|
Ovo sam napisao kada sam stvarno uvideo koliko me drug razume i podrzava, a inspiracija je bila najmanji problem...:
Konacno, neko je pronasao moje zalutale misli i shvatio ih udenuvsi mene u svoje tako paralelne vijuge..! Nasao sam (ili ona mene?!) dusu i svest potpuno sinhronizovanog stila i usaglasenih emocija, ogledalo koje nije prikazalo iskrivljen odraz u moru gresnih slika i prilika, tuge i herojski uzvisenih podviga... Nasao sam ruku koja ce me vracanjem iz mrtvih hraniti pri svakom dodiru nebesa kojima zajedno tezimo – pateticno, a umesno, univerzalnoscu koja pleni tudje nerazumevanje strahom od visine kojoj zasluzeno pripadamo, i koja nas iz istog razloga odbija. Lik oslikan prozirno neotkrivajucom vodom, pun ‘praznih’ mudrosti koje na istom nivou ushicenosti dozivljavam tako silno, usvajajuci njegovo za svoje – ne iz kratkovidne sujetosti, vec zbog bliskosti sa krvlju koja se i u meni bori zbog skusenog prostora, i preskace komore tesnog srca..! Sasvim sigurno, moje isuvise zaboravno teme upamtice poslednje reci koje su mi dotad u zivotu nesto znacile... one koje mi sada i zauvek znace SVE*! Zbog recenica takve nedorecene moci i ponosa vrednog Univerzuma bicemo razapeti uz sopstvenu delotvornu poeziju zivota, dok se u korovom okicenom horizontu nazire sacica nama slicnih krhko neostvarenih talenata ‘sirovog i bolescu uprljanog’ dara; koji smo mi preuzeli za konacnu i nepobitnu istinu; dar koji zarad svih velicamo...
Dok me praznoca ushicenih, nedovrsenih redova ne obori sa terazija koja nas uspesno izjednacuju, porucujem ti da bolje bolje upoznas um sa kojim sam tecno, sa zadovoljstvom i neprekidno besedio, i da ga nikada ne zaboravis..!
*”Zbog ovoga danas pozelim da sam se rodio juce!”
Pa, rekoh, da podelim ove skrabotine haoticnog uma sa vama...
|
