Blog korisnika KaBoom
| Neonacizam & Co. | |
|---|---|
| 28 Sep 2007 02:41 | Idi na vrh |
| Dakle ljudovi, kao što ste mogli oviju dana da vidite po razno-raznim televizijama, čuli po radijima, organizuje se marš od strane ekstremno nacionalističkih pa čak i neonacističkih neregistrovanih grupacija pod nazivom "Marš za jedinstvo Srbije". E sad, ja sam se dosta zainteresovao za ovu tematiku, pregledao sajtove poput Antifašističke organizacije Novog Sada, kao i sajtove: blog Gorana Davidovića (zvanog Firer - vođa Nacionalnog Stroja, osuđeng na godinu dana zbog širenja nacionalne i verske pripadnosti) i stormfront.com gde se okupljaju neonacisti svih krajeva sveta... Zanimljivo šta se tu sve može videti, kako ZA, tako i PROTIV...
Naime, organizovan je marš neonacista u Novom Sadu za 7. oktobar. U Novom Sadu, gde je bačeno hiljade Srba, Cigana, Jevreja ispod leda Dunava! Nazivaju ga glavnim gradom neonacista Srbije... Iliti, kako sebe volu da nazivaju "nacionalistima" Srbije. Skup se vodi Parolom "protiv svakog oblika separatizma, autonomaštva, sektašenja... itd". Sa čime bih se ja lično ne bih baš složio, u 21-om veku, gde se sprovodi širom sveta decentralizacija... No, bilo kako bilo, i ako je ovim deranima u kombaticama i martinama zabranjen skup - oni sve jedno dolaze, kako kažu njihovi izvori. Sa druge strane, određene političke partije i orgnizacije pozivaju na protest, pa čak i na kontra marš! Šta će od svega toga biti, ostaje da čekamo 7. oktobar (za razliku od demonstracija u BG-u 5-og istog meseca)... A sada, moje lično viđenje stvari, nadam se da nećete zameriti... Ovi tzv. neonacisti, su po meni bili maltretirani u detinjstvu. Ljudi koji su pribegli ovakvim delatnostima, da bi bili prihvaćeni i poštovani bar negde u životu. Pa se odbacili svoje poginule pretke koji su se borili protiv nemani, kao što su nacizam i fašizam. Poginulo je hiljade i hiljade ljudi u borbi protiv ovakvih... Njihovi dedovi, rodbina... Ali, likovi u kombaticama i martinama seju i dalje strah među običnim narodom. U Novom Sadu se mogu čuti razgovori običnih ljudi, kako se protive tome, kako to nije u redu, da li izlaziti iz kuće tog dana, kad se kukasti krstovi zaviju centrom Novog Sada, na glavnom trgu... Srpske zastave takođe. Protiv čega niko nema ništa protiv, naprotiv. Ali rušenje autonomije, pozivi na centralizaciju Srbije se baš ne dopada narodu ovde. Naime, niko (većina) ne želi separatizam, ali ovakvi pohodi branilaca Svetih Srpskih Zemalja povećavaju nivo autonomije Vojvodine, kao i iskazi nekih popularnih političara, koji ne vole da pokažu koncesiju autoputa, i sl. njima... No, bilo kako bilo, da ne mlatim praznu slamu, čitali ste ili čuli o tome. Šta vi mislite o ovim kvazi nacističkim grupacijama, gde su (po meni) samo tinejdžeri željni malo slave, da ih neko primeti i da izgledaju opako? Znamo svi da ovi i slični pohodi (protestne šetnje) neće nimalo promeniti stav oko Kosova, oko kojeg se oni zalažu (ipak su tu Rusija, USA, EU i UN koji će doneti konačnu presudu)... Mislim da su njihovi ciljevi pogrešni... A kako zadnje vesti kažu - osnivaju i svoju političku partiju, kojoj podršku daje DSS... Bar su takve glasine. No, pošto politika nije tema ovog foruma, zanima me, kako vi ostali članovi iz raznih delova Srbija gledate na ovakve pojave? Da li im se suprostaviti? Da li ih iskulirati i ništa ni ne objaviti na TV-u? Da li organizovati protestni marš? Da li je dobro to što oni rade i na koji način to rade? E baš bih voleo da čujem! |
|
| Life | |
|---|---|
| 12 Avg 2007 17:16 | Idi na vrh |
| Life is just a game.
It doesn't matter if you win or lose. It only matters how you play to the end. You can't win and you can't lose, so why do you play it? In the end we all lose, so doesn't even matter how we play it to the end? Answer: We play 'cause we must, we play it for all the little things, the good things, the Heart, and we play it for all the fun of our life. 
|
|
| Lepota prijateljstva... | |
|---|---|
| 25 Maj 2007 15:02 | Idi na vrh |
Šta je život ako nije suza u oku beskonačnosti? Zajedno smo živeli, smejali se i voleli. Onda si me ostavila i sada hodam ovom divljinom sam. Bez tebe sam ništa. Ništa, ništa, ništa. Gde god da pogledam setim se naše veze, mrtva je. Ali unutra... ništa. Sada je zima i seme ljubavi leži duboko u meni. Hoće li proleće ikada doći? Mislio sam da ću do sada upoznati drugu... Ali nije bilo suđeno. Ali mogu da pokažem svetu da si jednom bila moja. Mogu da živim naše vreme, te dragocene uspomene koje žudim da zaboravim. Vreme mi klizi kroz prste kao pesak. Vatre naše ljubavi su izgorele i sada nema ničega. Ništa osim neba crnog od pepela. Neću zaboraviti tvoje poljupce kao mekano voće. Tvoj smeh kako se rasplinje u zoru kao srebro, tvoj osmeh kao mesec u noćnom nebu. Tvoju lepotu, dobrotu, strpljenje. Kako si se pokoravala svakoj mojoj reči. Sada si u naručju drugog. Ko je taj čovek? Ima li glas, gracioznost, da li je ljubavnik ili borac? Kakve moći ima nad tobom? Da li ti oči igraju kao svici u noći kada ti dođe? Da li ti telo omekša dok ti usne drhte njegovo ime? Ne mogu da verujem da si bila tako sebična. Začarala te je ljubav. Kako te je začarao i osvojio? Zašto si me isključila? Borim se da preživim. Smejaćemo se opet… … počinje lagano i uzdiže se iznad nepoznanica života. To je lepota na koju možemo uvek da se oslonimo. To je lepota prijateljstva. Mr. Bean's Holiday 
|
|
| Evolucioni promašaj | |
|---|---|
| 29 Mar 2007 03:05 | Idi na vrh |
| Da li ste se nekada osetili ovako? Kao da niste stvoreni za ovaj svet, možda previše slabi da bi se nosili sa izazovima koje on donosi... Recimo ja koliko volim izazove - toliko ih i mrzim. Problem je u tome da volim da držim stvari pod kontrolom. Mrzim kad nešto ne znam, ne mogu, nisam takav kakav bi možda trebao, postupam pogrešno, jednostavno ne mogu da iskuliram neke stvari. A tripujem se često. Čitav život mi je u nekoj tenziji i samoći. Stalno se osećam sam, bez podrške i kao da svako samo posmatra moje postupke i beleži sve ono negativno što uradim, što pogrešim... Ne obazirući se na dobre stvari koje sam uradio, možda nešto manje bitne stvari, ali ipak i to se računa, zar ne? I onda ispadaš najgori. Učiniš 1000 stvari dobro, ali svi te uzmu na zub zbog jedne greške. Ljudi greše, to im je u prirodi, bar ja tako mislim. Ali zašto se te greške ne mogu oprostiti? Zašto sve mora da ide nekim težim putem? Ja poštujem ljude, poštujem njihova dela ma kakva ona bila. Ali ponekad, kao da mi ponestane testosterona ili tako nešto, osetim se slabim, nemoćnim, pokušavajući da iščupam ono najbolje samo upropastim dodatno sve. Umesto da sve samo pustim, nek ide svojim tokom, ne obazirući se na prošlost i radujući se budućnosti. Ne mogu da iskuliram, nego se tripujem, jako se tripujem. Pa makar to bile i sitne stvari. Ono, u fazonu, i kad nemam oko čega da se tripujem, ja nađem negu sitnicu. I tako konstantna nervoza, konstantan grč... I ponekad prosto ne vidim sebe u budućnosti. Kao da... da me tu neće biti. I džabe sam se nervirao. Mislim, da se džabe nerviram. I to jako, aj da je bar malo... Nego do granica da mi srce ludo lupa, gušim se, mislim da ću infarkt dobiti. I ne mogu da se oduprem tome! I tako se osećam slabo. Ne mogu sam sa sobom na kraj ponekad da izađem, ne mogu da se suprostavim životu i svetu i kažem - "e baš me briga, nek bude kako bude" ili "e pa biće kako ja kažem". Nego ne, pokleknem na prvoj primedbi, zamerci i odmah kalkulišem, proračunavam svoje postupke, dela i dvoumim se. Nekako se osećam nesigurno...
I tako često pomislim da ja nisam stvoren za ovaj život. Igrom slučaja rođen, sav slab i ne zaslužujem da živim. Izrodi kao ja ne trebaju ovom svetu. Da sam životinja, prirodna selekcija bi me odavno zgazila. Nadam se da imam nekih kvaliteta, da nisam loš čovek i da ipak mogu da uradim nešto na ovom svetu. Ali... otprilike samo čekam da će me više strefiti infarkt neki, izliv u mozgu, rak ili tako nešto i da ću konačno na miru da uživam, bez nervoze. Ne bi ste verovali koliko sam ja progutao lekova za smirenje. A imam 23 godine. Fakultet mi je dosta naporan, težak, previše obaveza, stalni pritisak bližnjih. Sa devojkom sam sve upropastio, a tako sam bio srećan i zadovoljan pored nje. Kao da je ona meni bila podrška u životu, konačno sam se osetio zadovljnim, opuštenim... Umesto ja njoj da budem oslonac. Strašno! Ima tu još milion primera, ali ova dva me nekako najviše uznemiravaju. A to je da posustajem sa faksom nekako, jednostavno ne mogu, iscrpljen sam, umoran od njega... (Sve redovno do sad, šta da vam kažem...) A bojim se da ni sa devojkama ne stojim najbolje, jer nekako ne ispunim njihova očekivanja. Sve je super, zavole me, divno nam je, ma perfekcija čista, a onda... da li se razočaraju u mene ili ja jednostavno nisam stvoren za ljubav... Ne znam više. Ponekad se bojim i toga što pušim, a pušim 7 - 10 cigareta dnevno. Ponekad me zabrinjava što se napijem, a i to je samo za vikend i to ne baš svaki... Ono, društvo, opuštencija, bez pritiska faksa, obaveza i svega. Počinjem da se svega tripujem, jer se nekako osećam depresivno, kao da je za mene kraj... Ne želim da bude kraj! Ali kao da ne mogu da se suprostavim tome, da se borim protiv toga ili na kraju krajeva pomirim sa time. Sad verovatno kontate kao lupam, ali sad me savatala neka nostalgija i nervoza... Valjda posledica učenja, sedim za ovom knjigom čitav dan. A moram još malo, vid' koliko sati ima!!! Izbacio sam gorčinu iz sebe, odo da štrebam, pa ako preživim - pisaću vam. Sorry za smaranje, ovo je samo još jedna depresivna tema od mene, u nadi da nisam sam koji se tako oseća i u nadi da će mi biti lakše kad ovo podelim sa nekim. Aj... |
|
| Eh ta ljubav... | |
|---|---|
| 15 Feb 2007 19:51 | Idi na vrh |
| Ovo sam namenio njoj, ma gde bila... Bilo je kratko, ali divno. Voleo sam je svim svojim srcem, poštovao i ispunjavao joj sve želje, žrtvovao sve... Onda sam se našalio i ona se okrunla i otišla. Bez pozdrava, obrazloženja, ičega. Samo je otišla i nije se javljala. A ja sam bio usamljen, slomeljenog srca, jadan i dotučen. Velika brazda je ostala na mom srcu. Srcu koje je bilo beskrajno zaljubljeno, iskreno i pošteno. Sada je razočarano i izmučeno dugotrajnim i iscrpljujućim lupanjem i drhtanjem za njom. Moj um je dugo mučio muku, mislio na nju i gde e pogrešio. Razloga našao nije... Sem da sam gadan. Ali to je znao i pre. Konačno sam osetio pravu ljubav, dobio elan u život i počeo da cenim sebe. Bio sam ponosan, srećan i pun života. Sad sam opet onaj stari, šaljivdžija, ludak, zajebant i opušten lik. Samo sa "tragom u sećanju". Jer svaki put kad stigne porukica, mail i zazvoni telefon pomislim "možda je to ona". Ali nikad nije. A i kad jeste, ili je to bolno iskustvo ili se rodi nova nada... Džaba te bilo. Ljubav je tu samo da nas muči. Tako je to... A ovo su pesmice sa ovog sajta, namenjene njoj, po poslednji put. A onda okrećemo novi list u životu, jer takav vam je život ljudi moji... I samo je jedan.
Ne govorim ti bas u zadnje vreme da te volim i ne gasim ti svetlo u ocima pre spavanja ne govorim ti nesto nezno i ne grlim ti dusu ali ovo ti moram reci previse je gorkog i ljudi su grubi pa ako i ne govorim jos uvek te ono najlepse u meni voli i ljubi. *** Poslednja suza... Sinoć je još jedna suza kliznula niz moje lice... Ne više zbog tvojih neodziva, nedodira, ne zbog neverstva, već zbog grubosti kojom zasipaš moje najnežnije reči, koju provlačiš kroz moju kosu, kojom mi gasiš iskru u oku... Zbog izdaje beskrajne vere u tebe kao Dobro, u tebe kao Čoveka... Kliznula je niz lice, zastala na uglu usana, i lagano se slila niz vrat, niz grudi, tačno do srca... Poslednja. Za tobom. E tako. Ne znam ni sam zašto sam ovo ovde ovako pisao... Valjda da olakšam dušu još malo. Pa bih vas zamolio da ne zbijate šale na moj račun... Napišite nešto ako želite da mi pomognete ili date kometar. Samo poštujte moja osećanja. Hvala na pažnji. |
|
| Mmmm, Svinjokolje! | |
|---|---|
| 19 Dec 2006 00:46 | Idi na vrh |
Kaže jedan pametna izreka: "Dok ne probam Lava, za mene je Svinja kralj životinja"! 
Nego, pošto je sada sezona klanja svinja, a tu ima dosta specijaliteta, možda malko o tome da prozborimo. Znam da tu ima dosta građana na sajtu, koji uglavnom kupe gotove proizvode, ali znam da ima i dosta ljudi sa sela koji kolju (po kućama )...
Svinjokolj, bar ovde u Vojvodini, mu dođe kao neki "obred". Ujutru ranom zorom ustaješ, napolju zima u debelom minusu, magla, sneg... Kreće se sa poslom, usput rakijica da se ugreješ.  Prvo stižu rež pečene uši!  Pa kako posao odmiče tako niču specijaliteti. Džigerica sa belim lukom, mozak sa crnim lukom i paprikom onako pržen... Pa dolaze čvarci, prave se kobasice, kuleni, švargle itd... Sve se to meša, kuva, puni u creva, a što je najslađe - proba se, da li je dovoljno začinjeno. Verujem da većina pravi onako ljuće specijalitete, treba vala ugasiti žeđ, pa usput lepo ide pivce, vince, naročito domaće vino koje u ovom vremenu već spremno... Okupi se rodbina, jer ipak ima puno posla i svi se lepo druže. Na kraju ručak, taj slatki ručak od svežeg mesa. Supa u kojoj se satima kuvalo ono meso s leđa, dobraaaa - sidu leči! Pa to kuvano meso sa renom. Pa pečene sveže kobasice i pečeno meso. Kiseo kupus. Pivo / vino...
Zanima me da li ima još ljudi koji ovo rade, onako "starinski"? Da li volite "taj" dan? Da li volite te specijalitete? I šta o svemu tome mislite? Heh, i ja baš imam ideje za Blog...
|
|
| Don't Disturb! Inače je*em mater! | |
|---|---|
| 12 Sep 2006 00:18 | Idi na vrh |
| Ovaj blog je samo proba! Stoga nemojte odgovarati na njega. I nemojte mi samo mi vi pričati nešto! Ovo samo probam... Već sam dugo vremena 'teo da naškrabam koje-kaku pametnu za Blog. I da znate, nikako se nisam ničeg pametnog setio šta da pišem. Evo vam jednog pitanja - zašto su crnci loši plivači? Na takmičenjima u vodenim sportovima praktično ni nema crnaca, a ako ih ima ili se udave ili su uvek poslednji! Mislim, ja znam odgovor, jel znate vi?
Dobro, to je 'nako, šala pitanje. Kao što rekoh ne morate odgoriti, niko. Oću sam da pišem blog! Jel se sme i može ovde psovati? Da probam - kurac, pička, fuck, shit, sunce ti žareće, mamu ti na travi... Dobro, prostačim. A oćel meni stići neko obaveštenje, ako ovde neko nešto napiše? Pa dobro, probam sad ovo... I šta je koji... ovaj blog? Ono kao pišeš šta oćeš, kao dnevnik, samo javni dnevnik? Nikada nisam volo dnevnikove. Najvolim druge stvari. I šta ono, da pišem o sebi? Događajima? Ljubavi? Sreći? Mogu ovde da se olakšam? Mislim, dušu da olakšam? Kao reko si nekome, al ustvari nisi nikome reko. Jer ovoj će glediti samo neki tamo ljudi, koje baš briga za mene. I mene baš briga za njih. Da neko od nas danas sutra nestane - na ovom forumu baš i ne bi nedostajao. Garant su svi baš 'nako - škrti! Al dobro. To je baš nebitno. Idem sad, vrnuću se ja... Da napišem štogođ još. A vi me nemojte uznemiravati. Bitno da sam ja krenuo. A dal će to, odnosno ovo zaživeti i nije toliko bitno. Ako se neko zeznuo i čitao ovo i mislio da će ispasti nešto zanimljivo - zeznuo se kanda! E pa to nek vam bude za nauk, ovde će uvek biti samo depresije neke, lupanja totalnih gluposti i sve to najsmornije. Aj pa tako... |
|
