Blog korisnika ljubicasta
| not like the other girls | |
|---|---|
| 30 Jan 2007 10:17 | Idi na vrh |
| Not Like The Other Girls
No more blame I am destined to keep you sane. Gotta rescue the flame. Gotta rescue the flame in your heart. No more blood, I will be there for you my love. I will stand by your side. The world has forsaken my girl. Should I've seen it would be this way. Should I've known from the start what she's up to. When you've loved and you've lost someone You know what it feels like to lose. She's fading away, away from this world. Drifting like a feather she's not like the other girls. She lives in the clouds and talks to the birds. Hopeless little one she's not like the other girls I know. No more shame, she has felt too much pain in her life. In her mind she's repeating the words. All the love you put out will return to you. Should have seen it would be this way. Should have known from the start what she's up to. When you loved and you've lost someone close to you You know what it feels like to lose. (bakground voice: you know what it feels like to lose) She's fading away, away from this world. Drifting like a feather she's not like the other girls. She lives in the clouds and talks to the birds. Hopeless little one she's not like the other girls I know. (the Rasmus) 
|
|
| inspired by post by limit | |
|---|---|
| 29 Jan 2007 12:39 | Idi na vrh |
odavde: http://www.mycity.rs/Blog/Im-a-little-down-today.html gledam naslov posta u blogu, gledam fotke postavljene...i onda me je 'strefilo'....to koliko je ljudi koje poznajem, dragih i bliskih ljudi umrlo.... jednom mi je receno na osnovu natalne karte da cu kroz gubitak dragih i bliskih ljudi, na osnovu velike kolicine bola, nauciti i shvatiti ono sto mi je vec dato da naucim i shvatim u ovom zivotu... tek danas sa uzasom shvatam da je kum koji me je krstio, umro 13. januara...zvali su da jave bas u trenutku kada sam bila kod caleta. jedan od ljudi koji me je mnogo voleo, ceo zivot je proveo sam, u neopisivo skucenoj garsonjeri. bio je dosta bolestan godinama, takav bolestan radio...dosta lepih slika, mirisa i boja mog detinjstva sadrze i njega, onako smirenog, u razgovoru sa mojim caletom.... umro je sam, pod groznicavom temperaturom u svojoj sobici... kad smo cale i ja usli u sobu, izgledao je kao da mirno spava....uh kako sam se isplakala.... znam da kolicina prozivljenog bola donosi i sposobnost za mnogo dublje prozivljavanje drugih vrsta emocija. brinem se i strah me jer ne zelim da izgubim vise nikoga koga iole volim.... ovaj post posvecujem za pokoj dusa deda jove, marice, veljka, mladena, miroslava, baka sofije, danice, zarka, jove.... 
|
|
| insomnia | |
|---|---|
| 17 Jan 2007 17:01 | Idi na vrh |
| pisano 13. januara u gluvo doba noci
osecam se cudno. pola tri je, ne mogu da spavam. vec drugu noc za redom imam, rekla bih, nesanicu. ne secam se kada mi se poslednji put desilo da bas ne mogu da spavam. padaju mi na pamet trenuci tipa vece pre prve udaje - ali tada sam bila neopisivo uzrujana, uznemirena. sada sasvim izvesno znam zasto mi je citavo bice govorilo: ne cini to, zasto to radis, to sto zelis da rodis dete i sto ces postati majka za nekoliko meseci ne mora da znaci da moras da se udas.... na temu nesanice pada mi na pamet onih nekoliko dana u bolnici. prvih par dana kada se rodio Manja, pa onih groznih par dana kada mi je bilo katastrofa lose nedelju dana posle porodjaja... ali ta nespavanja su bila u recimo sudbonosnim trenucima. sta je sada bitno i sudbonosno, sinoc i nocas? osim ako nije povezano sa promenom nacina ishrane...polako postajem svesna istinitosti one izreke: you are what you eat. deset dana se hranim dosta drugacije i stvarno je zanimljivo koliko se drugacije i osecam. srce i nervi su mi mirniji, ne pijem kafu isto toliko dugo - mojim blizanackim nervima, jako izrazenoj blizanackoj psihi, kafa donosi haos, grc, mnogo, mnogo nervoze.... ali ipak...moka iz grineta  kad ce vec jednom neko da otvori 'grozni kapitalisticki' lanac starbucksa ovde? ocu odma'...
naravno, moka je moka, vanila je vanila - deo ukusa zivota koji neizmerno volim. zbunjuje me ovo nespavanje, sedim sama u skoro potpunom mraku, pijem ginko caj i naprezem oci da vidim sta pisem. slusam alfu kako hrce duboko, opustila se u snu skroz. fenomenalna dzukelica. iako mi je cudno sto sam ovako budna, prija mi da sedim sama, da osecam sebe, tisinu, uronjena u mir. rekla bih da je i ovo nespavanje subinsko, vazno i da je dobar znak. godina je tek pocela, a pocela je sa mnogo pokrenutih stvari, sa mnogo dobrih pokrenutih stvari. posle nekoliko godina zbunjenosti i vrste kunjanja kroz zivot, konacno sam budna. ne jos do kraja, ali unutrasnji sat je otkucao svoj trenutak i prvi nivo budjenja je gotov. heh, setih se warcrafta 3 i recenice: 'the sleeper has awakened'. mozda je upravo to razlog sto mi, cini se, treba manje sna.... |
|
| hommage to baka sofija | |
|---|---|
| 25 Okt 2006 10:06 | Idi na vrh |
| po poslednji put u ovom delu svog putovanja, u ovom 'prostoru i vremenu', u ovoj prici, baka sofija je sinoc zaspala. po poslednji put osecala je tezinu svoje ljusture od tela, cije noge vise nisu htele da je slusaju vec dve godine. dok je ona sinoc spavala, spavala sam i ja, i sanjala je. dosla mi je u san, htela je da prica sa mnom. pricala je o svom zivotu, dogodovstinama, obasjavala me svojim sirokim lepim osmehom i uzivala sam u prisustvu njene duse. fenomenalna, ljubljena baka sofija.
san je prekinula zvonjava telefona u pet jutros, na vezi je bila mama. cutala je i plakala. baka sofija je sinoc zaspala, i vise se nije probudila. nek je blagoslovena, i nek joj je lagan i srecan put u dalje svetove. |
|
| novi prostor u glavi | |
|---|---|
| 18 Okt 2006 17:48 | Idi na vrh |
| poslednjih nedelja nesto me tera da spavam vise nego obicno, nesto me muci, zvace, kao da dok spavam nekud putujem, nesto istrazujem, umori me to sanjanje, odnese me daleko, predaleko.
budjenje je bolno, tesko, sporo, obicno se ne budim tako, budim se zbunjena, zatecena, s nekim tupim, cudnim unutrasnjim bolom... u 'glavi' mi se otvorio neki novi cudan brisani prostor, ogroman, neoblikovan, neka nova ravan koja me jezivo plasi kao da svako jutro docekam u nekoj drugoj, novoj dimenziji, veoma mi je tesko, treba mi nekoliko sati da se 'spustim' nekoliko ravni kako bih do posla dosla barem prividno spremna, barem spolja udesena da 'radim'.... ne znam gde sam, ne znam sta sam i sta postajem znam samo da je novo, veliko...i puno straha jer donosi sledecu veliku transformaciju |
|
| postovano u 11h 11 min | |
|---|---|
| 31 Avg 2006 10:40 | Idi na vrh |
| Ovaj http://community.livejournal.com/shamanism/58733.html mnogo mnogo lep entry u community o samanizmu mi je samo jos jednom potvrdio razloge zbog kojih cu napraviti samana kada burning crusade, wow expanzija bude izdata, i kada bude bilo moguce praviti samane na strani alijanse.
Isto kao i druid, saman je hibridna klasa, koja savrseno odslikava mene u stvarnom zivotu – hibridnu osobu (ubaciti pomalo od blizanca, bika i ovna, dobro izmuckati, dodati jaku crte merkura i vrstu sestog cula/intuicije koju imaju ribe i stvorice se prilicno dobra slika onoga ko sam). Dok ne krenem na pravo putovanje da postanem sve vise ono sto treba da budem u ovom zivotu, WOW ce nastaviti da mi daje barem nekakav osecaj kako ce to izgledati. Ono sto me do neke mere prestravljuje je da znam vec u ovom trenutku, u velikom SADA, da ako odlucim tako, znam sta treba da uradim. Ono cega jos uvek ne mogu/ne zelim da se odreknem su svi ljudi koje znam u stvarnom zivotu, svetu interneta i WOWa. A ako se zaista posvetim i krenem putem kojim znam da trebada krenem, u dubini duse znam da bi to znacilo da bi kontakt sa vecinom ljudi koje poznajem bio vrlo redak. Ono sto takodje znam jeste da ce oni koji treba da budu tu, biti dovedeni do mene, ili cu ja biti dovedena do njih, u nekom kasnijem trenutku u zivotu, i da jedan deo „putovanja kuci“ podrazumeva da cu biti veoma veoma sama po svom izboru, i da pritom necu patiti od usamljenosti. Kada taj period prodje, doci ce vreme da se vratim divnim ljudima koje znam i koje cu tek znati. Nemam predstavu kada ce se sve ovo desiti. Htela sam da pisem o necemu potpuno drugacijem, ali ove reci su jednostavno htele napolje. I ako ovo sto pisem nema smisla, to je najvecim delom zato sto nisam pristojno spavala vise od 3 sata sinoc. (p.s. ne volim da prevodim ono sto napisem na engleskom na srpski i obratno, nikad to ne ispadne bas do kraja ono sto sam rekla, ali ovaj entry treba da bude i ovde i tamo) blog entry preveden sa livejournala, odavde: http://aruena.livejournal.com/77859.html |
|
| sms za sacuvati :) | |
|---|---|
| 21 Jul 2006 08:39 | Idi na vrh |
| 'jel ti lepo tamo'
'jeste. bili smo skoro pa svuda. jedan naj zabavni tobogan koji ide gorore - dole ne radi zato sto je star. sad smo kod malo viseg velikoga broda koji ima pucajke i ima mnogo prskalica kroz njih one te odmah uprskaju' prepiska sms-om od juce izmedju mog devetogodisnjeg sina i mene - otisao je na 3 nedelje kod oca (bivseg mi muza) na floridu, juce mu je bio rodjendan, pa je hteo da mi prenese atmosferu 
bice mu zanimljivo da ovo procita kad bude imao malo vise godina
|
|
| delfini & big blue & jacques mayol | |
|---|---|
| 19 Jul 2006 15:11 | Idi na vrh |
| black orchid me podsetila na neke filmove svojim blogom oko 'wings of desire'....
setih se sledecih: 'blade runner', 'the fifth element'....i onda - the big blue (le grand bleu) - isto uradio luc besson, genije, kao i peti element.... taj film odrazava ono sto jesam, zelim, osecam....nenormalno, ali nenormalno volim zivotinje i prirodno okruzenje, pre svega vodu. imala sam srece da nekoliko puta u zivotu veoma izbliza vidim delfine, da osetim njihovu energiju - verujem da spadaju u najrazvijenija bica na planeti (prevescu blog entry koji sam stavila na LJ pre neki dan i postavicu ga ovde, na tu temu)..... voda, pre svega more/okean...je magija....prisustvo delfina mi samo od sebe izaziva suze, sva se najezim....ili kao sto kaze enigma u jednoj od pesama 'man is a dream of a dolphin'...i to je to.... 
film je inace napravljen kao tribute fenomenalnom coveku koji se zvao jacques mayol - nazalost homepage trenutno ne radi, evo jednog linka o njemu - mayol je prvi covek koji je bez opreme za disanje zaronio dublje od 100m....mayol je umro 2001. godine, tako da je i sam dosta doprineo duhu filma, dao svoj uvid i ugao.... http://www.hds.org/mayol.html sa tog sajta, moram da postavim ovu sliku: 
kakav zajednicki osmeh delfina i coveka.....zavidim, i jednom i drugom na blagostanju i slobodi koja iz njih isijava..... jos jedan link o mayolu: http://www.divernet.com/profs/0302mayol.htm u tom clanku se pominje da se mayol ubio....iako ne odobravam samoubistvo...razumem ga....njega nekako razumem - jasno mi je da takav covek nije zeleo da doceka potpunu nemoc, nemogucnost da radi ono sto je najvise voleo, da roni....shvatam ga kao zivotinju koja je osetila da joj je vreme, kao kada se vuk u sumi osami i ode da na miru umre... neke od quotes iz filma, mada su tamo malo bitne reci....(eh da, imam i plocu, LP plocu sa muzikom iz filma iz 1988. - eric serra je radio muziku, takodje fenomenalno):
Enzo: Don't look at Jaques as if he was a human being, he comes from another planet. [Waiting for Enzo] Roberto: It's not like him to be late. Of course, sometimes he doesn't show up at all. Enzo: You were right. Jacques: About what? Enzo: It's much better down there... It's a better place... Jacques: no... Enzo: Push me back in the water... Jacques: No, I couldn't... Enzo: Jacques... Take me back down... Please... Jacques: You go down to the bottom of the sea, where the water isn't even blue anymore, where the sky is only a memory, and you float there, in the silence. And you stay there, and you decide, that you'll die for them. Only then do they start coming out. They come, and they greet you, and they judge the love you have for them. If it's sincere, if it's pure, they'll be with you, and take you away forever. |
|
| 13.... | |
|---|---|
| 12 Jul 2006 20:12 | Idi na vrh |
| cudnog li i zanimljivog broja
obicno se smatra da je negativan, mracan, da donosi nesto lose mislim da to nije tacno ako bismo krenuli pre svega od hriscanske simbolike, bio je jedan hrist i 12 apostola, sto ukupno daje 13... sutra je 13. jul mojoj baki, koju sam sanjala i pomenula u prvom postu u blogu ovde, rodjendan je sutra. 82. po redu sasvim neslucajno, moj sin sutra putuje preko okeana u posetu ocu... osim toga, drugi put, ovog puta kako treba, udala sam se 13. novembra...iako smo planirali da to bude drugog datuma.... u wow-u sam odradila rank 13, rank 14 je previse i ne donosi mi ono sto mi treba.... i sutra, opet 13og...prvi put idem u blackwing lair...ultra tesku instancu... znam, sve ovo sto sam gore pomenula je po vaznosti i jacini simbolike vrlo razlicito, ali broj 13 je tu.... ako mene pitate, kao pozitivan, kao dobar znak koji se pojavljuje i potvrdjuje da stvari idu kako treba cak i kada se na taj dan dese i deluju bolno ili tesko....to opet ne mora da znaci da nije dobro... nesto mora da se izgubi, ostavi prazan 'prostor' u bicu, zatim sledi bol....jedna od svrha bola je da taj 'prostor' prosiri, produbi...da bi onda nesto bitnije moglo da se dobije.... |
|
| inspired by blog by cvelle | |
|---|---|
| 19 Maj 2006 14:24 | Idi na vrh |
| na temu gladnog starca na ulici....
post napravljen Fri, Dec. 26th, 2003: koliko je raspadnutih ljudi oko nas. duše željne ljubavi, smeha, topline, dodira, istinske bliskosti. duše vape za ljubavlju, a svi se pravimo kako smo veliki, kako smo neko i nešto, kako smo pravi. toliko pustoši u životima da se ježim od strave. toliko bola, neizrečenog, nepreživljenog, nepriznatog....takav bol donosi bolesti, to je jasno kao dan....... često nasred ulice zaplačem. vidim psa ostavljenog na ulici, prestravljenog, napola gladnog ko zna već koliko dugo. zagledam mu se u prelepe oči, kakve imaju svi psi jer su veličanstvene duše, i samo mi suze buknu u očima. vidim baku koja se smrzava čučeći pored ulaza u neku fancy radnju i prodaje napola uvelo cveće. znam da ne prosi jer neće da radi. ona i ne prosi, već ponizno traži pomoć, bez mnogo nade da će je dobiti. srce mi vrišti svaki put kad je vidim. svaki put joj tutnem pare u ruku i kazem, neka cveca, drugi put cu.... kad i kako smo kao vrsta došli do toga da se stidimo svoje želje i potrebe za ljubavlju? kad nas je neko tako i toliko zavrnuo i rekao nam da je tako bolje i da treba da jurimo za štampanim papirima ili nekim vrednim kamenjem i drugim glupim statusnim simbolima, samo da u srcu napravimo još veću rupu i pustinju? dobro smo skrseni....... |
|
