moji... Sve bi to bilo ok, da nije današnjeg dana... Zvoni interfon. - Halo? (tako se ja javljam  )
- E ćao, ja sam. Aj otvori. Otvorio... Kontam, ovaj je opet zaboravio ključ u drugoj jakni... Redovna pojava. Vrata od stana se otključavaju. Odmah mi je preletelo glavom „kako mu otvaram vrata na interfon, a on odključava vrata od stana? Da nisu ulazna vrata pokvarena“. - Pogodi gde je bio ključ! - Gde? - U vratima, opet! Osmeh na njegovom licu od uha do uha... U meni se budi životinjski poriv, zubi škripe. - Šta me gledaš tako? - Opet si zaboravio? - A jbga, šta da radim. Tako ja to. Ubij me. Nema svrhe raspravljati se... Da njegov brat nije moj cimer 4 godine, sa kojim se super slažem, da nije ovog i onog... Praštam. Ali plaćam živcima. Biti ili ne biti? Pitanje je kada? Koliko ću još izdržati? Za njega može baš bukvalno da znači ona naša stara izreka „jednom ćeš i glavu zaboraviti“... |
|
| Vodokotlić | |
|---|---|
| 25 Okt 2008 01:25 | Idi na vrh |
| Vodokotlić je jedna super stvar! Pustiš vodu i rezultat defekacije ode. Danas skoro pa ne možemo da zamislimo život bez njega. Sve što odnosi đubrivo iz mog stana – moj je prijatelj. Ali kako ume da zagorča život kad se pokvari. Tek onda čovek shvati kakvo zlato ima pred nosom, koje ne ceni. E ja sam to naučio težim putem...
Bila žurka u stanu. 12-15 ljudi, otprilike. Cimer slavi rođos. Situacija se polako zakuvava, alkohol počinje da radi svoj posao, a kabasto pivo, vino i kompanija traži i uriniranje. Svaki čas. I svi posećuju naše kupatilo u smenama, čekaju red praktično. I kako ko obavi nuždu flašne vodu. A posle čuješ ono šištanje kad se puni vodokotlić, pa i ne obraćaš na njega pažnju. Svi pevaju, udaramo u gitaru. Ko bi u tim predivnim trenucima obraćao pažnju na punjenje vodokotlića!? Jbga, ja. I pošto se puši ko u pušnici, povremeno se mora isprazniti pepeljara. Taman se pogodilo da moram da šiškim i usput da bacim garbidž iz pepeljare. Najbolje u WC. U kanti za smeće ima najlona, papira od puškica... Sve vrvi od zapaljivih tvari. Bolje u WC šolju. A čujem usput kako se onaj kotlić nešto dugo puni. Upalim svetlo, uđem. Šljap! Nešto mokro. Pukla cev koja ide od ventila do kotlića. Tačno kod ventila, mora da je neko jako zatego i tu popustio materijal. Pametniji popušta. Voda bije iz te cevke, udara u zid, odbija se u plafon i onda se fino sliva kao kišica po kupatilu. Ma kakva kišica, kišurina bre, nevreme! Voda polako oće preko praga napolje. Ja sa pepeljarom u ruci izlazim, malo isprskan vodom i pojavim se pred gostima: - Pukla cev. Poplava! Aaaa-hahahahaha, kaže masa. Valjaju se i misle da se zezam. Ne znam zašto, ali ljudi baš vole kad se zezam. - Ne, ozbiljno. Muk. Baca se gitara, dolazi muški deo posade da vidi. Stojimo gledamo. - Aj Bog te mazo da to zatvaramo! Kaže drug. - Ajde... Vata on ventil, nemoš okrenuti. Zapeklo! Pokušavamo redom, niko nije toliki junak da to zatvori. - Beži po klešta! Ja ću zatvoriti palcem! - Nemam klješta... - Kako nemaš klješta??? - Pa nemam. Nikad mi nisu trebala... - Pa to bar valjda svaka kuća mora da ima! E jbga, my bad. Nemam i gotovo. - Pa idi kod komšije, pa pozajmi. - Gde ću u 2 ujutru da budim penzionera? Si normalan? Najuriće me lovačom. I onako smo u svađi još od kad mi je navuko policiju na vrat zbog žurke! - Ma je*o svađu, idi po klješta, poplaveo mi palac!!! - Nema šanse. Zvaću ove iz održavanja zgrada. Evo ti krpa, evo ti lavor, pa nek se sliva po krpi u lavor. - Aj daj i beži i zovi ih. - Al moram dole do prizemlja, tamo je na vratima lifta nalepljen broj... - BEŽI onda! Sišao ja, prepišem sve brojeve. Ajmo nazad gore da zovemo. Tuuut... Tuuut... - Ovde Stan preduzeće, izvolite. - Dobro veče. Curi mi voda u stanu. Jel možete da dođete da to časkom popravite? - Di curi? - Pukla cev od vodokotlića, puno mi kupatilo vode, jel možete? Požurite samo... - Nismo mi nadležni za to. - Pa koga da zovem? - Zovi majstora, šta ja znam... - Zar vi niste majstori? - Jesmo, ali ne radimo to. - Ma platiću i sve... - Zavrni ventil. - Ne ide, zapeko. - Ništa, doćićemo, ali ćemo zavrnuti celu vertikalu. - Šta to sad znači? - Zavrnućemo ventil na toj vertikali i pola zgrade neće imati vodu do jutra. - Oćete ujutru da popravite moje crevo? - Ne, to moraš sam ili zovi majstora ujutru. Pa pozovi nas kad završiš, da odvrnemo glavni ventil. - Aha... Dobro, aj videću još. Zdravo. !#$%&@! Kažem ekipi, ne može ovako, zavrnuće pola zgrade. Ubiće me komšije što nemaju vode ujutru, kad idu na posao... Kaže drugi lik „daj ja da probam“! Ajde... Odvalio točkić od ventila. Ostala samo ona mala kockica... Šta sad... „Daj viljušku“ kaže on. Evo... Iskrivio viljušku, ne ide nikako. „Čekaj! Imam alat u kolima. Sad ću po njega.“ Kaže on. Ajde... Svi presrećni, samo jedna klješta i gotovo. Pijemo dalje. Devojke kuliraju, naravno. Posle par minuta i par prosipanja punih lavora vode, evo ga. - Brat izvadio alat iz kola pre nego što sam došao. - Pa šta sad da radimo??? - Ali imam ovo! (vadi klemu iz džepa) - Pa kako sa klemom da zatvorimo ventil? To je sitna kockica, nemoš to klemom. - Ma može... Ipak ne može! - Daj točkić da nabijemo. Nabili. Nekako sa klemom uhvatili točkić, stisli i zatvorili... Ahhh... Laknulo nam. - Kupi vodu, šta gledaš? (Kaže mi drug) - Ma ajmo na jedno pivo u sobu, voda neće pobeći... Pokupih vodu. Funkciju vodokotlića zamenilo crevo od tuša sa kog smo odvrnuli „slušalicu“ (ručku). Žurka ide dalje... Ujutru zvoni neko na vratima. Penzioner od ispod... - Šta ste to radili? Na plafonu mi vlažna mrlja! - Procurela nam voda, puklo crevo, pa dok smo uspeli da zavrnemo... - Pa šta je tu komplikovano, zavrneš ventil! - Zapeko ventil. - Pa što me nisi zvao? Imam ja klješta... - Bilo 2 sata ujutru, nisam hteo da vam smetam, verovatno ste spavali... - Ma gde da spavam od vaše buke!?!?!? Jbga, gotovo sad... Otišao sam odmah da kupim klješta i nekoliko creva. Za ubuduće. Očas posla radi prešs vodokotlić. Cenite svoj vodokotlić. Kupite par creva i klješta. Spašava dupe! |
|
| Zidarac iliti 0,5 L | |
|---|---|
| 24 Okt 2008 03:06 | Idi na vrh |
| Obećo sam da ću pisati o zidanju u stanu. Dužan sam. Pa da krenemo.
U prvoj godini faksa nisam našao nikakvog drugara da mi bude cimer. Ne zato što me niko ne voli, već su svi našli stanove... Pa sam pribegao oglasima. I nađem jednog derana. Fin dečko. Znao da kuva super. Opisah ga već u blogu „Ja kuvar“. E sad, druga dileja. Pošto imamo ogroman stan i ima tri ležaja, može se uzeti još jedna kirija, bacili se mi na traženje trećeg. I našli. Od tadašnjeg cimera drugareva sestra ima drugaricu, čiji drug ima sestru što se druži sa pomenutim pacijentom. Reko deder. Nek dođe čovek, da popričamo, da on vidi stan, da mi vidimo njega, pa da da prosudimo hoće li živeti. Sa nama. Javio se deran, dogovorili vreme. Kasnio je 4 sata. Aj ok, dešava se. Došo sa drugom i doneo par dvolitri pive. Moj čovek. Osmeh preko cele face, da nemam uši smejao bih se oko cele glave. Stukli dvolitre, otišo on iz stana i zaključili – naš čovek. Doselio se za par dana i sve je bilo dobro. Za dalju fabulu je bitno da znate otprilike kako stan izgleda. Prosto. Imate kockicu, pa onda stan ide u slovo L ili ćirično G (ko kako voli) a u onom delu što fali do kvadrata je moja soba. Čovek odmah dobio ideju. Da on lepo lupi pregradu na delu onog L, pa da izoluje sebe i cimera u posebnu sobu. Rekoh, to je moguće izvesti, investitor mi reko da je i predviđeno, ako nekom padne tako nešto na pamet. I nekom palo... Pa da mi fino isečemo parket, onda dovučemo cigle, cement, pesak i sav potreban materijal i zidamo. Ništa lakše. Radio je on sa zidarima, zna on kako. Pa rako, oklen nam materijal? Najmanji problem, preko puta se zida zgrada. Svaki dan, svako od nas spakuje jedno 5 cigli u ranac, ponese po kesu peska, cementa i eto ti. Za koju nedelju ćemo se navući svega. Skladištimo na terasi, velika je, čvrsta, izdržaće, ceni on. Kako da sečemo parket? U čemu da mešamo malter? Radoznao ja. Rešeno, ima njegov drug ubodnu testeru, a na terasi ćemo da muljamo sve i radimo posao. Sve je to bilo super, ja kontam, naravno, ništa od ovoga. Tuđ stan, u neku ruku moj, al zabavno je. Sutradan se pojavio sa 5 cigli i kaže da je naš red... Vrag odneo šalu. Čovek je tu nedelju dana, u tuđem stanu i već zida. Gotovo. Došao i njegov drug, da pomogne. Ko zna kako bi se to završilo, da nam baš tada nije pukla cev od sudopere i da tetka (vlasnik stana) nije zvala. Ispričali se mi telefonom, kažem šta bi sa cevkom, jedva popravili i ona zeza „kakvi ste vi to muškarci, još trojica, a nemate alat? Pa doneću vam ja, šta treba“? Reko, ovako, ubodna testera, čekić, bušilica, „hiltovka“ za štemovanje maltera, može i fangla... MOLIM? Začu sa drugog kraja žice. Pa reko, cimer hoće da opali zid u dnevnom boravku, znaš da je investitor reko da je to predviđeno, ako nekom padne na pamet, da se izoluje malo, da mu stalno ne prolazim kroz sobu... Kaže „aj daj mi ga na telefon“. Dao. Posle toga više nije dovlačio cigle u stan... Ali to nije ni približno kraj. Ovo će biti dugačak Blog. Čovek je obožavao da uči na krevetu uz cigaru, pivo zidarac i uz noćnu lampu. Noćna lampa nije bila uračunata u kiriju, pa je odlučio sam sebi da napravi jednu. Već sam pomenuo da se preko puta gradila zgrada, pas im mater !$#%@%$!, budili me svako jutro!!! I u tim ruševinama je moj super genije cimer našao luster. Ulazi u stan, vuče kablove, a luster se trtlja po parketu. Gledam – neverujem. Šta će ti to? Pa našao tu preko puta, neko bacio, može to da se iskoristi. A za šta? Oćeš da nam ugradiš luster? Ma jok, za noćnu lampu. A luster imao onu „glavu“ koja ide do plafona iz koje vire četiri savijene šipke sa sijalicama. Kaže on meni lepo „odvrnem ove šipke, kablove skratim na meru, od drveta napravim postolje za lampu, kupim prekidaš i ta-daa“. Super, igraj se, bar mene nećeš trovati. Reko, a di ćeš je metiti? Nemaš nikakvu policu, stočić, ništa pored kreveta na šta da staviš... Kain problem. Njegova će noćna lampa biti drugačija od ostale tri. Ostale tri će prodati na pijaci za 50 dinara. Znaš li ti koliko je to piva? A pivo bilo 20 din, tada... Dobra vremena. Lako ćemo je ugraditi. Vidiš luster? E od njega ću da izbijem po plavonu malter, ovuda pravo, pa tu spustim, tačno dođe negde oko moje glave, izbijam do otprilike ovde, kupim kablove, spojim, spustim, zamalterišem tu lampu sa prekidačem i gotovo. Kupiću i Jupol kad budem imao novaca da to okrečim i gotovo. Neće se ni videti, a imaš super lampu iznad kreveta, ugrađenu, milina... Stvarno nisam znao šta da kažem. Totalno me je opčarao idejom. Tek kad je počeo da odvrće šrafove, seče kablove i meri zidove, koliko mu maltera treba sam reko da to ipak ne radi. Reko „kupiću ti ja ako treba lampu od 50 dinara na pijaci“... Imali smo mi puno poduhvata sa njime, ali ova dva se baš tiču zidanja. Inače smo i bicklo servisirali u stanu. Da i to ispričam, kad smo već kod njega... Ako vas mrzi, nemojte čitati. Čovek dovuko bajs od kuće i išao na moto skup, na Petrovaradin bajsom. Bajker pravi. Vratio se sa pokidanim sajlama, sje*anim zupčanikom i lancem. Jedva ga dovuko odande. Otišo na najlon, kupio sve što treba i idemo da popravljamo. Ulazim u stan i gledam. Tepih na stranu, da se ne umrlja. Odvrćemo nožem šrafove. Treba nabiti zupčanik, a nema čekića. A da, ima onih 5 cigli na terasi, poslužiće. Rukavi zavrnuti do pola ruke, cigara u ustima, zidarac (pivo) na stolu. Ulje spremno za podmazivanje, vidim po njegovim rukama i isprobano. Majstor na mestu, bez toga ne ide. Najpre ruke podmazati i grlo pivom. Onda ništa nije teško. Uzeo čovek bajs, rastavi ga na sred sobe, delove poslagao, sve po JUS-u. Uzeo da nabija zupčanik. Na sred stana, na sred novog novcatog parketa. Mlati ciglom po zupčaniku, sve čekam da mu ispadne, pa da imam BAŠ razlog da mu glavu nabijem tom ciglom. Nije ispala, nabio. Namastio lanac, stavio. Sajle tu. Sve gotovo za 4 dana i dve gajbe piva. Bajs ko nov. Samo zupčanik preskače, jer su mu uvalili neki na najlonu, fali trećina zuba, izlizani. Jbga, za te pare... Al bajs ide uglavnom, to je bitno. Operacija uspela. I tako smo mi zidali stan i servisirali sve što se moglo. Čovek pun ideja... U sledećem broju - kako smo se borili sa vodom u stanu. |
|
| Veliko spremanje | |
|---|---|
| 23 Okt 2008 03:13 | Idi na vrh |
| Spremanje stana. Stvar koju njaviše mrzimo. Ali neminovna. Obično majka naleti jednom mesečno i obavi taj šugav posao. Malo krpice, malo sunđera, malo one mrežice sa sudove, malo Cifa i stan blista! E sad, moj bivši cimer je tako zvao majku. Došli majka, tata i brat u stan, majka pristavila ručak, tata, brat i cimer legli na krevet i odgledali pregled Lige Šampiona. Usput je majka obrisala, oprala, skuvala, usisala, ribnula kupatilo i gotovo. Svi srećni i zadovoljni.
Ali sad imam drugog cimera. Njegova majka ne dolazi u stan. Nikad tu nije bila žena, a i šta će tu... Njeni sinovi, braća, moji cimeri, uče marljivo (manje-više) i sve funkcioniše. Dok ne dođe na red spremanje stana i bacanje smeća. Bacanje smeća je na neki način ritual. Kad se nakupe tri pune velike vreće za smeće, onda se baca smeće. Čemu svaku kesicu nosati do kontejnera? Smeće još nekako izdržavamo, ali brisanje prašine i usisavanje je ubi Bože. Kupatilo – ubi đavo! Kažem lepo cimeru da usisa stan dok ja ribam kupatilo. Može, a što ne bi moglo. Dok se znojim u zatvorenom prostoru udišući isparenja Bref-a, on usisava. Izađem u stan na „svež“ vazduh i da popijem čašu vode i imam šta da vidim. Čovek usisava, ali ništa ne pomera. Znači lepo oko svake noge stola, pa lepo polagano oko svake noge stolice. Dinar pao na pod, to je u redu, lepo oko njega... Kutija sa stvarima stoji uz zid, lepo oko nje, ne slučajno pomeriti... Oko nje! Čemu mrdati dinar, kutiju, stolice i praviti sebi dodatni posao? Lepo tri sata usisavanja, ali sve stoji tačno gde je i bilo. Nema greške. Kažem lepo da pomeri tu kutiju, usisa i vrati. I dobijem odgovor „čemu usisavati ispod, kad ću je opet tamo vratiti nakon usisavanja“? Ostadoh zatečen. Jbga, kako objasniti? Ništa, idemo dalje. Brisanje prašine. Jedna od najgorih stvari koju čovek može da zamisli. Ali izuzetno korisna, TV nakon toga opet ima boje! Bar kod nas. Jednom sam zvao majstora (bez zezanja) da pogleda TV, sve nam blede boje, praktično crno-belo, reko nešto se sje*alo. Majstor došo, krenuo da rastavlja TV i kako je dotako ekran TV-a ono crni prsti od prašine. Obrisali prašinu i TV ko nov. A i jeste nov, svega 2 godine ima. Hura, radi! Majstoru pivo – prošli smo jeftino. Mora da se nasmejao i svima priča događaj. A dobro, pričam i ja. I sad, red je da podelimo stan na pola po dijagonali, da svako obriše svoj deo. Ja svoj, cimer svoj i bratov. Ok, nije frka. Krenuo čovek da briše, a na stolu njegov laptop, podmetač za čašu, sveska... Briše sto 100 sati. Gledam ga i neverujem. Tolika pedantnost, toliko se uživeo. Pa i venecijanere, jednu po jednu lajsnu, sve... Svaka čast! Cenim trud. Ali sutra čovek ode kući pre nego što sam ustao. I šta vidim? U milimetar je lepo sve obrisao oko laptopa, podmetača, sveske na njegovom stolu. A tamo gde su bili pomenuti predmeti prašnjavo. Tačno možeš da kažeš di je šta stajalo! Kao i kod usisavanja, zlatno pravilo – ništa ne pomerati sa svog mesta, kad ćeš ga tamo opet vratiti. Čemu truda pomerati? Moj cimer ima i zlatno pravilo za sudove. Ja uzmem čist tanjir i pribor, jedem, operem, stavim na mesto i to je to. Cimer uzme čist, jede i ostavi ga da kulira... Ja uzmem čist, jedem, operem, stavim na mesto. On uzme, jede i ostavi da kulra. I i tako izređa sve sudove. Kažem lepo, operi, nemam iz čega da jedem... Dobijem lepo odgovor „ma ja sam jeo iz toga pre par dana, nije strašno, uzmi pa jedi. Nisam ga otrovao“. Tanjir stoji par dana prljav, on uzme, pa jede iz njega. „Da li si ti normalan“? – pitam ja. Odgovor „dok ne pocrni – dobar je“! Ako se ne može oprati, jer sve skori nakon nedelju dana, padne mu na pod „slučajno“ i polupa se. Takva vremena došla, jeftini tanjiri, ne isplati se prati ih... A ti budi pametan, pa ga ubedi u nešto. Ne znam zašto sam vam ovo ispričao, ali bilo mi na duši. Smorih možda, ali ko vas tero da čitate? 
|
|
| Ja kuvar | |
|---|---|
| 21 Okt 2008 04:09 | Idi na vrh |
Da podelim nesreću sa vama.  Ja sam student. Majka mi kuva, majka mi pere donji i gornji veš. Jednom nedeljno navrati u stan, lepo opere sve sudove koji su se nakupili, baci gaće i čarape u veš mašinu i dok se oni suše prebriše prašinu i malo usisa... Imam ja svoja posla, da učim. A majka je vešta. Ja bih brisao prašinu celo poslepodne. Ona to expres za sat vremena protrči. A ponekad i uzme neko pilence pa skuva onu domaću supicu sa zeljem. Nedeljni ručak, poslastica! Često i tata dođe, pa mi usput zavrne, odvrne, popravi, namesti sve što treba od tehnike. Čovek baš zna da popravlja i ima smisla za to. Ja nemam ni alat u stanu...
Elem, da se ja vratrim na prvobitnu misao. Obično mi mati spremi nešto hrane kući, smrzne, spakuje, ja dođem u stan, odmrznem i ručkam. Pasulj, đuveč, sarma, paprikaš... Sve redom. Ponesem koji kulen, malo šunke, crnog luka, turšije i idemo. Ali ponekad ponestane ili jednostavno čovek poželi nešto drugo, nešto novo, nešto "divlje", što bi kazli. Odlučim se ja da kuvam! Da ja sebi skuvam jednu supu uz bečke šnicle! Odem u prodavnicu i vidim supice u kesici. Knor, Magi, C, razne super, čorbe. Uzmem ABC supu. Došo kući, aj da kuvam. Šerpa tu, kaže da kuvam to u litar vode. Dobro. Ja lepo čašu, izbrojim 5 čaša vode u šerpu. Metio na šporet da ključa. Proključalo. Sunuo sadržaj kesice u 1 litar ključale vode i kaže da ključa 5 minuta. Uključio sam štopericu na mobilnom i čekam. Prošlo 5 minuta, skinem. Kad ono... Pola onih slova mi se zalepilo za dno! Uzeh viljušku pa da ja to odlepim. Drljam, drljam, drljam li drljam po dnu. Uspeo sam. Više nisu bola slova, nego neke "dropkice", ali nema veze, i onako ide u želudac, a tamo mu sve jedno dođe. Krenem da jedem, ono krckaju pod zubima. Nešto meni to baš i nije skuvano. Majka kad skuva testenina se topi u ustima, a ne "kamena" slova... Bilo kako bilo, ja pojeo tu supu. Uzmem da perem šerpu, operem i vidim brazde na dnu. Ode emajl od drljanja viljuškom! Majci se diže kosa na glavi. Al bar nisam osto gladan... Od tada se držim proverenih recepata. Kafa i jaja, to umem da skuvam. Pre su mi se jaja razlivala kad sam ih polupao, ali sam skontao da je 10 minuta idealno vreme. Onda su mi čvrsta. Kuvao sam i špagete jednom. Reko, sa cimerom da okuvamo. Odemo u prodavnicu i kupili neke Italijanske, proizvodi Bački Maglić ili tako nešto. I sos smo kupili. Piše lepo na špagetama da se kuvaju 10 minuta. Ja sunuo vode oko litar, proključalo, metio špagete i čekam 10 minuta. Naučen prethodnim iskustvom, promešam ja malo, vidim opet se lepi ko ona slova u supi. Mešam! I dobro je... Ispale ok špagete. Malo sam ih pokido, ali jestivo!  E sad sos. Uzeli mi neki Milanjeze, lep na slici, reko deder. 3 dl vode i kuvati. Ja stavio vodu i nek ključa. Ne lezi vraže, nisam dobro pročitao. Kaže u 3 dl mlake vode sunuti sadržaj kesice. Onaj prašak. A meni proključala već. Reko aj, povećao sam kinetičku energiju vode, povećao sam i rastvorljivost, šta loše može da se desi? E može. Ja sunuo, kad ono gromada se stvorila! Lepo gromada i ništa. Kuva se. Neće da napravi sos. Ajmo viljušku, pa gnječim. Gnječim li gnječim! Nekako, uz Božju pomoć sam to izgnječio i rastvorilo se. Ali sad je ko supa. A ja oću sos! Ključa to čudo, prska po zidu, na sve strane, šporet usvinjen ko da sam za svatove špagete kuvao... Ali ispade to dobro. Pojelo se, pun stomak, srećni mi. A onda smo ribali šporet, na zid nalepili poster i dogovorili se da to ne ponovimo.
Čovek jednostavno nije stvoren za neke stvari... |
|
| Music by Windows Sounds | |
|---|---|
| 18 Okt 2008 02:12 | Idi na vrh |
| Evo izjutjubovao sam nekoliko interesantnih klipova muzike napravljene od Wndowsovih zvukova. I meni totalno svidio. Občaran sam. Take a look.
Win XP & 98 mix: Win XP & Vista mix: Nisu loši, a?
|
|
| Blogodarim | |
|---|---|
| 27 Sep 2008 02:40 | Idi na vrh |
| Idem tako bulevarom svaki dan, tamo-vamo i stalno srećem neka ista lica i neke iste ljude koji tu stoje uvek. Ponekad se pitam, da li ti ljudi odlaze kući? Kad rano ustaju? Kad kasno odlaze? Ja nisam nikad vido nikog od njih da se baš kupi da ide kući ili da je baš došao i rasklapa svoj štand. Stalnoprisutni su. Nešto poput Boga, samo na jednom mestu. Pričam o uličnim prodavcima. Idem na faks, koračam pospan i prolazim pored. Oni već arrange-ovali svoje iteme po kutiji u kojoj su ih doneli. Stoje, tupkaju na mestu. Ladno je, jbga. I čekaju da neko stane i kupi nešto. Eno jedna bakica prodaje kamen za struganje peta. I lepo ih je poslagala u piramidu. Komad 50 dindži. Nije uopšte puno. Ovaj pak prodaje merač pritiska i ti onaj na živu i pored njega elektronski merač za pritisak, na akciji je, ako treba ima i kućna dostava. Baterije gratis. Tu su i neizostavne baterije „dugmetare“, one kao što su se metale u video igrice nekad, ko se seća... Davno je to bilo. Možda bolje rečeno u ručne satove. Jedna bakica opet prodaje šalove i kapice koje je verovatno celo leto štrikala. Onda neizostavan lik sa hrpom starih knjiga koje su neizostavna lektira u školi, a ustvari bi ih trebalo davati zatvorenicima da čitaju za kaznu. Tipa Tihi Don, Zločin i kazna, Ana karenjina i ostale gluposti koje smo skinuli sa neta i manili se ćoravog posla, već trčali za loptom za vreme koje smo trebali da izdvojimo na njihovo čitanje... Ko voli nek izvoli. Ja kažem - neka fala. I tako, svašta se tu može naći. Od vojničkog pribora za jelo, preko jednog (jednog!!!) noža na rasklapanje, do jaja (mislim, pilećih jaja)... I onda, nakon pola dana ili pak celog dana provedenog na faksu, vraćaš se kući, umoran, nikakav, misliš kako bi valjalo nešto baciti u kljun, jer moraš, a nisi ni gladan nešto, nogu pod nogu, prolaziš pored istih ljudi, a na njihovim „štandovima“ ne vidiš promene. Svi kamenovi petaroši (za pete) su na broju. Aparati za pritisak su tu. Noževi na broju. Jaja takođe. Sutra opet kreneš istim putem u prodavnicu, na faks, bilo gde, prolaziš i vidiš opet sve isto. Kao da se nisu makli sa mesta, kao da se ništa promenilo nije, kao da ništa prodali nisu. I onda se zapitaš, da li su ovi ljudi uopšte išta prodali??? Recimo da je jedan kamen za struganje peta 50 dindži. Koliko tog kamenja moraš da prodaš, da bi ti se isplatilo da stojiš na tom mestu čitav dan, po nesnosnoj vrućini, po kiši ispod najlonske kese na glavi ili na ladnoći? Ako ih proda jedno 16, to je 800 din, 10 evrića. Ali odakle ih onda vadi? Nešto čisto sumnjam da ih proda 16...
Svako se bori za preživljavanje na ovom svetu, u ovoj državi. Ali – kako ih ne mrzi? Zar nema ničeg boljeg? A onda se okrenem i pogledam svoj život i vidim – pa i ja svako jutro idem pospan, mamuran na faks, jbno se smaram i mislim šta ću baciti u kljun kad dođem kući. I skontam da smo nekako kolege. Zarobljeni u „ničemu“, čekajući da se nešto desi. I sve kontam, kad završim ovaj faks, opet ću svako jutro ići na posao, sreti slične ljude koji traže istu stvar od ene i jedva čekati da dođem kući gde ću opet lenčariti pored TV-a ili brauzovati MC, spavati... Dođem na isto sa tim ljudima, samo neću stajati na ulici, već otpadati na radnom mestu. Šta ti je život. Nije ni čudo da moji jedva čekaju godišnji. Bolje da studiram što duže, ovako je bar dosta zanimljivije pored svih žurki, devojaka i gluposti. Eto, morao sam da ovo podelim sa vama, ne znam zašto. |
|
| Lorem ipsum dolor sit amet... | |
|---|---|
| 15 Avg 2008 03:39 | Idi na vrh |
| Naime, ovaj tekst se javlja kod fontova, tamo di je primer kako izgleda... I sad sam ga opet vidio na jednom sajtu i mene zanima, da li neko zna, o čemu se tu radi? Šta kazuje tekst? Gde bih mogao da nađem prevod ili akoneko zna neka mi skraćeno kaže...
Eto tako... Eve tekstića. Lorem ipsum dolor sit amet, consectetuer adipiscing elit. Sed ac urna. Sed rutrum lectus eu orci. Nulla mattis erat. Fusce scelerisque hendrerit wisi. Aenean imperdiet imperdiet nunc. Morbi tincidunt, mi vel posuere varius, mi est nonummy leo, eu volutpat leo massa sit amet turpis. Curabitur tempor auctor quam. Morbi dapibus. Vestibulum eleifend. Etiam eleifend sapien nec dolor. Proin porttitor felis a orci. Curabitur pellentesque urna a turpis. Donec massa erat, vehicula ac, tincidunt vel, viverra nec, elit. Sed sodales, enim nec cursus auctor, dui ligula tincidunt augue, eget dapibus odio leo at dolor. Etiam tempor accumsan nisl. Nunc turpis mi, consectetuer pharetra, vulputate vitae, posuere id, lectus. Etiam auctor pharetra metus. Nullam eu urna ac diam ultricies ultrices. Vestibulum a ligula. Ut vitae turpis. Nullam tincidunt faucibus arcu. Praesent rhoncus arcu at mi. Duis ipsum mauris, ornare in, fringilla non, imperdiet et, quam. Pellentesque habitant morbi tristique senectus et netus et malesuada fames ac turpis egestas. Phasellus mollis. Nulla velit orci, elementum at, sodales eget, mollis eget, massa. Maecenas pellentesque vulputate diam. Proin lacinia. Donec vulputate vestibulum wisi. Donec cursus. Praesent varius semper nunc. Cras tortor pede, posuere iaculis, lobortis cursus, aliquet non, velit. Vestibulum mauris lectus, tristique non, sollicitudin non, commodo eget, quam. Nulla quis velit. Fusce iaculis aliquet augue. Nulla commodo sodales pede. Integer adipiscing tellus vel turpis. Sed egestas, diam ac auctor pretium, sapien libero venenatis orci, sit amet porta dolor mauris at odio. Aenean id sapien. Praesent rhoncus bibendum turpis. Nunc quis felis pellentesque nunc mollis dignissim. Phasellus vel ante. Phasellus sagittis dui eu wisi. Etiam varius scelerisque pede. Nulla pellentesque erat id sapien. Duis nec orci quis massa facilisis eleifend. Sed arcu. Praesent id velit eget dolor mollis posuere. Donec vitae est. Suspendisse risus pede, ornare id, porttitor ut, volutpat vel, mi. Morbi sem massa, porta non, viverra id, blandit in, orci. Nulla vitae diam. Pellentesque commodo, risus sit amet mollis ultricies, ipsum mauris porta metus, non mollis wisi augue id urna. Nulla facilisi. Nam imperdiet fermentum velit. Curabitur eget lacus. Sed non odio. Cras posuere blandit arcu. Aenean laoreet lacus ut felis. Quisque ornare sapien pulvinar erat. Etiam non augue quis arcu accumsan commodo. Vestibulum ultrices. Nulla euismod. Mauris ac mi. Proin consequat, wisi quis sollicitudin pulvinar, ipsum augue scelerisque neque, vitae cursus lacus mi a lorem. Fusce non magna eu arcu mattis tincidunt. Morbi id orci. Etiam sed mauris. In condimentum, ante pharetra rutrum cursus, lorem ipsum placerat dolor, suscipit dapibus ipsum justo vitae metus. Nulla aliquam. Pellentesque molestie sem ac mi. Pellentesque ornare velit eu odio. Nunc ultricies nonummy dui. Sed in erat ac est auctor scelerisque. Vestibulum aliquet. Curabitur ante diam, dapibus commodo, mollis at, luctus at, diam. Maecenas libero erat, tristique ut, consequat sit amet, consectetuer eu, leo. Etiam tellus dolor, commodo viverra, tempor ac, suscipit a, dolor. Nulla ut urna vitae orci vestibulum pharetra. Proin a magna dignissim nibh sodales eleifend. Vestibulum ante ipsum primis in faucibus orci luctus et ultrices posuere cubilia Curae; Nulla sed diam id nibh elementum congue. Mauris faucibus. Fusce justo quam, varius eget, luctus non, sagittis et, est. Duis nulla justo, placerat quis, ultrices ac, eleifend a, ligula. Aliquam vitae eros. Aenean tincidunt, libero vel adipiscing dapibus, lacus nisl tempus enim, eu blandit justo tellus id odio. Proin ornare. Integer felis wisi, cursus et, imperdiet nec, vulputate vel, tellus. Vestibulum rutrum. Praesent eget quam a orci tincidunt molestie. Duis pellentesque tristique eros. Pellentesque habitant morbi tristique senectus et netus et malesuada fames ac turpis egestas. Nullam et lectus. Nam eleifend iaculis augue. Maecenas nec nibh quis neque aliquet semper. Fusce vitae arcu sed lacus cursus imperdiet. Curabitur volutpat erat vitae lorem. Donec nonummy, dolor et facilisis rutrum, lacus diam tristique massa, eget dictum odio pede et sem. In hac habitasse platea dictumst. Donec ullamcorper euismod libero. Proin porta, dolor at ultricies venenatis, sapien lectus lacinia leo, et congue libero purus id nisl. ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ Znam da je dugačak, ali šta da mu radim!? Unaprad zahvalan, baba Panonian.
|
|
| Prošlost, budućnost, baba Panonian | |
|---|---|
| 15 Jul 2008 17:06 | Idi na vrh |
| Inspirisan jednim blogčetom ovde, onog o baka Vangi, njenim talentom, kao i nekim situacijama pomenutim u istom, otvaram svoj blog! Da ne mešamo babe i žabe! U pravu ste, ovo je blog o žabama... Šalim se, nije. Ovo je blog o meni i mojim... bubicama. Koga ne zanima može da ide odmah. Ali evo... Da ne smaram više. I onako nikad nisam umeo da pišem uvode.
Siguran sam da se desilo mnogima da kad idete ulicom i vidite neki prizor, čini vam se da ste ga već ranije negde videli. Ili kao da ste proživeli neku situaciju sa društvom. Ili tako nešto, slično tome. A fazon je da niste nikad, ali vam je užasno poznato. Meni se recimo desilo da sanjam nešto i onda mi se to stvarno desi nakon dosta vremena... Neću da kažem da imam neke moći, ja ne verujem u to. Ali mi se desilo par puta i jednom sam se čak štrecnuo koliko preciznosti je u tome bilo i desilo dosta brzo nakon sanjanja istog. Baš sam ostao nekako zatečen, bez teksta. Čak sam jedno vreme priželjkivao da ne sanjam, da slučajon nešto loše ne bih sanjao... A i oduvek sam imao tripove da mesečarim, šetam noću domom učenika, sedim i posmatram nekoga noću, idem na WC, vijali me jednom... A ja se apsulutno ničega ne sećam!!! Pa sam baš bio razmišljao, da li je moguće da neko u sanjarenju može nekoga da povredi? Ili sebe? Tipa, dođe mi da skočim sa zgrade, da li je to moguće??? Ili nekome zabijem nož u leđa u snu! Šta ja znam, baš sam se pitao...
Ima li nas još takih, uvrnutih u snu? Pitam se ja...
|
|
| I žene su ljudi... | |
|---|---|
| 28 Jun 2008 23:31 | Idi na vrh |
| Vatreni sam borac protiv muskog sovinizma. Zastupnik sam zenskih interesa i pristalica ravnopravnosti polova. Odnos prema zenama pokazujem pre svega u svojoj kuci i prema svojoj zeni. Ne bih zeleo da pomislite kako se hvalisem, pa cu navesti nekoliko primera iz mog braka. Naravno, ni kod mene nije sve idealno. Kao i u svakom braku izmedu mene i moje zene ima sitnih nesuglasica. Ipak, uspevamo da sve regulisemo sporazumno:
- Ako je bolesna, mogu da se okupam i sam - Ako zavrsi sve poslove, moze da strika do mile volje - Ako sam novine procitao, odmah sutradan moze da ih cita i ona, pod uslovom da ne komentarise to sto procita - Ako nisam kod kuce moze da ukljuci radio ili TV cim pocne jeftina struja - Ako nocu primetim da sam otkriven, pokrijem se sam, a sa njom o tom propustu razgovaram u pogodno vreme - Ako na pantalonama naidjem na dupli sav, ne prelazim odmah na fizicki obracun vec mirno pokusavam da utvrdim sta je tome razlog. da li je to znak da nije normalna, a u obzir dolaze i druge olaksavajuce okolnosti. Silu primenjujem samo ako se iznerviram ili se uverim da to radi namerno. - Ako se dete prehladi, sama bira koga da bijem - nju ili njega Ako se k'o ljudi dogovorimo, kod mene sve moze. - Moze da kupi sve sto ja odlucim - Moze da joj slucajno pregori sijalica - Moze da pali ringlu cak i kad kuva kafu - Moze da se kupa i kad sam ja lose raspolozen - Moze da se javlja na telefon ako ja nisam kod kuce - Moze da se sminka, pod uslovom da sminku ne kupuje - Moze da pozove u goste svoje rodake, ali da pricaju tiho i da postoje ozbiljni razlozi za njihov dolazak - Moze da pegla i pere prozore kad ona hoce, pod uslovom da uvek sve bude cisto i ispeglano Trudim se da na paznju uzvratim paznjom. da je kad zasluzi nagradim i istaknem ono sto je za isticanje. Nikad ne zaboravljam da je to moja zena i da smo u svemu ravnopravni. - Nasem petom detetu i ona je smela da predlozi ime, koje zamalo nije usvojeno - Za praznik uvek sedi sa nama za stolom - Svaka tri meseca moze da kupi novu metlu - Ukoliko se pronade usisivac sa prigusivacem, i to cu joj nabaviti. Ovako smo mirniji ako prasinu skuplja rukama. - Jednom je rekla nesto sto mi nije bilo sasvim glupo, sto mi se skoro dopalo, cak mi je bilo i simpaticno, sto sam joj kasnije na odredeni nacin stavio do znanja - Da bi imala socijalno, prijavio sam je kao kucnu pomocnicu - Sredio sam joj da popodne moze cuvati i tudu decu - Cesto se dogada da potegnem do kuhinje samo zato da bih rucao; ne insistiram da mi se rucak uvek servira u postelji - Dva puta sam joj galantno ustupio okrajak - Od Nove godine oslobodio sam je obaveze da mi vraca zute metalne pare - Mnoge obaveze sam preuzeo na svoja pleca: putovanja u inostranstvo, odlazak na godisnji odmor, izlaske u kafane, bioskope i pozorista... Brinem o njenom dostojanstvu. Trudim se da nikad ne povredim njenu licnost. - Samo kad sedim ona stoji; cim legnem, ona moze sesti i nastaviti sa radom - Nikad je ne isterujem na ulicu. Samo na terasu - Kad je gadam tanjirom i u najvecem besu, vodim racuna da ne okrnjim nov servis; za njeno dobro uveo sam plehane tanjire. - Da bih sacuvao njen ugled, nikad je ne bijem pred decom i gostima - Posto zbilja nema potrebe da noge perem svaki dan, i njene obaveze su smanjene na dva puta nedeljno Naravno, ovo nije sve. Nikada nisam zadovoljan postignutim. Nikada nece biti dovoljno ravnopravnosti! Eto tako.  Ima li humanijeg čoveka od mene na ovom forumu???
|
|
