Blog korisnika baiko
| NEsto sto treba pogledati... | |
|---|---|
| 07 Jul 2009 21:41 | Idi na vrh |
| http://www.youtube.com/watch?v=BbaCqC5zNzM | |
| Umoran golub na transformator sleteo | |
|---|---|
| 26 Jan 2009 21:23 | Idi na vrh |
| Golub svoju golubicu traži,
po šumarku i po plaži, traži... Ona prhnu na daleke juge da mladi golub crkne od tuge. Ali golub ode tražit' dragu po poljani, po šipragu. Dva dana je golub za golubicom leteo i umoran od leta na transformator sleteo. Strujni ga je udar baš momački stres'o, razneo mu kljunić, perje i meso. |
|
| Nebulozna vampirska priča (tj. sve su mi priče nebulozne, al | |
|---|---|
| 26 Jan 2009 21:09 | Idi na vrh |
| ... i hladan znoj me obli kad sam ugledao stvorenje koje sam oborio tetkinim trotinetom. Grcalo je i trzalo se k’o da ga je lupio kamion pun kamiona, a ne jedan običan trotinet koji je preživeo dva svetska rata. Pričao sam stvorenju da vidim na šta to liči. Trebalo mi je negde oko petnaestak minuta da skontam od čega se sastoji njegova celina; glava mu je bila ljudska, umesto ruku je imao dva saobraćajna znaka za opasnu krivinu udesno, telo je bilo obliveno dlakama irskog setera a noge su predstavljene sa dve zadnje noge od kanadskog sivog losa bez rogova.
Prvo sam mislio da je mrtvo a onda više nisam mislio jer sam se tek posle tri dana probudio u bolnici “Mengele hope” u Svilajncu. Koliko sam ja skontao, mene je ta komplikacija od stvorenja napala i ogrebala pre nego što je crkla i ja sam se ukomio i bio poslat u već pomenutu bolnicu od strane nekih ljudi koji su u blizini vršili obezivanje planinskih tetrebova. Fala njima! Ta ogrebotina je na doktorove oči zarasla za samo trideset sekunada tako lako zarasla tako (na doktorove oči). Niko nije ni mogao da predpostavi da ja više nisam ja nego da sam ja nešto sasvim drugo, kao, na primer, Jovanku nije ubio suri čika sa bakljom u svojim hrapavim ručicama neg’ to bejaše jeftini doktor za hemoroide iz ciganskog naselja. E, ta misterija oko mojega JA tada me odjedared podseti na uboge ljude u surduličkom bazenu. Nji’ 800 se toga dana u Surdulici našlo zalepljeno na plafonu tamošnjeg zatvorenog olimpijskog bazena, jer se neki zli duh (zloduh) našao zarobljen u odskočnoj dasci koja se nalazila na visini od deset meteri nad vodom. Kako je koji plivač dolazio da skoči sa desetke, tako je od siline skoka i zloduhovog snažnog gneva bio odbačen i prilepljen za plafon zajedno sa ostalim nesrećnicima koji su s’ krvavim patrljcima visli sa tog plafona. Nakon pet dana sam pušten kući. Vala mi je ta bolnica više i dosadila posle silnih flešbekova i šugavih sestara kojima je slina virila iz svake nozdrve kada su mi dolazile u vizitu. Reših da si odem kućama, ali se nešto mi nije dalo po danu ići, nego sam morao da sačekam veče jer mi nekako bilo zgodnije. Dok sam prilazio kućnome pragu, na kome se po običaju nalazilo poluosušeno govno komšijskog labradora, vraćale su m se slike onog gnusnog stvora kojeg sam umorio na Pantinoj magistrali. Kad su mi se sve slike vratile, pozvao sam ih na piće, ali je bilo kišovito pa su odbile. U po noći , dok sam mediteraranirao na noši (tuti), netko mi je zagrebuckao na pendžeru. Ustavši, a pri tom dupe ne obrisavši, otidoh do prozora da vidim ko mi to srati ne da mira. Nuto jada i par žutih (i pomalo sa braon nikotinskim crticama) očnjaka se ukazaše (a pri tom dupe ne obrisaše) na prozoru mome. Ti očnjaci su ušli u moju sobu i počeli da cvokoću. Ja sam se zavalio u fotelj i prihvatio sam se olovke i papira i počeo da dešifrujem Morzea kojeg mi je diktirao par onijeh očnjaka. Ono što sam uspeo da shvatim bilo je to da su ti zubi bili poslednji deo poslednjeg vampira kojeg su pijani Aboridžani ufatili u ima jednoj krčmi u planini. Tog vampira su ti filti Aboridžans vezali za bure puno telefonskih kablova koji su pri eksploziji bureta počeli da se obmotavaju oko tog vampira istiskujući mu zube napolje. On je u tom trenutku istiskivanja zuba uspeo da svoju dušu prebaci u svoje zube i tako bude oslobo|en. Tako je par surih očnjaka od naprezanja dobilo krila i doleteo do pendžera mog ćurkom omazanog (to su se za praznik “Dan Prvovenčanih Sestara Sedme Ženske Gimnazije” mazali prozori ćurkom koja je obitavala u dvorištu gore napomenute gimnazije). Od sada sam ja jedini vampir koji postoji na ovome svetu i koji će sve dati na ovome svetu da to i ostane. * * * Noć...Noć?!! Pa, ja moram da idem u lov!!! Nisam ni osetio da sam gladan. No, ovo je moja prva noć i uskoro treba da počne moj prvi lov. He,he,he, znam ko će prvi osetiti moj gnezd...ili gnev. Onaj šugavi larbdador će biti ubiven mojim oštrim zubom... zubom?!!! Pa...gde mi je...otkud samo jedan? Pih, jebem ti ja te vampire koji ti, kao, daju neku moć (magija, vudu, Kleo patra) pa ti i tu nešto osakate i ubogalje...Ko da je nama opsednutima lako! E, pa nije. Znači, jedan... hm, mo`da ću vremenom dobiti i drugi, kao orden ili nešto. No, da vidim ja gde je ta džukela koja mi godinama sere po WILLKOMENN otiraču. * * * Kuci, kuci, mali do|i čici... Ma neće tebi čika ništa, pile moje jošmalopazaklano...Kuci, kuci... Ks, ks, pička ti materina, jesi gluv? Eeee, tako! Sad ću ja tebe malko da pomazim... Ma... Šta to radiš?! Silazi mi s' noge, idijote! Uješću te sa zubom!! U vrat! * * * |
|
| Judžinka | |
|---|---|
| 12 Jan 2009 01:41 | Idi na vrh |
| Na trenutak joj se učinilo da je videla albatrosa… Ali je to ponovo neko bacio upotrebljeni uložak sa terase. I to ne neki od ovih novijih, tankih, kod kojih ti kreneš levo i sadržaj krene levo, ti kreneš desno, sadržaj te prati, nego, bajo, vata, urolana u novine… Eeee, sećam se toga, kad smo bili klinci, pa kad su bacali tako te fate sa terasa, a mi deca, pa mislimo da je neko zakl’o zeca. He, još se i rimuje!
A Judžinka je bila svetlost prostranstva, jel je uspela da nabavi sijalicu i akumulator i da je postavi u svoju kutiju od zamrzivača. Nije prokišnjavalo jer su “Fino” kese za smeće baš fino služile kao izolacija. Ona je bila sumanuti genije. Karton Siti, kako su ga neki nazivali, stajao je mirno i tiho ispod svog mosta, sa svim svojim stanarima. Moglo se samo ponekad čuti nešto kao “Uuu, pička ti materina, vadi nogu iz usta i idi zadavi onog kera!” ili nešto tako slično, ali to Judžinku nije moglo nešto baš preterano nervirati. Ona je sve svoje kerove prodala i kupila akumulator. Sad je faca, ima struju. Ujutro, spremalo se za nove radne pobede, novi ciljevi su morali biti ispostizavani, nove kutije su vapile za kupljenjem, novi sapuni su vapili za kerovima. Počeše cvasti pupoljci… Judžinka nije znala da piše, da čita, da govori… Mahala je rukama ko roditelji na peronu. I niko je živ nije razumeo. A ona je sve razumela, zato što je genije. Imala je samo svoju kutiju sa kesama preko nje, odrpana, smrdljiva, slinava… Ali i AKUMULATOR!!!! Koja sreća! Kakva radost! Nije znala šta će joj svetlo uveče, ali ga je imala. Ali je jedno veče akumulator izgubio svoju snagu. Svetlo je nestalo. U svojoj kutiji, u mraku, Judžinka je krenula da proveri šta se to dešava. Saplela se na akumulator i pala. Glavom je udarila u kamen i umrla. Zamislite, baš na proleće… |
|
| Popularna Mala Krava ili sve sto je trebao biti beton a nije | |
|---|---|
| 12 Jan 2009 01:39 | Idi na vrh |
| Hm… Do - bar!
Dobar naslov, indid (na englenskom “naravno”, naravno). Ovo u zagradama obavezno čitati!!! (!!!) Ali, šta, koji kurac, znači? (Ako čitate ovo detetu, izbaciti “koji kurac” i ubaciti “to”) Ja nikad ne razmišljam o naslovu kada isti stavljam ispred priče ili bilo kog teksta. To je posebna vrlina, kao kad možete da prdnete a da ne ukvasite gaće. Naravno, ako veče pre toga niste jeli neku likvid fud (”pavlaka sa sirćetom” na englenskom; likvid - pavlaka, fud - sasirćetom). Ako ste, ipak, jeli to, i kada vas stisnu gasevi, zatvor’te oči, pomol’te se i samo mislite suvo… Elem, malko smo daleko otišli sa pričom. Ovo bi treblao biti jedna lepa pričica o životu, svemiru i onim malim zujalicama što te jebavaju dok spavaš. Odo’ ja da si napravim par sengviča, pa da nastavimo sa pisanijom. … par sengviča kasnije…. Nekako, kad se dobro najedeš, sve ti lepo krene (bar što se aspiracije tiče)(aspiracija, tako se kaže kad dobiješ ideju o nečemu što radiš? Jel’?), a, odma’ posle zaspiš kao krme. Što se tiče izraza koje koristim, to su izrazi koji se nauče u toku životnog veka. I ja sam ih naučio životareći pomalo. Bilo je dosta toga što nisam odma’ razaznavao (tek sam prošlog meseca saznao da su analitičari “stručnjaci za dupe”), ali se sad sve to polako kristaluni… kristalizani… Dosta sam ih naučio. Svi sad pišu te dnevnike, pa sam i ja odlučio da napišem jedan. Pošto mi je danas rođendan (trideseti, okruglo!), danas će biti taj dan koji će se pamtiti kao dan koji je prekrenuo moj život - život Bogdana Bogdanovića, portira iz Zavoda za zapošljavanje. Sad, pre nego što počnem da pišem sve po redu i po svakom datumu, da kažem nekoliko reči o sebi (valjda tako treba, onaj koji bude čitao ovo, trebaće mu neka moja istorija, da ga ne zbunim nekim informacijama). Zovem se Bogdan Bogdanović, ljubi ga tata koji mu dade ‘vako kreativno ime, i rođen sam u autobusu pored nekog restorana kod Ćićevca, pre tačno trideset godina (mama nije stigla do bolnice, ali su joj neke meštanke pomogle oko pupaka i mene, vole se i danas, mama im šalje stalno naše stare stvari). Rastao sam i živeo u Beogradu, u Miljakovcu, kod pošte (u stanu, naravno, nisam valjda živeo pored pošte samo tako!). Tamo sam i završio osnovnu školu. Po zanimanju sam geobušač jer sam završio srednju geološku - smer za geobušača, treći stepen (nisam mogao da upišem četvrti stepen jer je došlo do neke greške u poenima, i staviše me u geobušače, ljude koji nemaju koficijent inteligencije uopšte; mama je to teško podnela, i još uvek se pita kakva to greška mora biti, da joj sin ima samo 6 poena od mogućih pedeset). Posle srednje sam hteo u vojsku, ali mi mama nije dala, pa je sredila preko neke veze da ispadnem da sam mentalno retardiran i totalno nesposoban za vojsku. Upisana mi je neka šifra, i gde god da je pokažem, svi se, bogznakako, prenevraze, kao znaju šta to znači (a nemaju pojma da sam je dobio preko veze, he he). Tako sam džabalebario par godina i onda se zaposlio kao portir u Zavodu za zapošljavanje, opet preko veze, i tu sam do dana današnjeg ostao. Nemam braća ni sestre, jer sam jedinac u familiji. Mama mi je kuvarica u narodnoj kuhinji, a tata mi je kontrolor u gradskom saobraćajnom. Niko ga živ ne voli. Jedino deda, koji je ponosan što mu sin radi kao kontrolor (na to se vadi kad ga navataju bez karte u autobusu). Eto, to su te neke stvari koje bi svako trebao da zna o sebi. Sve će to da zna i onaj koji bude nekad našao ovo delo pod prašinom ili pod zemljom, nekad, kad mene više ne bude na ovom svetu. Sad zvanično počinjem sa ovim dnevnikom Dnevnik Piše : Bogdan Bogdanović (u daljem tekstu “ja”) 10. Avgust 2005. Mesto: Soba (moja) Evo danas sam počeo da pišem ovaj dnevnik sa sve uvodom, kako dolikuje svakom opismenjenom čoveku. Svako bi trebao da piše nešto ovako, čisto da ga nekad podseti na neke stvari koje su mu se dešavale nekad. Ja se živ izjede što nisam pisao dnevnik kad sam imao oko osamnaest godina, ili onda kad sam išao u srednju školu, da se prisetim onih školskih dana, i šta smo sve tad radili. Sunce ti jebem, baš sam trebao da ga tad pišem, eto, sad se ne mogu setiti odonda šta smo radili. No, dragi moj dnevniče, ponostan sam što mogu da počnem da te pišem i ovako, sa svojih trideset godina. Danas je sreda, današnji je dan, i jedva sam čekao da stignem sa posla da na miru sednem i da piskaram nešto. Jutros sam, kao po običaju, ustao u pola šest i otišao da serem (sve se piše u dnevnik, ama baš sve, čak i kad te jaja svrbe, sve se to piše) (jebeš ga, to je tvoja intimna svojina, i kao takva mora biti iskrena i istinita). Mama se sinoć opet unezverila od rakiještine, pa sam ponovo morao sam da spremim doručak i da jedem. Tata je već otišao da dere beskartne putnike. Na posao sam stigao tačno u 7:49 i Radović mi ponovo jeba mamu što kasnim (Radović je direktor Opštih Poslova, pa je kao takav zadužen i za nas portire). Nadica je kao i uvek bila na svome mestu u sedam oklok (sati, na englenskom) i već je zabazdila prijavnicu svojom odvratnom krdžom. Inače, Nadica je moja koleginica zadnjih osam godina, prava pravcata žena sa brkovima i rukom ko u građevinara. Uvek je namrgođena, a ustvari je dobra duša. Meni se uvek žali, mada je do dana današnjeg nisam razumeo, kad ima sekret (to mu dođe neka gljivična infekcija ili trovanje lošim gljivicama… ili tako nešto). Ima 35 godina i puši po dve pakle za smenu neke ubibože krdže koju ni bog otac ne mož’ da izvuče iz košulje, pa makar je prao šezdeset puta. Sećam se, kad je Nadica tek počela da radi, da ju je Georg, isto jedan portir, podu’vatio isped kafe kuhinje, pa ga je ova tako muški opizdila, da mu je kečeve u grlo nabila, a osmice su od straha same ispale. He, ovaj se nikad više nije pojavio u firmi, a koliko sam ja čuo, sada radi u Gradskom Zelenilu - obezbeđuje alat!! Njega je Nadica tukla, a meni je, kao krišom postavljala ljubavne pesme, a, ja, kao, nisam znao da je to ona pisala. Sačuvao sam par, a ovo mi je omiljena: “U Zavodu te gledam, da te neko pipne NEDAM!!! Volim tebe JA O, Bogdane, tebe! JA!” Ja sam znao da je to ona, al’, zajebi ti to, da se nas dvoje uhvatimo, meni bi kičma pukla, pa sam ja, kao, nervozan bacao te pesme uz rečenicu “Dokle više?”. Bilo je još par pesmica, ali je ubrzo i to prestalo, jer sam ja, kao, izgledao nezainterestovan, i ona je to videla i nije više napisala ni jednu. Inače, današnji dan na poslu je prošao prilično dosadno, pa se neću ni truditi da o tome pišem. Kući sam stigao oko pola pet, ručao (mami je prošao mamurluk pa se umilostivila da meni i tati spremi ručak), išao da serem i došao ovde u sobu da započnem moj dnevnik, tj. tebe, moj dnevniče. Toliko bi ja za ovo prvo javljanje napisao. Ne bi ja da preterujem mnogo za ovaj prvi dan, pa polako završavam ovaj dan, odlazeći na spavanje. Aj, pa se vidimo sutra! Sutra E, mene mrzi da pišem ovo!!! Pa ja imam 30 godina!!! Treba da se ženim,a ne u dnevnik da pišem! Mrš! |
|
