offline
- snoop
- Genghis Khan
- Pridružio: 18 Apr 2003
- Poruke: 8134
- Gde živiš: U kesici gumenih bombona...
|
Osvanulo je divno proletnje jutro. Ptice cvrkucu I oseca se onaj prijatan miris, kako samo prolece moze da pruzi.
Telefon koji sam navio da me probudi, uopste nisam cuo tako da sam se probudio u 2 sata.
„Pih“, rekao sam, „tako lep dan sam upropastio spavanjem. Uopste ne vidim razlog da sada idem do grada da se provozam po lepom vremenu, kada sam propustio kada je bilo najlepse“.
Ustao sam, doruckovao, seo za kompjuter, proverio postu.
Mislim se ja u sebi, „bolje da odem da se provozam pa kasnije da radim nesto korisno, nego da propustim deo lepog dana na rad koji mogu i kasnije“.
Seo sam na bicikli i krenuo.
Drvoredi su izgledali fantasticno kao i cela atmosfera.
Napravio sam svoj „dnevni krug“ i uputio se kuci.
U povratku, prolazio sam pored parka i odlucim da sednem, eto onako, da se opustim u delimicnoj prirodi, a i nije nikog bilo, osim dva goluba koji su igrali meni nepoznatu igru.
Nikada ranije nisam sedeo sam po parkovima, ali ovaj put je bio izuzetak. Zasto? Nemam pojma!
Parkirao sam bicikli porek klupe i seo sam na naslon klupe, a noge na deo gde normalni ljudi pozicioniraju svoje zadnjice.
Posmatrao sam ona dva goluba u miru, tisini i blagoj buci kola koja prodju.
Stize mi SMS. Iskreno, uplasio me je sa kontrastom one tisine.
Bah, Telenor „Postovani, Vase ukupno zaduzenje je izmireno!“.
Stavljam telefon u dzep, da krenem dalje i primetim zlatnog retrivera kako mi je prisao na 1 metar od mene.
Nisam ga ni primetio kada se prisunjao.
Poceo je da laje i mase repom, kao da hoce da se igra, ali nije siguran koje su moje namere.
Primetio sam da je imao povodac, pa je sigurno pobegao gazdi ili se mozda istrgao vijajuci macku.
Elem, hteo sam da ga odvedem u policiju, pa da oni nadju vlasnika, ali pre nego sto krenem, odlucio sam da ga pomazim koji put, pa pravac policijska stanica.
Nije dugo proslo, cujem zenski glas u daljini kako vice: „Emi, Emiiii!“. Delimicno ga ignorisem i nastavim da se igram sa psom.
Glas postaje sve glasniji, a iza coska nailazi devojka pomalo premorena.
Pogledala je u mom pravcu, a ja, mazeci psa, pogledam u nju.
Kada nas je videla, kao da joj je pao kamen sa srca. Stalozeno, ali zadihano, krenula je prema meni.
„Mnogo ti hvala!“, izustila je.
Ja je pogledam i pitam je u delimicnom cudu: „Da li je ovo tvoj pas?“ mazeci ga i dalje.
„Jeste“, odgovorila je. „Pricala sam telefonom i verovatno mi je povodac ispao iz ruke, a pas krenuo svojim znanim putem i eto, zaustavio se kod tebe“.
„Imala si srece“, kazem, „Ja sam se taman pripremio da krenem, kada je tvoj pas...“
„Zove se Emi“
„...kada je Emi dosla do mene, pa sam je malo pomazio i mislio da je odvedem u policiju, da oni potraze vlasnika, a dok sam je mazio, cuo sam u daljini nekog kako vice Emi, Emi! Sada znam da si to bila TI“.
Sela je pored mene na klupu, dok sam ja i dalje mazio Emi.
„Da, To sam bila ja. Bila sam sva izgubljena. Mislila sam da je nikada necu naci, a to bi me slomilo. Previse sam vezana za Emi.“ – Rekla je na ivici suza.
„Ne budi tuzna, Emi je sada tu, nece ona nigde, dobra je to kuca, a i podsetila me je kako je to imati ljubimca“.
Uzdahnuo sam i nastavio.
„Imao sam i ja psa, ali je uginuo. Emi me je podsetila na te prosle dane“.
„Zao mi je“
Prekinuo nas telefon. Kako uvek nadje da zvoni kada ne treba.
Drugarica.
Prijatan razgovor sa devojkom je bio prekinut.
Izvinuo sam se, i javio se.
„Ej, cao. Da li mozes doci da mi pomognes nesto oko kompa, ako nisi zauzet?“
„Za 15 minuta“, odgovorio sam.
Nisam ni primetio da je devojka sa klupe otisla.
Ustao sam drzeci telefon u ruci.
Razocaran, krenuo sam kuci pritom ugledavsi mali papiric na klupi.
Pisalo je: „Puno ti hvala sto si mi nasao psa, Marija :-)“. Sa sve smajlijem na kraju.
And then, there was silence....
|
Jel smem napraviti video od ovoga? Steta sto je kasno jer imam bas veliku inspiraciju a sutra imam ceo dan posla pa je pitanje da li ce mi opet naleteti.
.
.
)
). No, da se razumemo: sasvim sam, kao i vi, 
(isprobavam smajli 
