Brin Dejvid- Obala Beskraja

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

deo I- Emerson

Sada predeli jijoanski protiču brzim tokom pored njih, kao da se tajanstvene jahačice plaše da bi svako zadržavanje moglo pretvoriti njihove nade u šaku prašine.
Emerson nije u stanju da govori. Zato nema pojma ni kuda jašu tako žurno, ni zbog čega.
Sara se ponekad okrene u sedlu, uputi Emersonu ohrabrujući osmeh. Ali reug na njegovoj glavi, svojom membranom koju je razapeo ispred Emersonovih očiju, dodaje tom licu neke boje. To su boje neodobravanja, zameranja. Emerson taj oreol oko Sarinog lica čita sasvim lako, kao što je nekada, davno, lako čitao značenje iz slova na kompjuterskim ekranima. Možda bi trebalo da se Emerson uznemiri zbog njene uznemirenosti; to je osoba od koje on zavisi, ona je njegov jedini vodič kroz ovaj čudnovati, opasni svet. Ali Emerson ne uspeva da navede sebe na zabrinutost. Dešava se, naprosto, suviše mnogo drugih stvari, o kojima on mora da misli.
Vlažniji vazduh sklapa se oko njih; kavalkada se ustremila u jednu krivudavu rečnu dolinu. Vlažni mirisi bude u njemu sećanja na onu močvaru u koju se onako 'strmeknuo' sa neba, kad je njegova letelica bila oborena. Sav se polomio, osakatio, potonuo je tada u bol. Ali on ne beži od tih prisećanja, naprotiv, i najbolnija uspomena mu je dobrodošla ako će probuditi još neku, drugu uspomenu, o bilo čemu; o nekom zvuku, mirisu, možda o prizoru iza sledeće okuke.
I gle, priseća se nečega. Doplovilo je nešto preko provalije vremena i gubitka. Uspomene koje su mu odavno nedostajale. Povezuju se imena i lica. Čak i odlomci nekih događaja.
Tom Orli... tako jak i pametan. Ne može da omane u jednom: uvek će napraviti neku gužvu. Naravno da je doneo nevolje i na njihov brod... dovoljno nevolja za svih Pet galaksija.
Hikahi... najslađa delfinka. Najbolja prijateljica. Odjurila jednog dana da spase svog ljubavnika i svog kapetana... i nije više nikad viđena.
Tošio... dečački spreman na smeh. Junačko srce odraslog momka. Gde li je on sad?
Kraidaiki... delfin, njihov kapetan. Mudri vođa. Ali sada osakaćen isto kao on, Emerson.
Emersonu ovo zastaje u mislima: gle, otkud ta sličnost? Kako to da su obojica ranjena na isti način? Ali iza ovoga usledi munja užasnog bola, toliko grozna da odgovor, kao tornadom zavitlan, odleće u daljine i izgubljen je.
Tom... Hikahi... Tošio... Ponavlja ta imena, svako ime je jednom išlo zajedno sa po jednim prijateljem. Ali on te prijatelje nije video još od, od... A-uh, odavno.
Druge uspomene, nedavnije, kao da je teže dohvatiti i kao da su bolnije. Otežan je access, pristup.
Suezi... Tišt... Džilijan...
Polako obrazuje ustima oblike tih reči. Izgovara ih, iako mu ponekad zubi zazveče od ovog silovitog galopa. Izgovara ih, iako je njemu vrlo teško da koordinira jezik i usne. Trudi se da vežba; jer, kako će inače ikada vratiti onu svoju negdašnju veštinu govora, veštinu da priča slobodno i mnogo; pa, njega su znali kao pametnog momka... pre nego što mu se pojavila ova velika rupa u lobanji, i još veća u pamćenju.
Neka imena dolaze sasvim lako, jer ih je naučio posle buđenja na Jijou, posle delirijuma, u onoj kolibi na grani divovskog drveta.
Priti... majmunica. Mala šimpanza. Ona ga poučava samo svojim ličnim primerom. Ne ume da govori, ali dobro barata matematikom, a ponekad progovori pokretima ruku, i tad su njeni komentari vrlo ironični.
Jomah i Kurt... to su zvuci povezani sa jednim istim uzanim licem, ali ono se pojavljuje u dve varijante, staroj i mladoj. Jedan je majstor, a drugi je šegrt, a njihova umetnost stvarno je jedinstvena: minirati i razbucati u paramparče sve brane, gradove, sve kuće koje su nezakoniti naseljenici podigli na jednom proskribovanom svetu. Emerson se priseća: Biblos. Arhiva. Papirne knjige. Tamo je Kurt pokazivao svom nećaku eksplozivne naboje majstorski uvučene u najosetljvije tačke pećine. Da se sruči cela i da biblioteka bude sasvim uništena. Ako naređenje ikad dođe.
Zarobljeni fundamentalista... Dedinger. Eno ga, on jaše iza te dvojice eksplozera. Lice potamnelo i duboko izbrazdano od sunca i vetra. On je vođa nekih ljudskih pobunjenika čije ideje Emerson ne razume. Ali ti pobunjenici svakako nemaju nimalo ljubavi prema posetiocima sa neba.
Kolona tutnji dalje, a Dedingerove oči ispituju okolinu, lutaju, kalkulišu njegov sledeći potez.

Nekoliko imena su imena mesta, Emerson ih ume izgovoriti - štaviše, imaju značenje za njega. To je nekakav napredak, ali Emerson nije budala; zna da je najverovatnije znao stotine reči pre nego što se srušio na ovaj svet i sav polomio. Ovi jahači oko njega povremeno se raspričaju, ali to su za njega samo prazni zvuci, samo nekakvo vah-vah-vah. Brbljanje. Na tren kao da uhvati značenje jedne reči ili dve; to ga samo izaziva, a ne zadovoljava.
Ponekad bujica tuđih reči zamara. On se pita - da li bi ovi narodi imali manju sklonost ka međusobnoj borbi ako bi manje pričali, a više gledali i slušali?
Na sreću, reči nisu njegov jedini projekat. Postoji i uznemirujuća bliskost muzike. Postoji još nešto: kad god zastanu da odmore konje, Priti, Sara i on počinju da crtaju geometrijske oblike na zemlji, otpočinju razne matematičke igre. To dvoje su njegovi prijatelji, on je radostan kad se oni smeju.
Ima on još jedan, dodatni prozor u svet.
Kad god može, namesti opnu reuga preko očiju, kao masku. Kroz nju vidi svet preobražen, zapljusnut dodatnim bojama, koje kao da su došle odnekud iskosa. Ni na jednom od svojih dosadašnjih putovanja nije susreo takvo stvorenje - živu vrstu koju svih šest ovdašnjih rasa uspešno koristi za očitavanje osećanja sagovornika. Ali ako mu reug ostane predugo pred očima, Emersona počinje da boli glava. Očaravaju ga aure oko Sare, Dedingera i drugih. Ponekad boje kao da prenesu i još nešto, a ne samo emotivno stanje... ali on ne uspeva da kaže sebi tačno šta. Ne uspeva još.
Jednu istinu Emerson pamti. Taj savet, dobijen nekada od nekoga, iskočio je iz mračnog bunara njegove prošlosti, i sad mu pomaže da se dobro čuva.
Život ume da bude pun opsena.