|
ПУТНИК
Данас, овде, вероватно и сутра... Ништа не осећам...
Нема више оних боја око мене... Само сивило... Празно... Осећања су нестала.... Мада, можда их није ни било...
Не постоји ништа, ја не постојим...
Само ходам и стојим, говорим и ћутим, смејем се и плачем...
Једино маске играју око мене... Једино оне потисну бол... Пливам мрачним водама... У њима сам стално... Само дању маскирана израњам и дајем другима да гледају моју одору... оно испод ње је сувише црно за било чије очи...
Али пливам... ићи ћу даље, немам намеру да станем... само кажем да је оно шта видим када погледам у себе... ужасно...
Ја се ипак само полако вучем улицама душе, као највећи просјак... Улице које не воде никуда... И само су оне ту... Око мене само тишина, мук, празнина... Молим за милост, за разумевање, за загрљај... Али нико не чује...
Причам сама са собом... Јецам... Тражим... Једино што налазим су моје сенке... Црне... Празне...
Али заборавићу све... Сада, када ме гледате, када сте око мене видећете једно насмејано лице, безбрижну особу... И то је слика коју желите да видите... нисте спремни за оно право... за суочавање... Нисам ни ја... Не за суочавање са светом... Још увек не... Оно што је у мени ту ће и остати... Моје... До сутра, прекосутра, можда заувек...
|
