|
"Jedne nocci svitac je napisao pismo noccnoj leptirici. Hteo je da napishe kako bi mogli jednom ponovo da se sretnu i da zajedno razmishljaju o sumraku i o tamnim stvarima oko njih.
Ali, kad je zasvetlio i hteo da prochita shta je napisao, prochitao je:
Dfgnrgolkldb,
Blstrhplsotlegrgrgrgrpr grhjk
Ghkltuoiaerfbj!?::gho
Gnrstpkljbmnrtst
Da li sam ja ovo napisao? Hteo je da pocepa pismo. Nikada vishe neccu pisati u mraku, mislio je. Ali, kada je svetlucao nije mogao da pishe, a kada je pisao nije mogao da svetluca. A sa chitanjem je bilo obrnuto, mislio je snuzhdeno. Uhvatio je pismo za oba kraja, ali vetar ga je oteo iz njegovih ruku i oduvao ga u tamnu shumu.
I pre no shto se sunce pojavilo, dobio je malo pismo s odgovorom.
Zasvetlio je i video da je to malo pisamce plavo i da mirishe na med i smolu.
Chitao je:
Krstglrbrtrd,
Dfg<<>>brlrb!
Bnmmnmn&
Srce je pochelo da mu lupa.
Duboko je razmishljao i odjednom je bio siguran da je to pismo noccne leptirice koja mu pishe da ce sutra uveche docci, posle zalaska sunca, na najnizhu granu zove i da ce poneti crni med, i da i on, svitac, isto tako ponese neshto, i da ce prichati o tami i o tome kako milecci mozhesh da predjesh preko tame i kako se kroz tamu ponekad probija svetlost.
To pishe, mislio je svitac i jarko je zasvetlio.
Tada se pojavilo sunce i svitac je odluchio da spava.
Vecheras cu ponovo videti noccnu leptiricu!
Zavukao se u grm, osetio je kako mu srce kuca i zaspao."
* * *
"Jednom kada je mrav ponovo otishao na dalek put, veverica je sedela kraj prozora i mislila na njega.
Iznenada zadrhta i pomisli: da li mrav stvarno postoji?
Sela je za sto i polozhila glavu u shake.
A mozhda sam ja izmislila mrava, pomisli. Spopale su je crne misli i uplashila se da od tuge vishe nikada nece mocci da se pomeri s mesta. No, u zadnji chas je poskochila, izashla napolje, spustila se niz bukvu i otrchala u shumu.
Ubrzo je srela cvrchka.
- Cvrchku - reche gotovo bez daha - da li si ikad chuo za mrava?
Cvrchak se zaustavio i na licu mu se pojavio izraz duboke zamishljenosti.
- Mrav... - mrmljao je - da li sam chuo za mrava... Kako ono reche?
- Mrav - ponovi veverica. - Mrav.
- Mrav - ponavljao je cvrchak i pri tom se zamislio. - Mrav... Mrav...
A onda odmahnu glavom.
- Ne - reche. - Jos nikada nisam chuo za mrava.
- O - uzdahnu veverica. - Onda sam ga mozhda izmislila.
- O da? - upita cvrchak radoznalo. Bio je lud za izmishljanjem.
Ali veverica je brzo otishla dalje da bi to isto pitala kukca, lastavicu, slona i vrapca. Ali, niko nije chuo za mrava.
- Ne - rekoshe. Mrav.. Ne. Nazhalost. Chuli su za desmana, konopljarku, gnua, mosushno goveche i narvala, ali nikad nisu chuli za mrava.
Kasno popodne veverica je otishla kucci. Stopala kao da su joj bila od blata i jedva je mogla da se uzvere uz bukvu. Sva potishtena sedela je pred vratima kucce dok su joj poslednji zraci sunca klizili niz obraze.
Dakle izmislila sam ga... mislila je. Dakle, izmislila sam i njegove pipke i njegove prste na nogama, i to da je za njega med najlepshe shto postoji... I to da mi nedostaje, i to sam dakle izmislila...
Tako zamishljena, u mislima je videla kako taj koga je izmislila koracha i kako ona zajedno s njim sedi na obali reke i kako su prebacili jedno drugom ruku preko ramena. Neshto potom, chula je chak kako joj on neshto govori i kako joj objashnjava neshto vrlo zamrsheno shto ona uopshte ne shvata.
Tako je potonula u san, tu pred svojim vratima, jedne tople letnje vecheri.
Negde daleko, u pustinji, mrav je brisao kapi znoja sa chela trchecci najbrzhe shto mozhe, na putu ka shumi, ka veverici. Samo da me nije zaboravila, mislio je i trchao jos brzhe. - Evo me, dolazim! - vikao je.
- Veverice !"
* * *
"Jednog jutra veverica je sedela na grani pred svojim vratima i pisala pismo mravu.
Dragi mrave,
Parche kore na kome ti pishem
vrlo je malo, ali ipak mnogo
zhelim da ti napishem jedno pis
Iza rechi pis na brezovoj kori nije vishe bilo mesta. Veverica nije imala mesta ni da se potpishe. Prochitala ga je nekoliko puta i pitala se shta li ce mrav misliti o pismu. Da li ce shvatiti da pis nije pis vec pismo? Bila je u nedoumici. Ali smatrala je grehom da ne poshalje pismo i bacila ga je u
vazduh. I vetar ga je odneo.
Malo potom, mrav je prochitao veverichino pismo.
Kada je zavrshio sa chitanjem, dohvatio je parche brezove kore i napisao:
Draga veverice,
Mnogo ti hvala na pis
Pismo nije potpisao, ali ga je odmah poslao.
Ubrzo potom veverica je chitala pismo. Srce joj je lupalo i na chelu joj se pojavishe duboke bore. Znao, je, dakle, da je to moje pismo, mislila je. Ali na shta je mislio ovim pis? Mozhda je hteo da napishe: - Hvala ti na pismu, ali vishe necu nikada da te vidim. Ili: - Hvala ti na pisaniju, ali mi ubuduce napishi pravo pismo ili nikakvo. Ili: - Hvala ti na pisaniju i piskaranju.
Postalo joj je hladno i zadrhta. Zhurno je u svim pregradama i kutovima trazhila sve dok nije nashla jos jedno, vrlo malo parche brezove kore. Na njemu je napisala:
Mrave, svrati, molim te! Vev
To sam ja, pomislila je. To bi morao da shvati. Ali nije bila sasvim mirna. Jer, mozhda postoji i vevarica, ili vevelasica. Postoje tolike zhivotinje za koje i ne znam, pomislila je.
Neshto potom doleteo joj je mali komadic brezove kore. Ah!
Prochitala je:
Da. Mr
pisalo je na njemu.
To je od njega, mislila je veverica. To je od njega! I poskochila je, uzela sa svog ormara najvecu teglu s medom od bukovog zhira i vec je pochela da puni tanjir za mrava. Jer, inache nece dugo potrajati pre no shto ce zajedno sedeti i jedno drugom prichati o hiljadu i jednoj stvari o kojoj, ipak, nikad ne mozhesh pisati."
* * *
"- Ah - reche mrav veverici - zapravo bih najradije zheleo da budem vazduh.
Pogledao je vevericu, ali ona nishta ne reche.
- Slushash li? - upita mrav.
- Da - reche veverica.
- Kao vazduh si nevidljiv i svuda. Zamisli samo, tada bih bio u pustinji i iznad mora i medju vrhovima drvecca i iznad oblaka i kod sunca. Tada bih bio topao i mogao bih sâm sebe da rashladim vetrom ili bih pustio da malo kishe padne kroz mene. I bio bih veoma plav... Zapravo sam oduvek zheleo da budem plav.
- Hm - reche veverica. - Ne znam da li bih zhelela da budem plava.
- A noccu - nastavi mrav - bio bih crn sa svetlucavim tachkicama i nadvio bih se nad svim zhivotinjama koje spavaju. Zamisli samo, veverice, tada bih video kako spava nilski konj i pchela i uholazha. Da li si nekad videla uholazhu kad spava?
Veverica odmahnu glavom.
- Ni ja nisam - reche mrav. - Ponekad se pitam da li spava na stranu ili u nechemu. Tada bih, dakle, i to znao. I mogao bih kao mali mehuricci da klizim pod vodom, kroz trsku i alge, i mogao bih da vidim sharana i morskog konjicca, i konachno bih mogao da pogledam hobotnici pravo u ochi. Po meni, iako zapravo ne znam, hobotnica ima zhute ochi.
Veverica slegnu ramenima.
- A uz to - dodade mrav - mozhda ne bih vishe bio tako radoznao, jer bih sve znao. Jer gde sve ne bih bio?
- Ne znam - reche veverica.
- Pa navedi neshto - reche mrav.
- Stvarno ne znam - reche veverica.
- Pod zemljom? I tamo bih bio. Valjda si chula za peccine i podzemne prolaze?
- Da - reche veverica.
- I vishe mi uopshte ne bi bila potrebna svetlost. Jer shta se vazduha tichu svetlost i tama?
- Nishta - reche veverica.
Mrav je uzdahnuo.
- Ali shta cu - reche mrav. Sve na meni je mrav. Moja stopala su mrav. Moj nos je mrav. Moja zhelja za medom je mrav. Moja radoznalost je mrav. Sve, sve je mrav.
Jos jednom je duboko uzdahnuo i pogledao vevericu. Ona je spavala. Tada i mrav odluchi da spava.
I malo potom, spavao je tako kako samo on ume da spava, na suncu, u travi, na obali reke, kasno popodne."
* * *
"Da li je mogucce ne znati nishta?
napisala je veverica jednog dana mravu.
Mrav je vrlo dugo razmishljao, pocheshao se iza uva i napisao odgovor:
Da. Sve je mogucce.
Malo potom dobio je novo pismo od veverice:
I ne znati vishe da sunce sija i
da je leto i da slon u daljini
pada sa vrbe - da li je i to mogucce?
Da.
odgovorio je mrav.
I ne znati da ti najvishe od svega
volish med i slatke zhirove
i sheccer?
napisala je malo potom veverica.
- Da! -povikao je mrav. - Da! Da! - Jako je stisnuo ochi, pesnicama je udarao sebe po glavi i napisao:
Da! I to je mogucce!
I ne znati vishe da ti toliko zhelish
da narochito neko (ne tek tako neko)
jednom sluchajno navrati - da li je i to mogucce?
napisala je veverica odmah potom.
Ali, kada je mrav hteo da odgovori i na to pismo, puklo mu je pero, papir se pocepao a sto je pukao po sredini. Vrata su se shirom otvorila i kovitlac vetra poneo ga je i odneo kroz shumu, ka bukvi, do kucce u kojoj je zhivela veverica.
- O - rekla je veverica iznenadjeno, kada je mrav uleteo unutra i sruchio se na pod. - Nisam znala da ces docci.
- Ne - rekao je mrav. - Ni ja nisam znao. - Malo je popravio jaknu i malo se nakashljao. - Mislim da je to sluchajno.
- Ali - rekla je veverica - znam shta imam u ormanu. Za trenutak joj se uchinilo da je to i jedino shto ce uvek znati, iako je znala da i to chesto zaboravlja.
Mrav je vec seo za sto.
I malo potom jeli su usheccereni nar i bukov med i razgovarali o svemu o chemu su uvek razgovarali, o obichnim i zamrshenim stvarima i ni o chemu narochitom."
(Ton Telehen)
vs.
>>Komadic koji nedostaje
Za Dzherija
Nedostajao mu je jedan komadic,
i to ga je chinilo nesretnim.
I tako, krenu ono u potragu
za komadiccem koji mu je nedostajao.
I dok se kotrljalo putem,
pevushilo je pesmicu:
"Tragam za komadicem koji mi nedostaje,
Da, tragam za delom koji mi nedostaje.
Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svetom belim
U potrazi za komadicem koji mi nedostaje!"
Ponekad mu je bilo pretoplo na suncu...
A onda, opet, pljusnula bi svezha kishica.
Ponekad bi bash bilo hladno kada bi sneg sve zasuo,
ali bi se sunce opet javilo i ponovo ga zagrejalo.
Bez nedostajuceg komadica
nije se moglo brzo kotrljati,
te bi povremeno zastalo,
da poneku rech prozbori sa crviccem...
Ponekad bi, opet, zastalo da pomirishe cvetak...
Desilo bi se, s vremena na vreme,
i da pretekne poneku bubicu
a ponekad bi, bogme,
i neka bubica njega pretekla!
Ali, ponajlepshe bi bilo kada bi na njega sleteo leptiric!
Zabrodio je, chak, i preko okeana...
"Za komadicem tragam shto mi fali,
Preko brda, dolja i mora plava,
Nek' korak mi bude prav i bistra glava,
Jer tragam za komadicem koji mi fali!"
Pa kroz mochvare i divlje shume...
uz planine
i niz planine.
A onda jednog dana, gle!
"Nadjoh svoj nedostajuci komadic", oglasi se ono.
"Nadjoh, napokon, komadic koji mi fali
Posle koraka chvrstog i glave bistre
Nadjoh svoj..."
"Chekni, malo", prekide ga komadic.
"Uprkos tvom koraku pravom i bistroj glavi...
Ja nisam, znash, tvoj nedostajuci komadic.
Ja nisam nichiji nedostajuci komadic.
Ja sam ti, brale, svoj sopstveni komadic!
I chak i da jesam nechiji nedostajuci komadic
tvoj sigurno nisam!"
"Oh", dodje zhalostiv odgovor,
oprosti mi shto sam ti bio na smetnji".
I nastavi da se kotrlja dalje.
Naidje, potom, na jos jedan komadic
ali je ovaj, ochito, bio premalen.
Sledeci je, opet, bio prevelik.
Onaj na kojeg naidje potom
imao je odvec oshtar vrh,
a naredni, opet, bio je coshkast!
Potom mu se uchinilo da je
naishao na savrshen komadic
ali se ni on nije potpuno uklapao
te ga, na daljem putu,
neprimetno izgubi.
Zatim naidje na komadic
koji se savrsheno uklapao...
Ali, poshto je bio pretvrd,
na kraju se sav izlomio na sitnu parchad.
I tako nastavi sa kotrljanjem,
Dozhivljavajuci svakovrsne pustolovine
zapadajuci u svakojake jame
i lupajuci glavom o tvrde, kamene zidove.
I napokon, susrete se sa komadicem koji je,
kako se chinilo,
bio po pravoj meri.
"Zdravo!" oslovi ga ono.
"Zdravo!" odvrati komadic.
"Da li si ti, mozhda, komadic koji nekome nedostaje?"
"Ne, nisam, bar koliko mi je znano".
"Pa, mozhda onda zhelish da budesh svoj sopstveni komadic?"
"Mogu biti nechiji komadic, a opet ostati svoj".
"Mozhda, ipak, ne bi zheleo da budesh moj komadic?"
"Mozhda i bih".
"Mozhda, ipak, ne odgovaramo jedno drugom..."
"Pa..."
"Mmmmmmmm?"
"Mmmmmmmm!"
Uklapa se!
Savrsheno se uklapa!
Najzad! Najzad!
I nastavi da se kotrlja dalje,
ali sada, posve zaokruzheno,
kotrljalo se brzo,
i sve brzhe.
Da, kotrljalo se brzhe nego ikad ranije!
Toliko brzo da, chak,
ne stizhe da porazgovara sa crvom.
Ne zastade ni cvetak da pomirishe.
Kotrljalo se tako brzo
da ni leptir ne ugrabi priliku
da ne njega sleti!
I sada je, najzad, moglo da zapeva svoju pesmicu,
da, napokon ju je moglo zapevati:
"Ah, pronashao sam komadic koji mi je nedostajao!"
I ono stade pevati...
"Tra-la-lagam za klomadicem koji mi fa-ali,
Galave bristre i kroraka parvog
Da, tra-la-lagam za klomadicem koji mi fa-ali...
Uf, uf!"
Oh, jadan ja, sada kada sam najzad potpuno zaokruzhen
ne mogu vishe da pevam!
"Aha", doseti se on napokon,
"znachi, u tome je stvar!"
I trenutak potom prestade da se kotrlja...
i nezhno polozhi pristajuci komadic na tle
i lagano se otkotrlja dalje.
I dok se kotrljalo dalje,
ono tiho zapevushi:
"Ah, tragam za komadicem koji mi nedostaje,
Da, tragam za komadicem koji mi nedostaje.
Oho-ho, aha-ha, kotrljam se svetom belim
U potrazi za komadicem koji mi nedostaje!"...<<
(Shel Silverstein)
|
ozbiljno. ono, je l' ima neshto da nije? 
) .. delic uklopljen u 
no, neka, ako i kad bash ... 