Uska vrata Beograda

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

...

U Beogradu, kao i svakom milionskom gradu, mozete da ne sretnete rodjenog brata do kraja zivota. Naravno ako to necete jer ste se posvadjali oko nasledstva ili politike, sto je prirodno i uobicajeno. A kada nekoga sretnete, slucajno, onda je tu Bog, licno, umesao svoje prste.

Momak koraca polako, njisuci se u hodu. I on se zaustavi. Okrece se. Delic sekunde, koliko mi je okrenut profilom, je dovoljan. Pa, ja sam ga gledala uglavnom iz profila. Pilot. Bez uniforme. Kosa mu je malo porasla, izgleda drugacije. Ali je on.

Osecam kako mi obrazi gore. Stojimo i gledamo se.

Konacno krene prema meni gegajucim korakom. Ne zuri mu se. Zaustavi se na dva koraka ispred mene i gleda me sa visine. Lice mu je ozbiljno.

-Mi se poznajemo, ne? – pita jednako ozbiljno. Vojska,bre.
-Nisam sigurna… Nemate uniformu – kazem.
-A vi ste onaj put bili obuceni.
Podseca me da sam polugola, bez trunke sminke. Crvenim kao rak.
-U auto servisu su mi rekli da ste me trazili, da sam vam utajio nekakva dokumenta?
Crvenim jos vise. Postajem bordo. Trula visnja.
-Nikada nista slicno nisam rekla. Jako mi je zao ako su vam tako preneli.
-Nisam ni video tu vasu torbicu sa spisima. Niste je imali.
-Ja vas nisam optuzila nizasta… Moram da vam objasnim.
Nisam sigurna sta cu da mu objasnim ali moram dobiti na vremenu. Dok ne smislim. Zaboravljam na trenutak koliko je lep i, po svaku cenu, zelim da ga razuverim da sam bilo sto ruzno i pomislila o njemu. Naivno i nepromisljeno, dovela sam ga u situaciju da se pred majstorima stidi i oseca kao debil, ni kriv ni duzan.
-Ako niste u zurbi, mogli bi smo negde popiti pice – predlaze on. – Gorim od zelje da cujem za sta sam u stvari optuzen – dodaje ironicno.

...

Dugo se tusiram i polako skidam sminku.
Ponesem cigarete na terasu. Preko Save svetluca Novi Beograd, hiljadama svetiljki. Cujem prigusenu, ujednacenu buku automobila koji jure Obrenovackim putem.
Tuzna sam.
Osecam se kao glumica koja nije dobro naucila ulogu, prinudjena je da improvizuje, i glumi u panicnom strahu kako ce izgurati predstavu do kraja, u strahu da ce se obrukati, da ce je publika izvizdati i da ce posle debalka ostati sama, napustena i ocajna. Nikada nisam imala talenta za glumu. Zasto sada ne probudim Filipa i ne zatrazim da razgovaramo? Ne zelim vise da igram igru cija pravila ne poznajem, a ne znam na koji nacin da potpuno doprem do njega. Ne zelim vise da sve vreme koje provodim sa njim, budem napeta i na oprezu da mi se ne omakne neka pogresna rec, koja bi mu zazvucala kao obaveza, zbog koje bi se uznemirio i osetio ugrozenim. Ne zelim vise da ga izazivam i trazim svadju, kao dete kome je potrebno samo malo paznje i ljubavi.
A volela bih da me makar jednom zagrli, iz cista mira… Da mogu da naslonim glavu na njegovo rame i opustim se. Da mi dozvoli da mu pokazem koliko ga volim.
Sa druge strane, on je takav. Ne mogu ga promeniti. On ce se promeniti onda kada to sam bude hteo. Nemam izbora. Citavog zivota mastala sam da sretnem ovakvog muskarca. I da ga ovoliko volim. Ne smem uciniti nista da ga odgurnem od sebe.
Ulazim tiho u spavacu sobu i priljubim se uz Filipa. Potpuni mir i spokoj uz njega osecam samo kad spava. I dalje me grli u snu.

...

Filip spava na uzanom trosedu. U dnevnoj sobi. Kupila sam hleb i paradajz u prodavnici, odmrzla i ispekla meso. Podne je proslo a zao mi je da ga budim. Iza njega je burna noc a veceras opet ima borbeno dezurstvo.
Na prstima se usunjam u sobu i polako uguram pored Filipa, na ivicu troseda. On nesto mrmlja u polusnu, pomera se ka naslonu da mi napravi mesta i pokriva me cebetom. Priljubi lice uz moju kosu, a rukom me cvrsto drzi oko struka da ne padnem. Osecam se tako smirenom i bezbednom. Toliko vremena sam nepotrebno izgubila u sumnjama, strahovima i nedoumicama… Plasila sam se da Filipa za mene ipak veze samo strast, i trazila i vrebala u njegovim recima i gestovima dokaze ljubavi. Prizeljkivala sam da mi kaze da me voli, kao u filmovima i romanima, ali izgleda da on ne daje ni pet para na moje omiljene filmove i da se zanima drugacijom literaturom.
Znam da ne spava. Cutimo. Ne pomeramo se. Ne usudjujemo se da remetimo ovaj trenutak savrsene harmonije. Konacno izmedju nas vise nema nikakvih tajni.

Spakovan je. Sportski ranac lezi ispred ulaznih vrata. Cekamo da dodju po njega, iz Batajnice. Ja cu ici gradskim prevozom.
Stojimo u polumraku dnevne sobe. Filip se osvrce oko sebe, proverava da li je nesto zaboravio. Iskljucio je sve aparate u kuci, izvukao sve utikace iz stekera u zidovima, spustio reletne i ostavio sve prozore sirom otvorene. Ako bude bombardovanja.
Zagrlim ga. Tek sada sam svesna da svakoga trenutka moze da pocne rat. Da Filip moze da pogine. Pa, on je medju prvima na udaru. Oni stvarno misle da se sa tridesetak aviona bore protiv najvece vojne sile koja je ikada postojala. Prica o Davidu i Golijatu je samo prica…
Glava mi je na njegovim grudima, cujem kako mu srce ubrzano kuca. Ne smem da se rasplacem. A pocinje da me hvata panika. Noge mi klecaju od straha.

-Ako NATO stvarno raspali po nama, nemoj da izigravas narodnog heroja – savetujem ga. – Ni Boracke penzije nisu sto su nekad bile.
-Ma, ne brinem za sebe. Jeza me hvata kad pomislim sta sve tebi moze pasti na pamet da uradis. Kada bi samo mogla sedeti u kuci i drzati jezik za zubima – glas mu je nezan. – Makar pokusaj, hoces?
-Jel’ ti to brines zato sto me volis? – pitam, kaobajag naivno.
-Nece da kaze. Vojna tajna. Samo me jos cvrsce zagrli. Muskarac jedan.


Marina Malinic