Il gioco dell'oca...

• 1Ovo se svidja korisniku: Ella
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Knjiga, tachnije, redovi kojima se periodichno vraccam...

Vreme je, ponovo...


"Na zhalost, nismo bicca koja lebde u mehurima od sapunice, sreccne lutalice u vazduhu: postoji jedno pre i posle u nashim zhivotima, i to pre i posle jeste klopka u koju smo uhvaceni kao plen u mrezhi. Kazhu da krivicu ocheva ispashtaju sinovi, krivica dedova pada na unuke, a ona pradedova na praunuke. Ima nekih istina chiji je smisao oslobodjenje, i onih drugih koje nas uzhasavaju. Ova moja, pripada drugoj kategoriji. Gde se zavrshava taj lanac krivice? Kod Kaina? Mora li da se ide tako daleko? Shta se krije iza toga? U jednoj indijskoj knjizi sam prochitala da je sve u mocci sudbine, dok je snaga volje samo privid. To me je umirilo, ali listajuci dalje pronashla sam da nasha sudbina nije nishta drugo do rezultat nashih proshlih radnji, shto znachi da, ipak, sami odredjujemo svoju sudbinu. Opet sam bila na pochetku. Gde je reshenje, pitala sam se. Koju nit treba razmrsiti? I da li je u pitanju nit ili niz? Mozhe li da se preseche, da se prekine, ili smo zarobljeni zauvek?"

("Kazhu da krivicu ocheva ispashtaju sinovi, krivica dedova pada na unuke, a ona pradedova na praunuke."
Koliko ja vidim, to bi znachilo da svaki chovek ispashta krivicu SVIH svojih predaka, bivajuci istovremeno i sin, i unuk, i praunuk... Stvar je vishe nego ozbiljna... Da te glava zaboli... Blago onom kome je neko od prethodnika proglashen za sveca. Shalu na stranu, ovo me podseti na "Nechistu krv"..... prim. autora ovog post-a )


"Neisplakane suze se talozhe na nashem srcu i vremenom oko njega naprave koru i paralishu ga, kao shto natalozheni kamenac paralishe zupchanike u vesh mashini." (kakva misao... i kakvo tek poredjenje! )

"Zhivela sam dovoljno dugo i bez mnogih sam vec ostala; znam da vishe od njihove odsutnosti boli ono shto jedno drugom nismo rekli." (True... )

"...put koji si preshla nije prav vec pun raskrshca. Na svakom koraku bio je po jedan putokaz koji je oznachavao razlichite pravce; na jednu stranu vodi puteljak, na drugu travnata staza koja se gubi u shumi. Jedan od tih puteva izabrala si nasumice, neke druge nisi ni videla; ne znash kuda bi te odveli oni kojima si okrenula ledja, da li na neko bolje ili gore mesto; ne znash, ali u svakom sluchaju se kajesh. (Upucujem na maltene sam kraj Dervisha i smrti, prim. autora ovog post-a ) Mogla si neshto da uchinish a nisi, vratila si se umesto da krenesh napred. "Il gioco dell'oca", seccas se? (drushtvena igra poput "Ne ljuti se choveche", prim. prev.). Zhivot se manje vishe odvija na isti nachin.
Duzh raskrshca tvog puta sreshces i druge sudbine: da li ces ih upoznati ili ne, prozhiveti ih do kraja ili ih napustiti, zavisi samo od odluke koju moras doneti u jednom trenu. I mada to tada ne znash, od toga da li ces nastaviti pravo ili negde skrenuti, zavisi chesto i tvoj zhivot, kao i zhivoti tvojih najblizhih."

"Znash u chemu greshimo? Verujemo da je zhivot nepromenljiv i da kad uzmemo jedan pravac moramo njime da idemo do kraja. Sudbina, naprotiv, ima mnogo vishe mashte od nas. Upravo kada poverujesh da iz jedne situacije ne postoji izlaz i kada tvoje ochajanje dostigne vrhunac, brzinom iznenadnog udarca vetra sve se promeni i preokrene i sledeceg trenutka shvatish da zhivish jedan novi zhivot."

"Greshiti je prirodno, ali oticci a ne biti svestan svojih greshaka, ponishtava smisao jednog zhivota. Stvari koje nam se dogadjaju nisu nikada same sebi cilj, i one imaju svoju cenu; svaki susret, svaki, pa i najbeznachajniji dogadjaj, ima neko znachenje. Sebe cemo razumeti i spoznati onoliko koliko smo spremni da ih sve prihvatimo, koliko smo sposobni da u svakom trenutku promenimo pravac i da ostavimo staru kozhu kao gushter izmedju dva godishnja doba."

"Mozhda ces me razumeti tek kada budes starija i kada predjesh onaj tajanstveni put koji od nepomirljivosti vodi do samilosti.
Samilost, pazi, ne sazhaljenje. Ako me budes sazhaljevala, sicci cu kao oni zli duhovi i napravicu ti gomilu pakosti. Isto cu uchiniti i ako budesh stidljiva umesto skromna, ako se budesh opijala praznim razgovorima umesto da cutis. Eksplodirace lusteri, poletece tanjiri sa polica, gaccice ce zavrshiti na lusteru; od svitanja do duboko u noc necu te ostaviti na miru ni trenutak.
To naravno nije tachno, necu uraditi nishta od toga. Ako me bude negde i ako budem mogla da te vidim, biccu samo tuzhna, kao shto sam tuzhna kad god vidim unishten zhivot, jedan zhivot u kojem se put ljubavi nije ispunio.

Chuvaj se. Svaki put kada, sazrevajuci, budesh htela da promenish neshto shto je pogreshno u ono shto je ispravno, ne zaboravi da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samoj, prvu i najvazhniju. Boriti se za jednu ideju, a nemati ideju o sebi, jedna je od najopasnijih stvari koje mogu da se dogode.

Svaki put kada se osetish izgubljenom i zbunjenom, pomisli na drvece i seti se kako ono raste. Ne zaboravi da jedno drvo sa velikom kroshnjom i malim korenjem ishchupa prvi nalet vetra, dok kroz drvo sa mnogo zhila i malom kroshnjom i sokovi jedva protichu. Korenje i kroshnja moraju da rastu zajedno; morash da budesh istovremeno u stvarima i iznad njih, samo tako ces mocci da ponudish hlad i zaklon, samo tako ces se, kad za to dodje vreme, okititi cvetovima i plodovima. ("Ko nije drvo razumeo prvo, pa tek onda sadio, taj nije nishta uradio... I shvatice, kad-tad, da ne zna shta je hlad." )

I kada se pred tobom otvore mnogi putevi a ti ne budesh znala kojim da krenesh, nemoj pocci bilo kojim, nego sedi i sachekaj. Dishi duboko i s poverenjem u sebe, onako kako si disala onog dana kada si doshla na svet; ne dozvoli da ti neshto odvuche pazhnju; chekaj, i dalje chekaj. Budi mirna, ccuti i slushaj svoje srce. Kad chujesh njegov glas, ustani i idi kuda te ono vodi."


(Suzana Tamaro: "Idi kuda te srce vodi")