Blog korisnika natrix
| ...sakupljači školjki... | |
|---|---|
| 11 Apr 2020 09:03 | Idi na vrh |
-Sakupljao jedan dečak školjke na obali. Gledao to neki čovek pa mu priđe i priupita ga šta to radi. Dečak još uze jednu pa odgovori neznancu: -Zar ne vidite, skupljam školjke. Na to mu čovek lepo pristupi spustivši se na kolena: -Dragi dečače, tu ima mnogo školjki ali na onoj sledećoj plaži ih ima još i više- -Hvala vam dobri čoveče, ali mene ne vesili broj školjki, nego njihovo sakupljanje. - 
-...Poklonio mi školjku, malenu, taman za moj dlan.... ...U njoj sam ostavio srce, a dahom joj ulio snagu da te čuva od vetrova koji nadolaze sa svih strana. Prosuo sam po njoj mleko kamile u noći mladog meseca da mi zauvek ostaneš mlada i lepa. Kada se vratim, venčaćemo se.. ...Mala školjka na mom malom dlanu priča priču o dvoje mladih ljudi, koji su odrasli bosi na vrelom pesku, koji su se voleli, pa ljubav u kamen isklesali, a onda se rastali. - 
-Doneli su mi jednu morsku školjku u njoj je pevušilo more iz atlasa preplavilo moje srce vodom i ribicama od sjene i srebra doneli su mi jednu morsku školjku.- Lorka 
-Sudbina školjke je da leži na dnu mora i da ceka da je neko pronadje i otvori, a sudbina bisera je da mu se dive. U svakom od nas nice po jedan biser i mi prizivamo svog tragaca, nekog ili nesto dovoljno vredno da otvori taj deo nas.- ...Kao duhovno blago, kao metafizika, kao beskrajna lepota, kao -šum mora u ušima školjki-... 
|
|
| ...O tebi... | |
|---|---|
| 04 Dec 2018 12:21 | Idi na vrh |
| sam pisao pesme...
|
|
| ...Tišina naseljena odjecima... | |
|---|---|
| 24 Avg 2018 15:31 | Idi na vrh |
Ljubavi, sad idemo kući, Tamo gde se loza uz verandu puže Pre tebe u sobu tvoju je ušlo Nago leto korakom šumskog cveća. …jer ljubav ne moze leteti bez zastanka. Ka zidu ili moru idu životi naši, U našu oblast poljupci su se vratili. …Ti dakle, srce, voljena, rascvetana, Na očima si mi kao lišće neba I gledam te kako sin a zemlji opružena. Noću, ljubljena, veži svoje srce za moje I neka ona u snu poraze tminu kao Dvostruki bubanj što bori se u šumi Protriv širokih zidina vlažnog lišća. Noćna plovidba, sna žeravica crna Što napipava nit zemaljskog groždja Sa preciznošću rašćupanog voza Koji će senke I hladno kamenje povući. Zato, ljubavi, veži me za čistu kretnju, Za postojanost što ti u grudima bije Kao krilima labud potopljeni, Da bi na zvezdana pitanja neba naš san Odgovorio jednim istim ključem, Samo vratima jednim sa zasunom od senke. …Oh, ljubav, ruža zapljusnuta parama i sirenama, Vatra što igra i penje se nevidljivim lestvama I budi u tunelu izmedju nesanice I krvi …Da bi se potrošili talasi na nebu, More zaboravilo svoja blaga i junake I svet da bi upao u mračnu mrežu. …Želim da ono što volim i dalje bude živo A tebe voleh i pevah o svačemu, Zato nastavi da cvetaš, rascvetala, Da bi postigla sve što ti ljubav moja naloži, Da bi moja senka šetala po tvojoj koži, Da bi se tako saznao razlog mojih pesama. Ljubavi moja, ako umrem a ti ne umreš, Ljubavi moja, ako umreš a ja ne umrem, Ne dajmo bolu da se širi Jer nema takve širine ko ova koju živimo. Prašina u žitu, pesak u pescima Vreme, lutajuća voda, besposlen vetar Odneli sun as ko ploveće zrnce. Mogli smo i da se ne sretnemo u vremenu. Ta livada na kojoj smo se sreli, Ah, maleni beskraj! Vratimo se tamo. Al’s ovom ljubavlju, ljubavi, nije svršeno, 
I kao što rodjenja nije imala Ni smrti nema ona je kao reka što plovi Od usana do usana I od predela do predela. Drugi će dani doći, postaće čujno Ćutanje biljaka i planeta, I koliko će čednih stvari proći! Na mesećinu će mirisati violin! Možda će hleb da bude kao ti što si: Imaće glas tvoj, poreklo tvoje zrna I druge će stvari zboriti tvojim glasom: Izgubljeni dorati zlatne jeseni. Iako neće biti kao što je sudjeno, Ljubav će ogromnu burad ispuniti, Umesto meda pastirskog, starog, I ti, u prahu moga srca (gde će biti veliki dućani) Hodaćeš tamo –amo medju lubenicama. …Samotan bejah kao tunel i ptice su me izbegavale Noć je u mene svom snagom nadirala. Da bi preživeo, iskovah te u oružje, Zeh za strelu moga luka, za kamen moje praćke. Ah, širina borika, mrmor talasa razbijenih, Lagana igra svetlosti, samotni zvonik, Veče što pada u tvoje oči, lutko, Školjko zemaljska, u tebi zemlja peva! U tebi pevaju reke i po njima moja duša Luta kao ti želiš i kuda god ti hoćeš. Označi mi put na tvoje luku nade I u zanosu odapeću mojih strela jato. Oko sebe vidim tvoj struk magleni, Od tvog ćutanja beže moji časovi unezvereni, Ti si luka s rukama od providnoga kamena Gde se poljupci moji kotve i prokisla zebnja gnezdi. Ah, tvoj tajanstveni glas ljubavlju obojen I treptav, u smiraju dana odzvanja! Tako za tihih časova videh klasje Kako se povija u čeljustima vetra. ..I gledam ih, dakle moje reči. Tvoje su više nego moje. Pužu kao bršljan po mome starom bolu.. …Naviknutije od tebe na moju tugu, One su naseljavale samoću koju si zauzela. …lomi se i potanja širina njenog poljupca Pobedjena pred vratima letnjega vetra. …Privijala si se uz moju ruku kao bršljan zeleni, Lišće je upijalo tvoj glas lagan I tih. Ognjište zadivljenosti na kome žedj moja goraše. Nežni zumbul plavetni nad moju dušu nagnut… Pčelice bela, opijena medom, brujiš u mojoj duši I vrtiš se u laganim kovitima dima. …Tu mi je samo samoća lišena prisustva tvoga. Vetar nad morem goni galeba zalutaloga… …Pčelice bela, odsutna, još brfujiš u duši mojoj. Oživljavaš u vfremenu, ćutljiva I prava. Nagnut, u večeri, bacam svoje tužne mreže U tvoje oči okeanske. Tamo se izvija I gori na uzvišenom ognjištu Moja samoća što kao davljenik maše rukama. Crvene znake stavljam na tvoje oči odsutne, Kao more što zapljuskuje stene svetionika. Ti samo tminu čuvaš, ženo daleka I moja, Iz tvog pogleda ponekad izroni obala straha. Nagnut, u večeri, bacam svoje tužne mreže U to more tvojih ičiju beskraja. Noćne ptice kljucaju prve zvezde Što svetlucaju kao moja duša kad te volim. Galopira noć na svojoj plavoj kobili Prosipajući poljima plavo klasje. ..Sećao sam te se duše stegnute Tugom koju dobro poznaješ. I onda, gde se nalaziš? Medj’ kakvim svetom? Medj’ kakvim rečima? Zašto mi sva ljubav odjednom dodje Kad se osetim tužan I setim se da si daleko? Skoro van domašaja neba, izmedju dve planine, Ukotvljen polumesec. Uskovitlana noć-skitnica, oči što kopa. Gleda toliku zvezdanu srču u bari… ….ali ti, devojče čedno, klas, upitnik od dima. Ti si to vetar od sjajnog lišća plela. Iza planina tame, bela si požara lira, Ah, ništa reći ne mogu, od svega je bio sazdan. Zebnjo, što kao nož mi raspori grudi, Vreme je da se podje putem gde osmeha njenog nema. Oluja što sahrani zv ona, mutni kovitlac pljuska Zašto je sada dirati, zašto je raniti tugom. Avaj, otići putem koji ne vodi nikud, Tamo gde ne vezuju zebnju, smrt ili zimu Oči njene široko otvorene medj’ rosom… …Da bih ti rasterao tugu, curo tužna I nežna, Priče sam ti ispredao na obali večeri. O labudu, drvetu, nečem veselom I dalekom. Živeh u jednoj luci odakle sam te voleo. Samoća prepletana sa snovima I ćutnjom. Sateran izmedju mora I tamne tuge. Ćutljiv, u bunilu, izmedju dva veslača nepomična… …Nikome slična nisi odkako ja te volim. Pusti me da te prostrem izmedju venaca žutih. Ko ti medj’ zvezdama južnim ime ispisa dimom? Dozvoli da te se setim kad još postojala nisi…. …Kolikim si bolom platila da se na mene navikneš, Na moju dušu samotnu I divlju I ime od koga svi b eže. Bezbroj puta videsmo zornjaču ljubeći se u oči I sumraka lepeze poviše naših glava. …Reči su moje po tebi pljuštale ko milovanje. Odavno zavoleh tvoje od sedefa osunčanog telo. I čak verujem da si gospodarica vaseljene. Sa planine ću ti doneti veselo cveće, kopihue, Tamne lešnike I šumske korpe poljubaca S tobom bih želeo da učinim Ono što proleće čini s trešnjama. …Uhvatio sam te, ljubavi, u moje muzike mrežu, A ona je široka kao I samo nebo. Na obali tvojih očiju crnine moja se duša radja. U tvomj pogledu tuge počinje zemlja snova…. Doipadaš mi se kada ćutiš jer kao da si odsutna, Iz daljine me čuješ I glas te moj ne dodiruje. Kao da su ti oči nekud odletele I poljubac jedan sklopio usne. I pošto su sve stvari pune moje duše, Izranjaš iz njih njome ispunjena. Leptiru sna, na moju dušu ličiš I ličiš na reč melanholija. Dopadaš mi se kada ćutiš I kad si kao odsutna. I kao da se žališ, leptirice zaljubljena. Iz daljine me čuješ I glas te moj ne dodiruje. Dozvoli mi da ćutim zejdno s ćutanjem tvojim. Pusti me da ti govorim takodje čutanjem tvojim, Svelim kao svetiljka, jednostavnim kao prsten. Ćutanje ti je od zvezda, tako daleko I čisto. Dopadaš mi se kada ćutiš, jer kao da si odsutna. Daleka I bolna kao da si preminula. Samo reč, tada, jedan osmeh je dosta. I radostan sam, radostan što istina to nije. …ko zove? Kakva je to tišina naseljena odjecima? …čas čežnje, čas radosti, čas samoće, Čas moj medju tolikim! Truba kroz koju vetar s pesmom prolazi Tolika strast za plačem vezana za moje telo…. …Sada te volim I zalud te vidokrug skriva. Volim te čak I medju tim stvarima lednim. Ponekad poljupci moji tim ladjama sumornim Plove po moru bez cilja. Već vidim seb e zaboravljenog kao ove stare kotve. Još su tužni kejovi kad uz njih pristaje veče. Umor se svaljuje na moj život jalovo gladan. Volim ono što nemam. Ti si tako daleko. Moja se dosada guša s večerima laganim. Ali noć brzo stiže I počnje da mi peva. Mesec pokreće svoje zupčanike snova. I kako te ja volim, borovi bi na vetru, Hteli da otpevaju tvoje ime Svojim metalnim lišćem… ….Mogao bih pisati stihove još tužnje ove noći. Misliti kako je nemam I kako je izgubih. Slušati beskrajnu noć, bez nje još b eskrajniju. A stih pada na dušu kao na livadu rosa. Šta mari što moja ljub av ne mogaše da je sačuva Noć je osuta zvezdama I ona samnom nije… …To je sve. U daljini nečija pesma. U daljini. Moja se duša ne miri sa time što sam je izgubio… …Po mome srcu pljušte hladne krunice cveća. O, stecištu ruševna, surova pećino brodolomnika! Sve si u sebe upila, kao daljina. Kao more, kao vreme. Sve u tebi beše brodolom! ..u detinjstvu magle moja duša krilata I ranjena Pronalazaču zalutali, sve u tebi beše brodolom!... ..Bila je crna, crna, samoća ostrva I tamo Ženo ljubavi, prihvatiše me tvoje ruke. Žedj I glad su vladali a ti si bila voće. Bila si čarolija medju crninom I ruševinama. Ah, ženo, ne znam kako si me mogla smestiti U zemlju svoje duše I u krst svojih ruku! …O, spoju ludi nade I napora u koji smo se vezali, u kom smo očajavali. I nežnost, lagana kao voda I brašno. I reč jedva začeta na usnama…. 
..Zalud mi moja osećanja brane -Cvetovi nežni što se vetru smeše- Jer naslučujem pticu u letu Što čežnju tvoju plavetnilom posu… …Već vidiš, noć zvezdana, pesma i pehar Iz kojeg ispijaš vodu koju pijem, Živim u tvom životu I ti u mome živiš, Ništa mi nisi dala, a ipak, sve ti dugujem… 
…smej se noći, Danu, mesecu, Smej se ulicama Vijugavim ostrva, Smej se ovom nespsretnom Momku koji te voli, Ali kad ja otvorim I zatvorim oči, Kad moji koraci idu, Kad se vraćaju, Oduzmi mi hleb, vazduh, Svetlost, proleće, Ali tvoj osmeh nikad Jer bih bez njega umro… ….Ja sam taj što te čeka u zvezdanoj noći. Taj što te čeka sred krvavog zalaska sunca. Volim onu ljubav što se deli Izmedju poljuba, kreveta I hleba. Ljubav što može biti večna A I prolazna može da bude. Ljubav što želi da se odvoji Da bi ponovo voleti mogla. Ljubav obogotvorena što se primiče, Ljubav obogotvorena što odlazi. ..Beh tvoj, ti beše moja. I šta? Nas dvoje sačinismo Krivinu puta kojim je ljubav prošla. Beh tvoj, ti beše moja. Pripašćeš onom ko te zavoli, Onom ko u vrtu tvome pokupi plodove moje setve… …Iz tvog mi srca jedno dete kaže zbogom. A I ja njemu kažem zbogom, takode …. …Ali želim da zakoračim dalje od tog traga: Ali hoću da prebiram te zvezde vatre: Ono što je moj život I više od mog života: Ono s okrutnim senkama, ništavilom, daljinom: Hoću das se izdignem do poslednjih lanaca što me Vezuju, Na tom užasu propetom, u tom talasu vrtoglavice, I bacam svoje drhtavo kamenje prema toj zemlji Mračnoj, Sam, na vrhu planinskom, Sam, kao prvi umrli, Valjajući se obuzet ludilom, žrtva mračnog neba Čiji je pogled ogroman, kao u mora po lukama… …Al’ moje se praćke okreću. Postojim. Vičem. Želim. Zvezda po zvezda, sve će pobeći razmrskane. Moja snaga, bol moj u noći. To želim. Moram ta vrata da otvorim, kroz njih da prodjem, Pobedim ih. Mora ih dosegnuti moje kamenje. Vičem. Plačem. Priželjkujem. …Prepoznajem te ali daleku odvojenu Nagnut u tvojim očima tražim sidro izgubljeno Tamo ga držiš cvetna u rukama od sedefa I to zato da završim I nikad ne nastavim I zato te slavim dugo moje duše gledajući te unazad Puna si zaspalih ptica kao tišina šuma Otežali I tužni krinu na drugu stranu gledaš Kad ti govorim boliš me tako daleka ženo moja Ubrzaj ubrzaj korake I zapali svice…. Žedj za tobom što me progoni Žedj za tobom što me progoni u gladnim noćima. Drhtava crvena ruka što se do tvog života diže. Pijana žedj, luda žedj, žedj šume za vreme suše.. Žedj metala u plamenu, žedj pohlepnih korenova. Onda, kuda uveče putuju tvoje oči Ako već ne idu mojima koje te očekuju? Puna si svih sena koje na mene vrebaju. Majka mi ostavi mnoga pitanja oštroumna. Ti na sva odgovaraš. Glasova si puna. Belo sidro si što pada u more kojim brodimo. Brazda za nemirno seme moga imena. Nek’ bude nešto moje zemlje koju trag tvoj ne pokriva. Bez očiju tvojih putujućih, u noći, kuda I kamo. I zato si žedj I ono što mra da je utaži. Kako tebe ne voleti ako tem ram voleti zato. Ako je plamar, kako ga preseći, kako. Kako, kad su I moje kosti tvojih kostiju žedne. Žedj za tobom što me noću kao pas ujeda. Oči su žedne, čemu onda tvoje oči. Duša je zapaljena tim žarom što te voli. Telo: živi požar koji mora opeći tvoje telo. Žedji. Žedji beskrajna. Žedj što tvoju žedj traži. I u njom nestaje kao u vatri voda. Ako me zaboraviš Hoću da znam jednu stvar. Znaš kako je to ako gledam kristalni mesec, crvenu granu spore jeseni u mom prozoru, ako dotaknem uz vatru neopipljiv pepeo ili izborano telo klade, sve me odvodi tebi kao da je sve što postoji, mirisi, svetlost, metali poput barčica što plove ka ostrvima tvojim koja me čekaju. E, pa dobro, ako malo-pomalo prestaneš da me voliš i ja ću prestati tebe da volim malo-pomalo. Ako me odjednom zaboraviš ne traži me jer bih te ja već zaboravio. Ako smatraš dugim i ludim vetar zastava što prolazi kroz moj život i odlučiš da me ostaviš na obali srca u kome imam korena zapamti da ću toga dana, toga časa dići ruke iščupati svoje korene u potrazi za drugim tlom. Ali ako svaki dan, svaki sat, pristaneš da mi budeš sudbina s neumoljivom slašću, ako se svakoga dana popne jedan cvet do tvojih usana tražeći me o ljubavi moja, o moja u meni se sva ta vatra ponavlja, u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno, moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena, i sve dok živiš biće u tvojim rukama ne napuštajući moje. 
Pablo Neruda -Sunce u repu vetra- izbor iz poezije |
|
| oslikavanje neba | |
|---|---|
| 02 Mar 2018 14:52 | Idi na vrh |
...umom...
Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog. 
U oblacima i okeanima. Bio sam sve ono što bridi i što se stidi. Sve ono što se vidi i ne vidi u noćima. Sve ono što se kazuje i ne pokazuje u danima. 
Ne daj da te prevari pogrešni vrač pogađač, lažljivi čitač zvezda, koji od silnog gledanja u ovozemaljske stvari, ređe nego ti vidi nebo. 
Ceniti sebe, znači birati nepristupačna mesta. 
Ko teče uzvodno, ušće mu je u izvoru. 
Postoji nešto što se ne da naučiti. Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje? Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak? Gde se to zvezda školovala da sija? Koji nas to učitelj uputio u disanje? Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit. Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. 
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.- I svaki put kad budeš komadić sebe dao, ličiće svet na tebe više nego na druge. Sad sunce, eno, kao vreteno ispreda gradom nešto šareno Sve je u meni danas šareno. I u tebi je možda šareno. U nama svima šarenog ima. 
Pa sve kad trne i sve kad svene, kad tmurno izgleda svet oko mene, u meni živi sto vatrometa, nekakvog šarenijeg i lepšeg sveta. 
Neke stvari mogu mnogo bolje da se osete nego da se objasne. Ali to ljudi ne znaju, oni veruju rečima, to je problem. Treba više verovati svojim srcima nego rečima. Poklonio mi se vetar. Poklonila se tišina. I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči: Kako da nađete granice i pročitate krajeve, ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema? 
Svako je dno - svemir nečemu ispod njega. Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega. Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob? 
U provinciji barskog bilja i trska je primer za ogromno. Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje. 
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke. Treba presaviti um. Možda vi i znate da letite, ali još niste probali na sve moguće načine. 
Neko na vratima zvoni. Traže me. Šta vredi i da otvaram, kad nisam tu. Ko zna gde sam ja. 
Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drveću. 
Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zašto svima smetamo kad smo drugačije budni? 
-Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. "Ne zidaj vrata veća od kuće ", kazu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju- 
...Čaroban je taj svet od izmišljene jave... 
Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom. 
To ne otiču doba. To misli postaju bistrije. 
Ko u ramenima oseća zemljinu težu kao prikriveni bol, pripada potomstvu onih što su u drevna vremena znali za veštinu lebdenja: onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka, ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra, već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja usnama zlatnim kao večnost. To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili neizlečivo mučenje da mislimo. I u amanet dobili zenicu što ne sabira i ne odašilje utiske, nego je čulo sa iskustvima jednog sutra. Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid. 
...zar vam je važnije da preživite ma i nekako, nego da dokučite šta je život? 
Nasmejan, otići mirno. doživljaj ovog sveta kod vas je, na žalost, samo doživljaj vaše vrste sveta . 
Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari. Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je. Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam? Ali potrebno mi je znanje zašto verujem. Zašto me bacate uvis? Zašto mislite da sam živa? Zašto mislite da sam ptica? I zašto mislite da sam krilata? Možda jedino zato što ste u meni primetili da sam toliko opčinjena slobodom da mi je neudobno i to što pripadam sebi. 
Eto zašto ne mogu ostariti. Zato što umem da verujem i što umem da učim. Onaj ko uči ne stari. 
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite da vas u svemu svako može zameniti samo ne u sopstvenoj besmrtnosti. 
Nikad ti nisam rekao koliko do suza volim tvoju tršavu glavu koja u sumrak miriše na sapun i jesenji vetar. Glavu u kojoj stanuju samo visoke boje, ogromne, nedostižne, sposobnu da razume spirale nebeskih ognjeva, geometriju sna i hrabrost novih Ikara, koji će krenuti sutra ka nepoznatim suncima brzinom prema kojoj je svetlost obično puzanje. Znaš šta su proročanstava? Kalupi ranijih zbivanja i zadihanost istog što vija sebe ukrug. 
...Biti miris i boja, biti tišina u vetru, i biti okean zvezda što se u večnost pali. 
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?... Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem... 
Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji. 
|
|
| -Pod istom zvezdom- | |
|---|---|
| 14 Mar 2017 14:36 | Idi na vrh |
Čuj, kako mi brzo lupa tvoje srce! 
....Učim ćutanje na svim jezicima metodom posmatranja zvezdanog neba, donje čeljusti sinantropa, skoka skakavca, noktiju novorođenčeta, planktona, snežne pahulje.... Pod istom zvezdom Oprosti, slučaju, što te nazivam sudbinom. Oprosti, sudbino, ako se možda varam. Nek' se ne ljuti sreća što je za sebe prisvajam. Nek' mi ne zamere mrtvi što jedva svetlucaju u mom sećanju. Oprosti, vreme, za sijaset nezapaženog sveta u trenutku. Oprosti, stara ljubavi, što novu smatram prvom. Oprostite mi, daleki ratovi, što cveće nosim kući. Oprostite, otvorene rane, što se bodem po prstu. Oprostite, očajnici, za ploču sa manuetom. Oprosti, narode na stanici, za moj san do pet ujutru. Praštaj mi uvredu, nado, što se ponekad nasmejem. Praštajte, pustinje, što s kašičicom vode ne potrčah, I ti jastrebe, već godinama isti, u istom kavezu, Nepomičan, zagledan uvek u istu tačku, Praštaj, pa čak i da si punjena ptica. Oprosti, posečeno drvo, za četiri noge od stola. Oprosti, veliko pitanje, za male odgovore. Istino, ne obraćaj na mene preveliku pažnju. Veličino, ukaži mi velikodušnost. Otrpi, tajno postojanja, što čupam niti iz tvog lamenta. Ne osuđuj me, dušo, što te retko imam. Izvinjavam se svemu što ne mogu biti svuda. Izvinjavam se svima što ne mogu biti svaki i svaka. Znam da me ništa opravdati neće dokle god živim Jer samoj sebi stojim na putu. Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim. 
Razgovor sa kamenom Kucam na vrata kamena. - To sam ja, pusti me. Hoću da uđem u tvoju unutrašnjost, da pogledam uokolo, da te upijem kao dah. - Odlazi! - kaže kamen - Čvrsto sam zatvoren. Čak razbijeni na komade bićemo čvrsto zatvoreni. Čak smrvljeni u prah nećemo nikoga pustiti. Kucam na vrata kamena. - To sam ja, pusti me. Dolazim iz čiste radoznalosti. Za nju je život jedina prilika. Želim da prođem tvojim dvorcem zatim da posetim list i kaplju vode. Malo vremena imam za to. Moja smrtnost mora te uzbuditi. - Ja sam od kamena - kaže kamen - i svakako moram sačuvati ozbiljnost. Odlazi odavde, nemam mišiće smeha. Kucam na vrata kamena. - To sam ja, pusti me. Čula sam da su u tebi velike prazne sale, neviđene, neopisivo lepe, gluve, bez eha bilo čijih koraka. Priznaj da i sam malo o tome znaš. - Velike i prazne sale - kaže kamen - ali u njima nema mesta. Lepe su, možda, ali izvan ukusa tvojih jadnih čula. Možeš me upoznati, poznavati me nećeš nikad, čitavom površinom okrećem se prema tebi, a čitavom unutrašnjošću na drugu stranu. Kucam na vrata kamena. - To sam ja, pusti me. Ne tražim u tebi utočište za večnost. Nisam nesrećna. Nisam beskućnik. Moj svet je vredan povratka. Ući ću i izaći praznih ruku. A kao dokaz da sam stvarno bila neću dati ništa osim reči kojima niko ne veruje. - Nećeš ući - kaže kamen - Nemaš čulo učešća. Nijedno čulo ne može ti zameniti čulo učešća. Čak i pogled izoštren do svevidenja ne vredi ti ništa bez čula učešća. Nećeš ući, imaš jedva zrno toga čula. Jedva njegov začetak, uobrazilju. Kucam na vrata kamena. - To sam ja, pusti me. Ne mogu čekati dve hiljade vekova da uđem pod tvoj krov. - Ako mi ne veruješ - kaže kamen - obrati se listu, reći će ti što i ja. Kapi vode, reći će ti što i list. Konačno, pitaj vlas sa sopstvene glave. Smeh me obuzima, smeh, neobuzdani smeh, kojim se smejati ne smem. Kucam na vrata kamena. - To sam ja, pusti me. - Nemam vrata - kaže kamen. 
Metafizika Bilo, pa prošlo, Dakle, bilo, pa prošlo. Uvek neumitnim redosledom, jer je takvo pravilo te izgubljene igre. Zaključak bi bio banalan, ne bi zasluživao da se o njemu piše, da nije neosporne činjenice, činjenice na vjeki vjekov, za ceo kosmos, kakav jeste i kakav će biti, da je nešto stvarno postojalo, dok nije prošlo.... 
Ćutanje bilja Jednostrano poznanstvo između mene i vas ne razvija se najgore. Znam šta je listić, šta latica, klas, šišarka, stabljika, i šta se s vama događa u aprilu, a šta u decembru. Iako je moja zainteresovanost neuzvraćena, nad neke od vas specijalno se saginjem, a pred nekim dižem nos. Imam za vas imena: klen, čičak, lijander, vresak, venja, imela, nezaboravak, a vi za mene nijedno. Naše putovanje je zajedničko. Za vreme zajedničkih putovanja razgovara se, razmenjuju opaske o vremenu, ili o stanicama minulim u zaletu. Ne bi nedostajale teme, jer nas mnogo šta vezuje. Ista nas zvezda u istom radijusu drži. Na osnovu istih zakona bacamo senke. Pokušavamo nešto da znamo, svako na svoj način, a i ono što ne znamo slično je. Kako znam i umem objasniću, samo pitajte: šta je to gledati očima, zašto mi srce kuca i zbog čega moje telo nema korenje. Ali kako odgovarati na nepostavljena pitanja, ako si uz to neko za vas tako ništavan. Šiprag, šumica, livade i rogoz - sve što govorim je monolog, i vi ga ne slušate. Razgovor sa vama je nužan i nemoguć. Neodgodiv u užurbanom životu, mada odložen za nikad. 
Ljubav na prvi pogled Oboje su uvereni, da ih je ujedinilo iznenadno osećanje. Lepa je takva sigurnost, ali je nesigurnost još lepša. Smatraju da ako se nisu poznavali ranije da se među njima ništa nije događalo. A šta na to ulice, stepenice, hodnici, na kojima su se mogli odavno mimoilaziti? Htela bih da ih upitam, zar se ne sećaju – možda u kružnim vratima nekad, licem u lice? Nekakvo ’’izvinite’’ u zagrljaju? ’’Greška’’ izgovoreno u slušalici? - ali znam njihov odgovor. Ne, ne sećaju se. Veoma bi ih začudilo, što se već duže vremena njima bavio slučaj. Još uvek sasvim spreman da se zbog njih pretvori u sudbinu, zbližavao ih i udaljavao, preprečavao im put prigušujući kikot skakao u stranu. Postojali su znaci, signali, šta s tim što su nečitljivi. Možda pre tri godine ili prošlog utorka jedan listić je preleteo s ramena na rame? Nešto je bilo izgubljeno i podignuto. Ko zna, nije li to lopta u čestaru detinjstva? Bile su kvake i zvonca, na kojima je pravovremeno dodir prianjao uz dodir. Koferi u garderobi jedni kraj drugih. Možda je jedne noći postojao ujednačen san, izbrisan odmah posle buđenja. Uostalom svaki početak samo je dalji nastavak, dok je knjiga zbivanja uvek na pola otvorena. 
Bez naslova Ostadoše tako usamljeni, tako bez ijedne jedine reči, i u takvoj neljubavi da je pravo čudo bilo - poput groma iz vedra neba, pretvaranja u kamen. Grčka mitologija u tiražu od dva miliona, ali ni za njega ni za nju nema spasa. Kada bi se makar neko pojavio na vratima, bilo šta, makar za tren, pojavilo i iščezlo, utešno, tužno, odasvud, niotkud, koje izaziva smeh ili strah. Ali ništa se neće dogoditi. Ništa, samo po sebi neverovatno. Kao u građanskoj drami to će do kraja biti korektan rastanak, čak s rupom u nebu neproslavljen. Na zidovima nepoljuljanog tla, jedno zbog drugog tužni, naspram ogledala stoje, gde ničeg osim odraza zemnog nema. Ničeg osim odraza dvoje ljudi. Materija je budna. Koliko je duga i široka, i visoka, na zemlji i na nebu, i postrance o urođenoj sudbini brine kao da se zbog srnice iznenadne u ovoj sobi Univerzum mora srušiti. 
Malo o duši Duša se ima. Niko je nema neprekidno i zauvek. Dan za danom, godinu za godinom, može se živeti bez nje. Ponekad samo u ushićenjima i strahovima detinjstva gnezdi se na duže. Ponekad samo čudeći se, što smo stari. Retko nam asistira pri teškim radovima, kao što su pomeranja nameštaja, vučenje kofera. ili krstarenje putevima u tesnim cipelama. U vreme popunjavanja anketa i seckanja mesa, po pravilu, ima izlaz. Od hiljadu naših razgovora učestvuje u jednom, i to ne obavezno, jer više voli da ćuti. Kada nas telo jako zaboli, tiho napušta dežurstvo. Izbirljiva je: nerado nas vidi u gomili, gadi joj se naša borba za bilo kakvu dominaciju i žestina gramѕivosti. Radost i tuga za nju nisu različita osećanja. Samo kroz njihovu povezanost ona je s nama. Možemo da računamo na nju kada ni u šta nismo sigurni, a za sve smo zainteresovani. Od materijalnih predmeta voli satove s klatnom i ogledala, što revnosno rade i kad ih niko ne posmatra. Ne kaže odakle dolazi i kada će ponovo nestati, ali očigledno očekuje takva pitanja. Čini se: kao što je ona nama, i mi smo njoj za nešto potrebni. 
Stari profesor Upitala sam ga za stara dobra vremena, kada smo bili veoma mladi, naivni, ushićeni, glupi, nespremni. Malo je ostalo od toga, s izuzetkom mladosti - odgovorio je. Pitala sam ga da li i dalje pouzdano zna, Šta je za čovečanstvo dobro, a šta loše. To je najsmrtonosnija moguća iluzija - odgovorio je. Pitala sam ga za budućnost, da li je još vidi jasno. Pročitao sam previše istrorijskih knjiga - odgovorio je. Pitala sam ga za fotografiju, onu u ramu, na pisaćem stolu. Bilo pa prošlo. Brat, rodjak, snaha, žena, ćerkica na ženinim kolenima, mačka na ćeričinim rukama, i rascvetala trešnja, a iznad te trešnje leti neidentifikovana ptičica - odgovorio je. Pitala sam ga da li je ponekad srećan. Radim - odgovorio mi je. Pitala sam ga za prijatelje, ima li ih još. Nekoliko mojih bivših asistenata, koji takodje imaju bivše asistente, gospodja Ljudmila koja vodi kuću, neko veoma blizak, ali u inostranstvu, dve gospodje iz biblioteke, obe nasmejane, a naspram mene mali Gžesjo i Marko Aurelije - odgovorio je. Pitala sam ga za zdravlje i kako se oseća. Brane mi kafu, votku, cigarete, nošenje teških uspomena i predmeta. Moram da se pravim da to ne čujem - odgovorio je. Pitala sam ga za baštu i klupu u bašti. Kada je prijatno veče, posmatram nebo. Ne mogu da se načudim, koliko je tamo tački gledišta - odgovorio je. 
Ništa dvaput Dvaput se ništa ne događa niti će se dogoditi. Zbog toga neuvežbani smo se rodili i nerutinski pomrećemo. Makar učenici najgluplji u školi sveta bili, nijednu zimu ni leto nećemo ponavljati. Nijedan dan se neće ponoviti, dve slične noći ne postoje, ni dva ista poljupca, ni dva jednaka pogleda u oči. Juče, kada ime tvoje neko kraj mene glasno izgovori, bi mi kao da ruža kroz otvoren prozor pade. Danas, kada smo zajedno, okrenula sam lice ka zidu. Ruža? Kako izgleda ruža? Da li je to cvet? A možda je kamen? Zbog čega se, trenu crni, s nepotrebnom zebnjom mešaš? Postojiš - prema tome moraš proći. Proći - prema tome to je lepo. Nasmejani, zagrljeni, pokušavamo sklad da nađemo, iako se kao dve kapi čiste vode razlikujemo. 
Srećna ljubav Srećna ljubav. Zar je to normalno, je li to ozbiljno, je li to korisno – šta svet ima od dvoje ljudi koji ne vide svet? Uzdizani jedno od strane drugog bez ikakve zasluge, jedna u milion, ali uvereni da se tako moralo desiti – kao nagrada za šta? ni za šta. Svetlost odnekud pada – zašto baš na njih, a ne na druge? Da li to pravednost vređa? Da. Da li, brižljivo nagomilavane principe narušava, ruši moral u provaliju? Narušava i ruši. Pogledajte te srećnike: kad bi se bar malo maskirali, pravili se potišteni, bodreći time prijatelje! Čujete li kako se smeju – uvredljivo. Kakvim jezikom govore – naizgled razumljivim. A te njihove ceremonije, izmotavanja, tobožnje obaveze jednog prema drugom – to liči na zaveru iza leđa čovečanstva! Teško je čak i reći do čega bi došlo kad bi se njihov primer mogao oponašati. Na šta bi mogle računatii religije, poezije, šta bi se pamtilo, šta bi se osuđivalo, ko bi hteo ostati u krugu. Srećna ljubav. Je li to normalno? Takt i razboritost nalažu da se o njoj ćuti kao o skandalu iz viših krugova. Divna dečica rađaju se bez njene pomoći. Nikad ne bi uspela da naseli Zemlju, jer se dešava vrlo retko. Neka ljudi koji ne poznaju srećnu ljubav tvrde da nigde nema srećne ljubavi. S tom verom lakše će im biti i da žive i da umiru. 
Tri najneobičnije reči Kad izgovorim reč Budućnost, prvi slog već odlazi u prošlost. Kad izgovorim reč Tišina, narušavam je. Kad izgovorim reč Ništa, stvaram nešto što se ne može smestiti u bilo koje nepostojanje. ....Ma ko da zna gde je saosećanje (izmišljotina srca) – neka se javi! neka se javi! Na sav glas neka o tome peva i sumanuto igra veseleći se pod vitkom brezom, koja bi svakog časa da brizne u plač.... 
Nebo Od toga je trebalo početi: nebo. Prozor bez daske, bez futera, bez stakla. Otvor i ništa više, ali otvoren širom. Ne moram vedru noć da čekam, niti glavu da zabacujem da bih se zagledala u nebo. Nebo mi je iza leđa, pod rukom i na kapcima. Nebo me obavija hermetički celu i podiže odozdo. Ni najviše planine nisu bliže nebu od najdubljih dolina. Ni na jednom mestu nema ga više nego na drugom. Oblak je isto bezuslovno pritisnut nebom kao i grob. Krtica je isto vaskrsla ko sova što krilom leprša. Stvar koja u ponor pada, pada iz neba u nebo. Sipki, tečni, stenoviti, usplamteli i nestalni beskraji neba, mrvice neba, lahori neba, hrpe neba. Nebo je sveprisutno, čak i u tami pod kožom. Jedem nebo, izbacujem nebo. Klopka sam u klopci, stanovnik nastanjeni, zagrljaj zagrljeni, pitanje u odgovoru na pitanje. Podela na nebo i zemlju to nije pravi način da se misli o toj celini. Dopušta samo da proboravim na tačnijoj adresi koju je lakše naći ako me kogod traži. Osobeni znaci su mi ushićenje i očaj. 
Zaljubljeni Tako je tiho, da čujemo pesmicu zepevanu juče: Ti kreni planinom, a ja dolinom... Iako čujemo - ne verujemo. Naš osmeh nije maska tuge, a dobrota odricanje. Čak i više nego što zaslužuju žalimo zaljubljene. Tako smo začuđeni sobom, da nas više ništa začuditi ne može? Ni duga noću. Ni leptir na snegu. A kada usnimo, u snu rastanak vidimo. Ali, to je dobar san, ali, to je dobar san, jer se iz njega budimo. 
Perspektiva Mimoišli su se kao stranci, bez gestova i reči, ona na putu za prodavnicu, on idući prema autu. Možda u panici, ili u rasejanosti, ili zaboravivši, da su se kratko zauvek voleli. Uostalom ne postoji garancija, da su to bili oni. Možda je izdaleka tako, a izbliza uopšte nije. Videla sam ih s prozora, a onaj ko gleda odozgo, taj najlakše greši. Ona je nestala iza staklenih vrata, on je seo za volan i brzo krenuo. Prema tome ništa se nije dogodilo čak i ako se dogodilo. A ja sam na časak sigurna u ono što sam videla, pokušavam sada u prigodnoj pesmici da Vas, Čitaoče, uverim da je to bilo tužno. 
.....Vraćam se ljubavi. Pažnja! Šansa! Na prošlogodišnjoj travi na suncu do guše ležite a vetar pleše (onaj lanjski kolovođa vaše kose). Ponude slati pod: San..... 
Čuj, kako mi brzo lupa tvoje srce! 
Vislava Šimborska /1923-2012/ Poljska pesnikinja, književnica, dobitnica Nobelove nagrade, filosof duše kroz stihove, i šalu, introspektivna, neko ko je vodio povučen život daleko od očiju javnosti... |
|
| Mahovina uma | |
|---|---|
| 15 Feb 2017 14:25 | Idi na vrh |
| Dijalog -Dve Mahovine- je priča o dvoje izmišljenih, nesvakidašnjih likova, -Nje i Njega-, toliko slični al ipak individualni, koliko su čudni, toliko su i realni, i žive različite svakodnevne zivote , stoga se svako moze sa njima poistovetiti bar u nečemu...ako ništa drugo, a ono da, jedno je uvek sigurno:
Da su ljubav i bol, boje vatre, iako isijavaju različitim bojama očiju: bilo plave, smedje, zelene, crne, koje sve dišu, preživljavaju i žive, al ipak, crveno se presijavaju i ostavljaju trag…ostavljaju žeravičasti trag, kao neki sićušni, kosmički mladež, tetoviran na zenici, kao večno svedočanstvo utisnuto za sve buduće živote da se nešto ipak desilo ili se moralo desiti ili se nije desilo, ili će ipak da se desi, biće, hoće, neće …. Ljubav i bol, osim boje vatre, ukusa su soli, a to su slane jer daju život, jer izviru iz duše, dubokog smaragdno-safirno nijansiranog mora u nama, koje je sinestezija svih reka: utisnutog, vidjenog, preživljenog, stečenog, izgarajućeg… /Ideja o dijalogu dve neobične- mahovine- izvučena je - isčupana, i u dijalog slozena iz konteksta zbirke poezije Miroslava Antića -Savršenstvo vatre.-/ -Dve Mahovine- Ona i On - istovremeno: -Pred okom mi se otvara ogromna onostranost i mnogolika domišljatost slobode i uobrazilje. Kao i ceo ljudski rod, naučio sam da hodam, ali to nije isto što i kretanje. Ko nije savladao nevidlji korak mirovanja, može li se smatrati da je odmrsio um?- Ona: -Odgovara mi njegova usamljenost. Takve čudne izopačenosti obično ubrajam u vrline. To znači biti lišen nepotrebnog bavljenja okolinom. I pripadati sebi.- Ona: - …Nerazglašen, Nenamenjen. I nesputan. I biti ogrezao u šećer i gusto vino tihih zrenja.- On: -Imam ja, tako, običaj da sebi izmišljam i utvare. Ne prolazim kroz vreme, nego ono kroz mene. Pre i posle pronalazim izmedju sad i sad, i pokušavam da to prevedem na ljudski govor.- Ona: -Kome se zgruša mašta, taj prestaje da bude dete...- Ona i On - istovremno: -Sve ima drukčiju meru uma kad se gleda iz udaljenih prostora. I tamo, u tim prostorima, sve je drukčije kad se gleda sa ove vaše zvezde.- On - ...upozoravajuće: -Ko proba da me prisvoji, izgubiće sve igre i sva nadanja i čarolije.- Ona i On - istovremeno: -Lako je biti drukčiji medju istima. Teško je razlikovati se od sebe samog.- Ona: -Svaka moja sloboda je strašni rat na početku, a sramota na kraju. Zato me je i strah.- On: -Sve znam. I ne bih želeo da vas izgubim. Vi ste najčudniji učitelj kojeg sam ikad poštovao.- On i Ona - zajedno: Jedino o vama mislim u ovoj tamnici uniženja kao o grudvi čiste svetlosti. Jer, vi i ja smo samo nazigled i privremeno drukčija vrsta istovetnog, ili ako je tako lakše da se setite: nalik na istu vrstu drukčijeg. Prolećite mi kroz ono što su bile oči, da iscelim svoj vid. Prolećite mi da kroz ono što je bila moja lobanja, iscelim svoj um. Prolećite mi kroz ono što sam zvao srcem da se izlečim od ovog polupostojanja.- On : -Neću vas ni dodirnuti, da vas ne pretvorim u sebe i ne začaram. Samo ću osećati toplinu vaših krila kako mi protiče kroz zardjali krvotok. Samo ću osećati kukice vaših noktiju kako mi vezu spokojstvo i oparano ushićenje. Samo ću osećati dah vaših mirisavih kljunova kako mi greje zaledjenu srž u kostima. Slutim daleku pojavu nekog novog mene, samo mi treba nežnosti u koju mogu da verujem. Vi ćete mi pomoći da mudro izaberem ono što je dostajno da izabere mene u tom trenu.- Ona i On - u sebi: -…Daljina što se neprekidno udaljuje. Obale što se pokreću u zglobovima i mile.- 
Ona i On - istovremeno: -Šta smo mi? Tek deo oblika jedne uvažene celine? Ili već uvažena celina bezbroj neuvaženih oblika?- Ona: -…Vidim zgrudvanu krv i maštu u oblicima vaše opuštene tišine, i belorunu zamišljenost, i groznicu jednog nesitog ljubavnika bazduha i svetlosti…- Ona: -Bojim se da ja u sebi imam isuviše nade, i više poverenja u čuda nego vi…- Ona i On - zajedno: -Samo ostatak nas u drugom i drugoga u nama, samo to nazivamo besmrtnošću smrtnih stvari.- Ona i On - istovremeno: -Samoća me je naučila da potrazim u sebi nevidljivi glas vazduha, isečenog na kriške kricima ptica…- 
Ona: -...Isuviše ste prenaseljeni sobom. Izvucite se iz svoje privremene kože…- Ona i On - zamišljeno i zabrinuto: -Kako izbeći saputnika koji se raskomotio u vašem mozgu i upotrebljava ga samo kao omot? Čim se dvojica nadju u istoj vrsti slobode, jedan prisvaja drugog i gospodari bez milosti.- Ona: -Da li je samovanje: otudjenost ili izučavanje sebe samim sobom?- On: -Odomaćen, svejedno gde sam dospeo, ogradjujem se. I zasejavam prostore iskušenjima. Ja nisam imao priliku da izaberem svoje rodjenje, ali biram svoj život i biram svoju smrt.- Ona: -Sve ima svoj stvaralački sjaj i krepost. Sve ima etiku sopstvene prirode. Tvoje je s kim si, kuda prozalaziš i šta gutaš. I zato, sve što ti je strano, posmaraj blagonaklono. Jer i tvoje je rasudjivanje, jer i tvoje je delanje za nekog nasilje i bol.- Ona: -Vi ste zatvoreni sistem koji tinja.- Ona i On - zajedno: -Ako ne trazim nevolju, nevolja mene traži. Ako me nevolja ne nadje, ja nabasam na nju.- ……………………………….. Ona - u sebi: -…U zeledjenom vetru oksidisala je mesečina….- On: -Kad bih govorio sa svojim osećanjima ne sa čulima, verovatno bih dobio potpuno drugačiju predstavu o krajnje nepriličnom polozaju u kom se nalazim. Ali to ne bi bilo moje mišljenje, nego mišljenje mojih osećanja…- -U ime toga što nosim u sebi kao zaveštanje, moram ubuduće paziti na reči koje upotrebljavam…- Ona- u sebi: -Da bi ste shvatili svoj položaj vi morate imati mikroskopsku misao.- On – u sebi: -Završen u sebi bez potpunosti, a izvanredno zaplašen uz to, izgleda primiću bilo kakav smisao. Brzina mojih razloga postaje rastrojena i nervozna. Osvrće se. I zgražava. I zastaje u neverici. Istrošila je razložnost kojom je bila opskrbljena. Sad se sapliće u samoći unezverena i razroka…- Ona: -Postoje stvari koje je teško zamislisti istovremeno kao šta i ništa, istovremeno kao bliskost i udaljenost, jer su u stanju neprekidnog rastvaranja.- Ona - definitivno: -Plima i oseka su nevidiljive, a pomeraju tle i razgibavaju kontinente iz zglobova..- -Obuzima me nelagodnost od završnih reči. One su plod nenaprezanja duha. Ima li završene slobode? Ima li završene ljubavi? – On - definitivno: -Što sam se ja zaleteo u ova prezasićena prividjenja iz kojih ću se izvrnuti na neko pogrešno naličje..- Ona i On - istovremeno: -Osloboditi slobodu, mnogo je teže nego oslobadjati ropstvo…- Ona: -…Ućutaću gospodine. Čvrsto ću zagristi usne svoga uma.- Ona - …ali ipak…: -Ja ne izgovaram razlike. Ja izgovaram sličnosti onoga što je živo u ko zna kom kraju vasione..- Ona i On - neizmenično: -Stojimo zagrljeni, ovde u vremenu, a tudji, kao da se dovikujemo iz stravične daljine. Sad već jedno drugom odričemo i to da se razumemo u život.- On: -Ko ima pravo da se iole bavi mnome, ako ja svečano odbijam da se bavim njim?- Ona: -Ko ima pravo da misli da stalno meni čini, ako ja imam pravo njega da ne činim, stvarno nikada? On: -Evo, sad divljam. Evo, sad lelečem i oštrim zube i nokte.….- Ona - zainteresovano: -Ne trazim više večnost u oblicima neba. Svemir je tu, u meni, upisan kao opomena…- On - nezainteresovano: -Dosadile su mi prazne rasprave o duhu i telu. Ko kaže da i ja nemam pravo na strpljenje? Ona: -O, uzleti i padovi! O, pobede i krahovi!- On - opet: -Dosadile su mi rasprave ove vrste. Umoran sam.- On: -Daću vam i taj mozak, što čini od moje glave utočište. Jedino nikom neću dati hemiju mog života. Hromozome i gene. Spletove kiselina. Poreklo svetlosti i tame. Moja su poezija proteini. Himna mene ovakvog. Ja postajem kometa. Ja sam putovanje u vremenu.- Ona: -Možda ste dužni tom mozgu bar nekolika objašnjenja, jer zajedno smo bili radoznali i naivni.- On: -Zar treba da se pravdam, onda, tom mom mozgu? Nikad on nije bio moja istinska priroda.- Ona - u sebi: -Jedno je večna ljubav, a drugo je večnost u ljubavi.- On - u sebi: -Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad, mora podivljati.- Ona - preteći: -Izadjete li sad iz mene, izgubićete svog jedinog svedoka da ste postojali.- On - sumnjičavo: -Kakvu ste onda igru igrali sa mnom, taj mozak, vi i duša, od početka?- On – al sigurno u sebe: -Kako god da prezivim, sve ću uvek tumačiti onako kako budem umeo da očitam.- Ona - hvatajući se za glavu: -Lakše je preplivati sva mora, nego se udaviti u svojoj neodlučnosti.- On - hvatajući se za glavu: -Lakše je sazidati ponovo sve planine, nego se neprekidno pentrati uz svoje stranputice.- Ona - ponizno: -Čekanje na tebe izgleda duže nego radjanje zvezda.- On samouvereno: -Srce ima sve manje otkucaja za samo tebe.- Ona - u brzini: -Hoću da kazem kako je lako biti protiv. Hoću da kazem kako je teško potrajati za.- On - u brzini: -Hoću da priznam kako je lako da se nije. I hoću da se opomenem kako je bolno da se jeste.- Ona - besno: -Lepo smo udesili stvar.- On - besno: Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar. Žar cvrkutanja. O, zeleno, kako te mrzim zbog jutarnje hladnoće.- …………………….. On - monolog: -Jesam li samom sebi beleška? Ne mrzim ljude, ali mi nisu premnogo potrebni. Umaraju me. Sad bih se slozio da budem trava. Gužva me moje čovečanstvo, ali me neko, prebolno treba da bi imao šta da gužva…- On: -Moraš da dodješ. Znam. I čekam te. Tvoj korak himnično hoda tišinu po tišinu. Ti si Ja. Prepoznajem te.- Ona – odsečno: -Pa šta ćemo nas dvoje u tom dvoboju jednakih?- Ona - ...ali ipak...: -…Jutro se naslanja na jutro. Čekam te. Ti si: Ja.- ......................... Ona - konfuzno: -Voliš me, punjena budalo, ne voliš me, voliš me....- On – konfuzno: -Boliš me. Ne preboliš me. Razboliš me. Razbolim te. Mrzim te. Ne prebolim te.- Ona: -Gorim te. A ogoliš me.- On: -Goriš me. A ogolim te.- Ona: -Volim te. Stvorim. Oborim.- On: -Ne volim. Volim te...- On - u sebi: -To znači opet zajedno neko telo, neki duh, misao i ja, koji nad njima činim život neke vrste.- Ona – u sebi: -Treba se krupno zagledati u bore svojih dlanova. Tu se čitaju sazveždja koja tek treba da se rode. Tu se čitaju svemiri koji su bili još pre ovog. Tu je sve zapisano. Sve se unapred zna…- ……………………... Ona - besno: -Dajem vam ovaj revolver srca. Pucajte u zube.- On - besno: -Sad mi već podmećete pečurke sumpora da dišem. Vi ste loš sagovornik. Drzite me za grlo. Davite. Najradije bih vam sad pucao u zube.- Ona i On - u isto vreme najzad: -Zvezde sveta šire nozdrve da nas nanjuše. A mi naprežemo svoj njuh da udahnemo njih u sebe.- ............................. Ona: -Konačno jedna svetla nit kojom se može izatkati trajanje..- On – dijametralno : -Već dosta mi je da drugim gladima bacam komade svoje duše. I da ih činim sitnijima nego što umeju da jesu.- Ona: -Ti si izgreban ikonostas mojih oltara.- On – u sebi: -Polako...... samo mirno. Sad sam, napokon, izlečen od zadihanih misli.- Ona – u sebi: -Zar nije toliko časnih umova doživelo trijunf gvozdenim dokazom da nema nikakve slučajnosti, jedino slučaj to ne zna, i ne smeta mu to da postoji..- Ona – u sebi: -Treba razmišljati nespretno. Dotaći dušu stvari vrlo oprezno: oko duše...- On - u sebi: -Da nisam ja to, možda, mimo svoje volje, u pukotini taloga mitologije i magnovenja..?- …….............. On – pakosno se seća: -A onda sam je ugledao ispod morske pene. Na steni okrenutoj prema severu. Bolesno me je vrebala dopola rascvetalim zeleno upaljenim zenicama. Bio sam došao u neko zlikovačko iskušenje da je počupam i izbacim na obalu. Da je istucam kamenom o kamen. Da je izgazim…- Ona – eto ti sad: -Šta su voda i svetlost bili zemlji? I šta je zemlja bila nekom bivšem nebu?- On - optimistički : -Mi smo od iste sudbine. Istovremeno se krećemo, bez nekog vidljivog reda. I to je velika prevara.- Ona - pesimistički: -Pa kad u nama ima i nekih nesvesnih mudrosti, zašto smo svesno skloni glupostima i zabludama?- Ona - ...kasnije.... -Nekad je bilo teško razumeti se bez napora. Sad je sve teže ne razumeti se bez napora.- On – sanjari: -Ležao sam u pesku: čovek sa cvetom. Primetila je moj osmeh. Bio je tako ranjav da je izgledao kao grč…Dosad se od nas trazilo da od mogućeg stvaramo samo moguće. Ja vam obećavam da ćemo stvarati od nestvarnog najveću umetnost na svetu: stvarnost.- On - njoj: -Izdrži, urlao sam, izdrži, jer ako sam van tebe i ako sam van duše, a ipak pripadate živom, znači da niste ništa izmišljeno…- ....................... On – ...ali ipak...: -Pozeleo sam da u meni ne bude nikog više, osim mene.- -Ovo je poslednje pismo koje ti pišem, o Vasiono.…- /-Ona i Ja se razilazimo na razne strane razuma. Presešće joj taj život što je u meni jela..-/ On - u sebi: -…Grčevito se drzala za tanku srebrnu nit preko koje smo jedno za drugo još uvek pomalo bili privezani nežnostima, i valjda navikom. Onda se i to prekinulo. I osetio sam da sam ogroman, slobodan i neograničen…- Ona - setno: -Lako je upakovati kraj na kraju…- On - kasnije: -Svemu sam mogao da se narugam, ali sada osetio sam da se zemlja brze okreće. Grom me je lupio sa strane, pljoštimice. I munja mi se zarila u žilu kucavicu. Uvredio sam dakle ponos nečega što ne znam šta je. Stihija? Haos? Ili red? Pomerio sam redosled zbivanja i, u dečačkoj oholosti umešao se opasno u tudj posao.- ...................... Ona - u sebi: -Ima li ičega strašnijeg nego nuditi pticama da ti zoblju iz rana zrnevlje suza, a one beže… Šta sam ja? Brodolomnik na nebu…?- On – u sebi: - O, ptice, nekad su i zmije imale krila i bili zmajevi. I vama su ih darovale. Sad ni zmajevi zemlje i mora nemaju krila. O, ptice, ne biti brzoplet , izgleda, najveća je brzina.- -The End- ........................... Mahovina uma 
Mahovina kao kosmopolitska drevno-savremena biljka al' i, kao simbolika… ….Kao misli, kao emocije, kao osećanja, kao svesno, nesvesno, racionalno, imaginarno, mašta, kao kreativno, intuitivno, stvarnost, reči….kao metafizička žedj, kvintesencija... ....Mnogostruko, zamršeno, puzeće, naglavačke viseće i uspravno, otporno, postojano, što spaja, nevidljivo, nebo i zemlju, isprepletano, istovremeno neodoljivo i iritantno, ti zeleni, zmijoliki, lavirinti, meandri, zimzelenih divljih reka, van nas i u nama, koji koji su drevnog izvora, a dosežu preko sadašnjosti do ulivanja u beskonačnost, gorštaci medju, i, u ljudima... Istovremeno stare i mlade, obnovljive, čarobne i nestvarne i surovo realne.... Magični mali feniksi...lepa i jeziva, i istovremno potrebna i uporna i dosadna, kao nešto što nam zanoveta, i što nas zaposeda, preplavljuje, i podvaljuje, sto želi da razume i ignoriše, radoznalo i nezainteresovano, čega se ne mozemo otresti: misliti, stvarati, voleti, zapetljati se, čuditi se, sumnjati, sanjariti, desiti, radostiti, samovati, besneti, tugovati, boleti, osetiti, preboleti, raspetljati se, pa ispočetka… O njoj Miroslav Antić priča u zbirci poezije -Savršenstvo vatre- ona ga proždire na razne načine, i tako kod njega postaje simbol nestajanja-smrti, a ona… večna i postojana tako, i istovremeno jednostavna i savršena, jer ona živi na posmrtnim ostatcima nestalog-umrlog i tako to nestalo živi kroz nju i opet postaje.... |
|
| Žmurke... | |
|---|---|
| 08 Jan 2017 08:59 | Idi na vrh |
|
...brojim do sedam... 
Jer sve je u nama kad žmurimo, a stvarno kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tudje kad se ostvari. 
Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, Unutra, u skladištima tajni i korenju Energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe Orijaška sunca. 
Sve se dogadja zato što nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca. 
Okna mirišu srebrno i zeleno na prve severne magle i prve kiše. Vazduh se para kao paučina i sav je izbušen kricima divljih jata što se sele na jug. 
Još uvek ostaće mesta za mnogolike svetove koji na prstima prilaze i nose ispod kože toplije i belje ljubavi. Ne znam grešim li ako verujem: ipak je sve tako lako poderivo - sem čoveka. …I danas evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga Danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima. I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogadjanja. 
Ako ne vidiš zvezde upali baklje. Ako ne vidiš sunce, uveži vatre u krug. Ako ne vidiš šarenilo, upali sebe i prskaj, kao one šašave prskalice za Novu godinu. l pobacaj pregršt svitaca i makar fosfornom svetlošću obasjaj tamu. Umori več jednom ljudima te noći što ih umaraju. 
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima. Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke. Uhvati ih u letu i sve će se u tebe duboko otkotrljati. Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida, i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti. 
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari, koje su mnogima tajna. -Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena-, kaže jedan prastari zapis sa Tibeta. Sve se redje usudjujem da izgovaram reči, jer uvek znači drugo nego što ja to želim. sve dalje su od govora i teško ih razabirem u šumovima beskraja. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem. Ne veruj ničemu što se može primetiti samo sa jedne strane vida. Trči sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe ako kap čiste svetlsoti. Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Još redji oni koji shvataju slobodu granice. -Ne zidaj vrata veća od kuće-, kažu Eskimi. To isto znači što i zidati prozore manje od očiju. Ovako sam čuo: -Ko nebo nije ugledao u vodi, taj nema pojma šta su ribe na drveću.- 
Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis. I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: -Niko me na svetu niej pokorio, sem mene.- 
Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti, kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svom padu. Cveta. 
Nasloni glavu na moje rame i oslušni. Oslušni zenicama. 
Svejedno kroz koja vrata prodješ, prošao si kroz sebe. I sa obe strane te čeka ogromna ljuska nada. Onaj kome u oči staju cela nebesa, vidi široka krila svemira. Ko, kao svrdlo, uperi svoj vid u jednu tačku, čitaće dubinu vasione, njene nerve. 
Evo da ti pročitam poruku Karela Čapeka: -Zamisli onu tišinu, koja bi nastala na svetu, kad bi ljudi govorili samo ono što znaju.- Lepota traženja nije u nalaženju, nego u našoj odluci da tražimo. 
Neko je negde rekao i hvala mu: -Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta.- Ne okreći mi nikad ledja da bih te voleo. 
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kičica slikala lazurno svetlost po mojim dlanovima. 
Ljubav je kao snaga. Ako je više trošiš, više ćeš je i imati. Kad bi zemlja ovako umela da voli kao ja, već odavno bi bila zvezda. 
Na zidu Kongresne biblioteke u Vašingtonu natkrilila me poruka kao ptica. Pamtim je. Evo šta kaže Edvard Jang: -Nisko zidaju oni, Koji zidaju ispod zvezda.- 
Nismo mi isti svemir čak ni sami sa sobom. Ima u nama i bistrih i zamučenih tokova, i ima tuge i nevolje isto koliko ii radosti. I već smo sada junaci i već smo kukavice. I već sada smo časni, koliko i mutni i lukavi. U istu duše su smešteni i lakrdijaši i isposnik. I vire odande brušeni u nekoj staklastoj viziji koja se čudesno prelama u hiljade dimenzija dok živi u jednoj jedinoj. Šta je umeće vidjenja? Živeti u svom oku. Šta je umeće shvatanja? Živeti u svom umu. To mi je sasvim dovoljno. Ako je moj način nežnosti davno pre mene otkriven, to je još jedan od dokaza da sam nekad u ljudima već postojao i voleo. 
Broji se do trenutka dok nismo sasvim svesni da će nas to dovesti dalje od najdalje shvatljivog. 
Ništa se ne sme zamrsiti, dok taložimo u sebi lepilo materije: kosmičku ljubav dodira. …to, kad vidiš da poljupci svih boja i svih oblika izleću iz svoje duše i odmah, nepogrešivo, putuju prema suncu ti i ja znamo šta je, jer znam : sve je jedno… 
Gde su ta čudesna vrata izmedju ovog beskraja i svih ostalih beskraja? 
Ako postoji poruka kome je prenosimo, I čija je to poruka? To treba raspraviti sa svojom vasinom dok klečiš na obali neba. Oslušni kako ribe večeraju tišinu. Ali ne otvaraj oči. Još ne otvaraj oči. I dalje ostani tako klečeći na obali neba, i pokušaj da dišeš kao da toneš sve dublje u nove slojeve uma. Jer ako prekineš molitvu, promaći će ti da spoznaš u obilju tih zvukova jedan usamljen, dalek zvuk što se može čuti jedanput u životu. Inače i sam je uho i osluškuje tebe. I može da te čuje tek jednom u svom trajanju. 
Zatim obavij dlanove oko planina, šuma, obavij oko oblaka, Poneke preostale ptice što se sliva niz zapad, il’ nekog zalutalog talasa što gornjom usnom, u prolazu, lizne peščani sprud. I sve ostavi tako da prodje sasvim prozračno. 
I nikad ti se više neće moći dogoditi da staneš pred sebe i pitaš se: da li je isto – isto, ili je isto - različito? Onaj ko stoji izvan svega i smeška se, i crta nebo bojama kakvim hoće, i oblikuje jeku vodene površine prstima gipkijim od svih vetrova, i vidi iza oblaka patina zvezdanih tornjeva na ivicama same večnosti, patina koja svetli zvucima i miriše, samo taj, koji zaista stoji izvan svega, pronašao je beskonačnost detinjstva kao nekakvo duboko, jedino svoje, nekakvo kristalno drukčije, začudjeno i zagonetno Visoko. 
U knjizi o mudrostima piše: -Uvek će biti samoće za one koji su je dostojni.- Valjda se treba ponašati onako kako je nameravao to Kant da kaže: -Gledaj na život kao na dečiju igru, u kojoj ništa nije ozbiljno, sem poštenja.- -Zvezde tvoje sudbine ne nalaze se u vasioni, nego u tvojim grudima- Poručuje ti Šiler. 
Piše u knjigama o mudrosti: -I pahulja je kadra da izbrusi oblutak, ako je vodi ruka deteta.- 
Još kod Defoa u Robinzonu naučili smo da je strah od opasnosti hiljadu puta gori nego sama opasnost. ..I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.. 
Onda izadji u neko vedro veče, izadji ispod neba, i tamo gde je najniže, gde dodiruje ljude, ovlaži osmehom kažiprst, zamoči ga u poljubac i njime ostavi otisak na usni vasione. 
Dokaze svako mora sam na sebi da dokaže. Otkrića svako mora sam na sebi da otkrije. 
Nauči da umeš da zaboliš svoj bol, umesto da on tebe boli. Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve, umesto putevi tebe da vode. Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš da ćeš ostati tragač za večnošću u sebi, a ne za sobom u večnosti. 
Šta vredi da budeš zabeležen u zvezdama, ako te niko nije pročitao pročitao na Zemlji. 
Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina da neko shvati pozlatu naših zenica, dok žmurimo ovako. Jedino ti možeš ispuniti tu želju da budeš nešto veći i od samog živog bića: da budeš ličnost u moru čovečanstva. 
..Zar nije Buda rekao: -Ono što zaista jesmo, proizvod smo sopstvenog razmišljanja.- I Heksli: -Samo jedan kutak svemira možeš popraviti. Taj kutak si ti sam.- …Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum: 1673. POslednja poruka u lišću, u čast tvog polaska u školu: -Radost je čovekov prelaz od manjeg savršenstva ka većem.- A u dnu sam prepoznao rukopis Ludviga Berna: -Misli u živom svetu, a živi u izmišljenom.- 
Stavim ti ništa u dlan; ti stisneš šaku u pesnicu i cele noći na dlanu držiš stakleni kliker izmišljenoga meseca. 
Nasloni moje vreme na svoje. Duže će večnost vredeti kad smo zajedno. 
Opasno hodajući po ivicama obrva, slučajno sam se nagnuo i izgubio ravnotežu. Padam u svoju glavu. To što mi diše u lice nije blizina stvari, nego njihova beskonačnost. Neki to zovu san. 
Biti ja, to je čudesno, jer mnogobrojno kristališem u milijarede dimenzija. 
Pomolimo se tišini koja nam prošiva srca, nanizana na trajanje kao beskrajni djerdan. 
Okreni oči ka svemiru. Sačekaj da ti nečujno, kao kad rastu trave, polako izrastu iz pameti široka i bela krila. Letenje umom oče, ti si me tako učio, letenje umom, to je vrhunac nezadovoljstva, ali sobom ne drugima. 
Ne bojim se ja zuba. Zubi su mekši od usana. Ujedu za trenutak. Usne – za ceo život. 
Konačno bi smo saznali ima li zaista granica izmedju kraja i beskraja. I konačno bismo saznali da ti nevidljivi svetovi što protiču kroz nas i nisu drugo do – mi. 
...polazim...
Mika Antić - Horoskop |
|
| Pogled sa prozora Mlečnog puta | |
|---|---|
| 29 Dec 2016 13:18 | Idi na vrh |
|
Ako Mlečni put nje u meni, kako to da sam ga video ili da znam za njega? 
Vaseljena nije prostor izmedju Zemlje i Sunca onome koji gleda sa prozora Mlečnog puta. Beše to još juče kad smatrah sebe delićem koji bez ritma treperi u sferi života. Sada znam da sam ja sfera, a da se život sav u ritmičnim delićima u meni pomera. Sada želim da ispunim sebe. Ali, kako ću to učiniti ukoliko ne postanem planeta sa razumnim bićima koja na njoj obitavaju? Zar ovo nije cilj svakog čoveka? 
Biser je hram koji bol sagradi oko zrna peska. Kakva to čežnja sagradi tela naša i oko kakvih to zrna? 
Kad je Bog bacio mene, oblutak jedan u čudesno jezero ovo, uznemirih njegovu površinu beskrajnim krugovima. Ali, kad dosegoh dubine, postadoh vrlo miran. 
Moje drugo rodjenje beše onda kada duša moja i telo moje zavoleše jedno drugo i venčaše se. 
Sećanje je oblik sastajanja. 
Zaborav je oblik slobode. Do zore se ne može drugačije stići do kroz noć. Kako mogu izgubiti veru u pravednost života kada snovi onih što spavaju na perju nisu ništa lepši od snova onih što spavaju na zemlji? Čudno, želja za odredjenim zadovoljstvima deo je mog bola. Ne znam apsolutnu istinu. Ali, ponizan sam pred neznanjem svojim, i u tome leži slava moja i nagrada. Postoji prostor izmedju čovekove mašte i onoga što ostvaruje, a koji se može prevaliti jedino čežnjom njegovom. 
Značaj čoveka nije u onome što postigne, već u onome što čezne da postigne. Neki od nas su poput mastila, a neki poput papira. Da nije crnila nekih od nas, mnogi bi bili nemi. A da nije beline nekih od nas, mnogi bi bili slepi. Daj mi uvo i daću ti glas. 
Naš um je sundjer, a naše srce potok. Zar nije čudno što većina nas radije bira upijanje od jurenja. Kada čezneš za blagoslovima koje ne možeš imenovati, i kad tuguješ ne znajući razlog tome, tada zaista rasteš sa svim stvarima što rastu, i uzdižeš se do uzvišenijeg sebe. Stvarnost druge osobe nije u onome što ti otkrije, već u onome što ti ne može otkriti. Stoga, ukoliko želiš da je shvatiš, ne slušaj ono što ti kaže, već ono što ne kaže. 
Moja usamljenost rodjena je onda kada su ljudi pohvalili moje glasne mane, a pokudili moje tihe vrline. 
Kada Život ne pronadje pevača koji bi pevao iz srca njegovog, tada stvori filosofa da izgovara um njegov. Stvarno u nama je tiho. Ono postignuto je glasno. Glas života u meni ne može da dosegne uvo života u tebi, ali pričajmo da se ne bi osećali usamljenima. Da zima kaže: -Proleće je u srcu mome-, ko bi joj poverovao? Da bi se otkrila istina, potrebna su dvojica - jedan da je izgovori, i drugi da je shvati. Igrajmo se sada žmurke. Ako se sakriješ u srcu mome, neće biti teško pronaći te. Ali, sakriješ li se u sopstvenoj ljušturi, uzaludno bi bilo da te bilo ko traži. 
Nadahnuće će uvek pevati, ono nikad neće objašnjavati. Sve naše reči nisu ništa drugo do mrvice koje padaju sa gozbe uma. Ni jedna čežnja ne ostaje neispunjena. Tvoje drugo ja je uvek zbog tebe tužno. Ali tvoje drugo ja na tuzi odrasta, tako da je sve u redu. Kada dosegneš suštinu života, pronaći ćeš lepotu u svim stvarima, čak i u očima koje su za lepotu slepe. Živimo samo da bi smo otkrili lepotu. Sve drugo je oblik čekanja. Posadi seme i zemlja će ti podariti cvet. Pusti da tvoj san ka nebu uzleti i nebo će ti doneti voljenu. 
Ljubav je reč svetlosti ispisana rukom svetlosti na stranici svetlosti. 
Ukoliko ne razumeš prijatelja svog u svim situacijama, nikad ga nećeš razumeti. Tvoj um i srce moje neće se usaglasiti dok god um tvoj ne prestane obitavati u brojkama, a srce moje u magli. 
Samo neizmerna tuga i neizmerna radost mogu otkriti istinu tvoju. Ukoliko želiš da ti ona otkrivena bude, moraš ili nag igrati na suncu ili poneti svoj krst. Kad okreneš ledja suncu ne vidiš ništa osim senke svoje. Možeš suditi drugima samo prema saznaju o samome sebi. reci mi sada, ko je medju nama kriv a ko ne? Svi smo mi zatočenici, samo su neki od nas u ćelijama sa prozorima, a neki bez njih. 
Radije bih bio najmanji medju ljudima sa snovima i željama za ispunjenje njihovo, no najveći bez snova i bez želja. 
Usamljenost je tiha oluja koja slama sve mrtve grane naše. Ipak , ona šalje naše životno korenje dublje u pulsirajuće srce zemlje života. 
Očigledno je ono što je nevidljivo dokle god ga neko ne izrekne jednostavno. Moze biti da more definiše školjku kao biser, a moze biti da i da vreme definiše ugalj kao dijamant. Svi mi tragamo za vrhom svete planine. Ali, neće li naš put biti kraći ako prošlost svoju kao mapu shvatimo, a ne kao vodilju? Da sam napunio sebe svim što ti znaš, kakvu bi sobu onda trebalo da posedujem za sve ono što ne znaš? Ukoliko vidiš samo ono što svetlost otkriva i čuješ samo ono što zvuk najavljuje, onda ti istinu niti vidiš niti čuješ. Kažu mi: - Kad bi spoznao samoga sebe, spoznao bi sve ljude.- A ja kažem: -Tek kada budem tragao za svim ljudima spoznaću sebe.- Zeleno polje leži izmedju učenjaka i pesnika. Ako ga učenjak predje, postaje mudrac. Ako ga pesnik predje, postaje prorok. Lepota sija jače u srcu onog što čezne za njom no u očima onog koji je vidi. Samo oni sa tajnama u srcima mogu blagosiljati tajne u srcima našim. Planina obavijena maglom nije brdo. Hrastovo drvo na kiši nije žalosna vrba. Kad stajah pred tobom poput ogledala kakvog, ti se zagleda u mene i vide odraz svoj. Tad reče: -Volim te.- Ali, uistinu, veleo si sebe u meni. 
Veliki čovek ima dva srca - jedno krvari, a drugo podnosi. Možeš zaboraviti onoga s kim si se smejao, ali nikada onoga sa kime si suze prolivao. 
Mora biti da postoji nešto strašno sveto u soli. Ona se nalazi u suzama našim i u moru. 
Da sam ja ti, ne bih nalazio manu moru što beži u oseku. Dobar je to brod, i naš Kapetan je sposoban, jedino što ti ne podnosiš buru. 
Umetnost je korak od prirode ka Beskraju. 
Halil Džubran - Pesak i pena |
|
| Čarobni prah leptirovih krila | |
|---|---|
| 16 Dec 2016 22:23 | Idi na vrh |
Leptiri su simbol duše i slobode. Dva leptira simbolišu srodne duše. Čaura simboliše sve ono skriveno što čini jedno biće, njegovu unutrašnju snagu i volju, a leptir koji se radja iz čaure je uskrsnuće i budjenje iz telesnosti. I lik Psihe je predstavljen u paru sa leptirom koji simboliše njen preporod, a na freskama Pompeje Psiha je prikazana u vidu krilate devojčice. U kineskoj i japanskoj tradiciji leptir predstavlja dvoje zaljubljenih. Prema Feng Shui filosofiji leptiri simbolišu ustraptelu, nemirnu dušu koja ima snagu da slobodno leti blizu neba. Simbol su nesputane srećne ljubavi, i zivota u slobodi. 
Pronadješ ljude nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti isti, baš isti na ovom drugačijem svetu. I ništa ne moraš da im kažeš. Sve se unapred zna i razume. Mika Antic 
Plavi leptir Leptirić plavi leluja, nosi ga vetra dah, sedefni treptaj zasja, zacakli, mine u mah. Tako u problesku kratkom, u mimoletni tren, videh gde sreća mi mahnu, zasja i minu ko sen. H. Hese 
Sa reči koje smo do večeras namerno upotrebljavali naivno, ljušti se meka pozlata ranog detinjstva kao boja sa olovnih vojnika, kao staniol sa novogodišnjih šećerlema i prah sa leptirovih krila. Mika Antić 
Nije dovoljno samo živeti! - reče leptir... -Potrebno je imati malo sunca, malo slobode i malo cveća!- Hans Christian Andersen 
-Zamislim da tražim raskoš cveta u beskraju noći pa me misao odvodi na kraj pravca svetlosti gde nalik leptiru, iznad mraka izvodim let i usavršavam svoje putovanje prema snovima.- Zal Kopp 
Priča o leptiru "Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor. Onda je leptir stao. Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru. Leptir je sa lakoćom izašao. Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga. Međutim ništa se nije dogodilo. Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poletio. Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čaure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čaure da bude spreman da poleti. Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Kada bi nas Bog oslobodio svih prepreka, osakatio bi nas. Nikad ne bi postali snažni koliko možemo biti. Nikad ne bi mogli leteti."Tražio sam Snagu ...I Bog mi je dao poteškoće koje su me osnažile. Tražio sam mudrost ... I Bog mi je dao probleme koje je trebalo rešiti ...Tražio sam bogatstvo ...I Bog mi je dao mozak i telo da mogu raditi.Tražio sam hrabrost ...I Bog mi je dao prepreke koje je trebalo savladati. Tražio sam ljubav ...I Bog mi je dao ljude kojima je trebalo pomoći. Tražio sam usluge ...I Bog mi je dao prilike. Nisam dobio ništa od onog što sam tražio ... Al dobio sam sve što mi je trebalo. " 
Dušo, trazi sebe u meni, ne trazi me nigde osim u sebi. Teresa von Avila 
....Kao bizarni momenat u svemiru san je nestao....Prazno je sad mesto kraj mene. Tog jutra sam ti vazduhom ispisala poljupce za zbogom. Iako nikad neću shvatiti zašto i uvek ću osećati deo krivice. Naše igre su bile igre bez granica, oči su nam se nemo razumele, a osećanja bila jaka previše da bi stvorila svoju galaksiju. Okrećem se kad idem ulicama okećem se i naidjem na zid kad god pomislim da ću sresti tebe. Još osećam posledjni jecaj srca. Dao si mi dovoljno ali premalo da bi ostao. Kako mozeš da ziviš tako, sam, i živ i mrtav unakrsno. Da li imaš na umu moju ljubav dok gubiš vreme krčeći ruševine prošlosti koje ti zamagljuju unutarnji vid. Ti i Ja još živimo zajedno u nekoj paralelnoj dimennziji univerzuma i srca. Osećaš li... Na trenutke sa tobom okean ljubavi bi me praplavio jer sam sa tobom jedino to bila Ja samo Ja, a onda bi me zatim razbio nemilosrdno o stene. Osećala sam duboko to što si mi tiho pričao o sebi, nama..meni....poznavao si me.....iskreno i surovo... Razumela sam sve tvoje bajke, trenutke, pustolovine i to što te uvek deli na dvoje.. upoznala sam u tebi ratnika, zver i kukavicu.. Na kraju si.. ipak sa svih strana postavio koplja da kad ti pridjem da to ne bude bezbolno...Ni sad ne znam zašto, da li je to bio strah od ljubavi.. ...I dalje osećam krivicu...razlog zbog koga nismo zajedno nije bio i moj.... 2001 Ljubavna pesma Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne? Kako mimo tebe, njom da grlim druge stvari i daljine? Ah, rado bih je sklonio na koje zaboravljeno mesto usred tmine, u neki izgubljeni kut u kom' neće je tvoje njihati dubine. Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje ko gudalo nas neko spaja, koje iz dveju struna jedan mami glas. Na kom smo instrumentu? Ko nas satka? I koji ovo svirač drži nas? O pesmo slatka. R. M. Rilke 
....Plavo nebo iznad nas, poput leptira tvoja voljena ..... U klopci hermetičkog kruga Vreme je tog trenutka sklopilo svoje skazaljke. Taj verni čuvar večnosti i prilaznosti. Dve lične legende su ponovo oživele, iznenada sudarivši se i pretvorivši se u veliki prasak koji je uzdrmao vasionu svu. Počela je da se odmotava priča.... ispusuje istim usnama istim mislima istim onim jezikom od pra vekova...Šta reči o dva duha lutalica, o dva uma medju zvezdama o nevidljivim nitima koje postoje medju nama i kad nismo prisutni jedno drugom u životima, a točili su uporedo..Isti duh na različitim meridijanima sveta, iskrio je i pulsirao kao jedan i neodoljivo nas prizivao da se ponovo sretnemo..otvorila se ponovo klopka našeg hermetičkog kruga... zvezdana kapija naše unutarnje čulnosti.. Na trenutak ceo svemir sam osetila u sebi....opet si otišao.... zvezdana vrata nisi zatvorio za sobom...Ostala sam zatočena u našem hermetičkom krugu iščekujući...da se ponovo iznenada skazaljke večnosti i prolaznosti poklope..iščekujući da se ponovo tvoj svemir sudari sa mojim svemirom... 2003 
.....Našao sam te... Jednog svitanja; Zaspalu medju leptirima I kad sam te dodirnuo Iz tebe je hiljadu proleća zamirisalo odjednom.... 
Ne trudi se da uhvatiš leptira. Ako želi da se igra s tobom, sam će sleteti na tvoju ruku. Tako je isto sa ljudima. ne trči za njima, ako te žele sami će doći. Ivo Andrić 
-Spavati sa leptirom- Ko si ti.... Što u smiraj dana, Kad zvezde otvore svoja okna i radoznalo gledaju, iz svoje večnosti; Ko si ti? Što lepršavo dodješ mi u san, i osetim tvoje svetlosti prah pri sletanju. To si Ti.... Ti, koji me nevidljivo opijaš držiš nepomično.... ... Ti koji mi stavljaš nevidljive okove, Ti čije srce čujem samo u grudima noći koji dišeš uporedo sa zvezdama.... Ti .... svojim svetlucavim krilima braniš me od tame.. i samo noću dolaziš da me vidiš... Kad ću saznati za tajnu leptira sa kojim sanjam Kad ću pobediti njegovu ranjivost?! 2000 
Kroj Ukrascu tvoju senku, obuci je na sebe i pokazivati svima. Bices moj nacin odevanja svega neznog i tajnog. Pa i onda, kad dotrajes, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ces se raspasti. Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju ove detinje duse. I da se vise ne stidim pred biljem i pred pticama. Na poderanim mestima zajedno cemo plakati. Zasivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati moju kozu sa tvojom. Ne znam da li me shvatas: to nije prozimanje. To je umivanje tobom. Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje mastom. Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog straha i samoce. Mika Antić 
Leptir Od svih stvorenja sa krilima Leptir najbrze nauči da leti; Možda zato što zivi samo jedan dan, Pa mu se I za taj jedan, život eto sveti. Od svih stvorenja što voljeti znaju Čovjek prvi nauči da pati; Možda zato što zna da na kraju Ništa neće uspjeti da se vrati. I od svih onih što sanjati znaju Sanjar prvi nauči da gubi; Možda zato što zna da na kraju Ljubav pravu samo u snu ljubi. Duško Vujović 
Ekspres za sever mozda niko nije umeo da te zeli ovako kao ja nocas tvoje ruke bele kao samoca tvoja bedra sa ukusom platna i voca tvoj malo sustavi glas sa nosom decackim prilepljenim uz okno vagona, nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara, i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas, putujem, evo, putujem da natrpam u glavu jos neslucene predele, da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu, da se vrtim kao lisce, kao vetar po travnjacima, kao zvezde i ptice da malo nemam plan da imitiram klavijature, liftove i okean da zaboravim ruku na tvom struku i lice uz tvoje lice Mika Antić 
Poslednja bajka Usunjam se u tvoj jastuk kao tisina perja, kao trsave siske veceri mirisave od lisca, od mesecine na pescanim obalama, od uvele svezine oktobra, - bas tako se usunjam i slusam, slusam sta sanjas. Nikome necu kazati. Ali hocu da znas: cuo sam, cuo sam sve sto sanjas, jer drugo nista i ne znam samo se u snove razumem, kao sto se kauboji razumeju u laso, kao sto se tvoj tata razume u politiku, kao sto se najveći fudbaler razume u svoju veliku utakmicu, - tako se i ja samo u snove razumem. U snove zbog kojih, kad se probudimo, gledamo nekud visoko, visoko, i rastemo, rastemo, produzujemo se kroz rukave i nogavice, rastemo, produzujemo se kroz oci i srce kao putevi, kao pruge, kao nevidljive sare pticjeg leta, daleko, daleko, bez Aladinovih lampi, bez cizama od sedam milja, osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo. Usunjam se u tvoj jastuk da ne znas, usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima, pokrivam te celu noc, a pre no sto se probudis ostavim ti na rukama toplim od sna, na trepavicama i rumenim obrazima mali smotuljak jutra, jer drugo nista i ne znam, samo se u jutro razumem i raznosim ga kao mlekarice mleko, kao pekari kifle, kao postari pisma velikom belom kocijom koja necu da ti kazem kako se zove, ali sama ces se setiti. Mika Antić 
"Ja sam magla...Moj udes je u tome što ova magla, moja stvarnost, želi susret sa drugom maglom u svemiru. Želi da čuje nekog ko će reči: -Nisi sam. Nas je dvoje. Ja znam ko si ti.- ...Ima li na svetu nekoga ko može i hoće da mi kaže: -Ja sam ona druga magla. dodji da prekrijemo brda i doline. Dodji da hodamo izmedju drveća i iznad njih! Dodji da prekrijemo visoke litice i da udjemo u srca ovoga sveta i njegove ćelije! Dodji da obidjemo daleka nepristupačna i neznana mesta!" (H.Dž.) 
|
|
| -Boje su u nama- | |
|---|---|
| 22 Nov 2016 12:36 | Idi na vrh |
I prisutni smo zbog neba Što mora da izraste U saksijama oka Ponekome u svetu. 
Goreli smo A’l nismo Postali pepeo sivi Od kojeg bujaju žita I obale u cvetu. Nedelja, nedelja. Zvona crkvena Plakala pesmu ćerka mamina. S glave joj marama tekla crvena. Kvasila obale belog ramena. Nedelja. Nedelja. Jesen crvena. Sa praznih polja noć je nicala. A zvona prokleta, zvona crkvena. Još se kikotala i naricala. Il’ smo miris i boja. Samo svetlucavi vetar. I neka zvezda daleka Koja se večito pali. 
...Zbog neke pahulje retke koja zadocni na dlan.... 
Daj neka pesma reže! Cvokoću dirke kroz veče. 
Ej da mi je u proleću U million vrelih boja Ej umreću bos po cveću. Samog sebe razboleću. Ej, devojko, dušo moja. Biće jutra, mokra rosna Opečena od proleća. Na dlan njiva žut i pljosnat Prosuće se sreća. 
Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće -neka bude . Belo od kiše, 
Ja sam večito cvetao plavo I to bez razloga plavo, Kao jorgovan U blatu ispred kasapnica 
..Zar je to taj Vavilon, ta Mesopotamija, i ta večnost? Upaljen vetar buši u licu crne rupe… 
Zemlja ne menja boje, Kao trava i vetar. 
Sunce će nagristi ruke drveća Dlanovi lišća biće bakarno ranjivi i krti.. 
I zakolutaću razroko Šarenim klikerima očiju Nek se u njima hiljadu svetlosti menja.. 
I prelamajte se u million nijansi, Od crne do bele, I od bele do crne -Nikad me nećete stići, Jer bio sam drukčija prizma.. 
Zato i ne trazim mnogo, -samo taj aplauz smeha Kojim ste dlanove raskrvarili Pod ogromnim šatorom neba Naduvenim od ridjih vetrova Koji stalno oluju obećavaju. 
To je naša poslednja šala, Počasna salva crnog snega Po svim licima sivim. 
Prilazem jednu belu Tek procvetalu suzu Za venac svima koji se noćas rastaju, Usijani kao horizonti kad sviće I ošamućeni do zuba od –ravnoteze. 
Sad me valjda razumeš zašto sam ponekad odjednom tako sam, a svuda pruzene ruke, ovakve kao tvoje, ili, svejedno mozda crnje ili bele boje.. hteo bih toliko toga da ti kazem, a ne umem, ne umem ništa belje sad, kad se voli poslednji put uoči brodoloma. 
Jedan brodolom više ili manje – to ionako ne menja stvari. I ne utiče na dugu. Nisu me udavile kreolke sa juga u bedrima i svili, ni bele mumije severa u krznu svojih dlanova.Nikome nisam kupio srce od kolača I nikom oči pozlatio.. Volim da se igram ludosti. Da drveću u kosu vezujem duge… 
..Ja ću u svakoj budućnosti umeti nebu da mašem I šeretski odzvanjam, Prepun šarenog kikota I cvetnih naramaka. Opet sam šašav. U dogovoru sa korenjem I travom. Nebo je u meni plavo Kao nešto čega se nikad Nikad setiti neću… Nek za mnom, Kao slučajno, Mahnu zelene ruke granja… Dišimo kao voda, Dišimo ko cvetovi Kao praskozorja što se gnezde, Odmah tu, Iz prvih šuma… 
A zvezde, Očerupane neudate vrane, Bile su crveno zgranute, Zagrcnute od stida, Skamenjene u letu. 
Otišao sam, Eto, A vi oprostite za jedan mali Zeleni san, Natrunjen mnoštvom zubatih, A u pijanstvu i krezubih, Zvezdanih zalogaja I mrva… 
Još se danas rodjena, Moglo plavo voleti Pored niskih taraba Gde se veče javlja. Sutra će se sigurno Ceo svet razboleti Od drukčijeg osmeha I drukčijeg zdravlja. Zalud će te zenice Zelenilom roditi. Drugi neki prolaznik Grlo će ti gristi. Prvo ćeš se stideti, Posle ćeš se prodati, U večeri drugčije, Kraj taraba istih…. ...Da samnom ispod crnog neba Pronadješ hleba komadić beli, Pronadješ sunca komadić vreli, Pronadješ života komadić zreli. Il crkneš, Ako crći treba Zbog svega što smo najlepše hteli. 
…I kad se umoriš pseći, I bude najcrnje veče, Umeti svoj jastuk nadom Zaliti i obojiti… 
..i sve sam svoje osmehe okrvavio. Nije sve belo što liči na belo… 
Ova je pesma za tvoja usta od višanja I pogled crn, Zavoli me Kad jesen duva u pijane mehove. Ja umem u svakoj kapiji Da napravim jun… 
Mesec je tupom krivom kamom Zaklao jedno veče žuto… ....Oprosti, Uvek moram da odem. Vetrove žute jesen već plače.. 
Dan je niz mutna polja prosut.. Svetlosne reklame Poštovanje njihovoj lakomislenosti Od ljubičaste neonske duše I staklene sluzokože… 
Pomešan s lišćem, Vetar ima mek i žut glas, Kao ona devojka kojoj sam obećao Na stepeništu katedrale Da ću kupiti jedno od Kornatskih ostrva… …Gospodine grade, Vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica Iznad krovova davno posivelih, Ni žute suze u očima bandera Duž svih ovih ulica, Gde smo jednu mladost zevajući odživeli.. 
Jesen je moja ljubav Od pet zelenookih slova, I laž, Najdetinjastija laž, Od koje sam do nesvesti rdjav i dobar. Vetre, Šta nas dvojica znamo, Možda u ovom trenu u sve žute vagone Na nekim dalekim žutim prugama Ulaze devojčice iz naših žutih snova Devojčice sa kosom žutom kao raž.. Zašto bi se, Inače Sve ovo zvalo žutim imenom: oktobar? Njeno belo ime medju našim utrnulim zubima Ima ukus krvoliptanja i kupina. Kad je volimo, to je tako užasno crveno, Crveno do dna naše jetre. Kad je volimo, To je kao kad golim trbuhom srljamo Na bajonet. 
Sutra i onako sve vene. I ne ljuti se na mene Kad zamnom pobegnu šine I pobegnu daljine, Tamo gde je mrak nakrivljen crni kačket Na čelu kuća, Tamo gde je mrak prozirniji i belji Od svih ovih svanuća, Tamo gde mrak nikad i nije samo mrak. 
Raspolozen sam da se čitave jeseni Pravim naivan i zlatan. U ime svih vas kupiću ujutro travi Najlepši poklon plavi, Da sporije požuti od zavijanja tuge Kraj svih kafanskih vrata. 
…Od zvezda se u očima Nagomilale žute ranice… 
..u meni jedno nebo, Obešeno za noge, Visi kao da spava, A to je jedino nebo koje ne ume da spava… 
…u zoru, pred nama se pojavio grad. Kao u dečijim slikovnicama. Jedna kuća žuta. Do nje maslinasta. Pa siva ili terakot. Ljubičastih sam nabrojao ne više od pet…. 
U mraku izmišljenih šuma, U mraku zelenom od kiše, Ruke su dobile krila i odletele nekud Do bolesti daleko, Do slepila daleko, Da nam se ne vrate više. 
Priče iz šarenih knjiga Pobegle sasvim nečujno Na neku dobru planetu, Da sutra drugom kanu u oči mrvu zlata. 
..da svi vi tamo u klijaju, U nekim budućim suncokretima I žitnim poljima zrelim, Imate pod zemljom srce Kao lampion beli, Pa da vam vekovima Iz pogašenih zenica zrači. 
..ti si najukusnija krv sveta Koju sam upio hlebom Mog mrkog trbuha… …Ti si najbeskonačnije, Najubitačnije nebo Kraj mog rumenog uha.. 
Vidiš kako sam ti ovo srce Od ridjeg cica Noktima zakovao Za obnaženi beli rever… 
Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine Za sve preživele i nedozivele žedji… Ti si ono najlepše što sam uselio U oči zelene od stakla, U oči žute od gledji… 
..Sve je to moja porodica. Moj pasoš. Moja Nijagara, koja se tamo predivno ruši, za prostake I one koji bukvalno shvataju gravitaciju, a u svom suludom vrtlogu, sličnom galaktičkom jatu, okupaće vam avion srebrnim vodoskocima I kad letite dve milje iznad nje… …Molim da neko razume Što imam u mesu šume I neba rumen grumen Dok ćutim ovako glasno I urlam ovako ćutke. 
Onda se udavim u snu, Sav žut od nečije kose. U nozdrvama mi tinja mirisav umor sena, Trske I njiva. …Lepši sam kad ne ćutim. A u kosi mi ostali zeleni klikeri zore…. 
Proletele su ogromne zlatne kočije Kroz naše utrnule oči, A mi ih sačuvali nismo… …da li sam još uvek Medju svim tvojim zivotima Onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima I najkrvavijeg saća? 
stihovi mike antića - koncert za 1001 bubanj- |
|
