Razmišljala sam o protekloj godini, o tome šta je to što sam dobila i onome što sam izgubila... o ljudima, o vozovima, susretima, sastancima, rastancima, osmesima, grudvama, suzama, rečima i ...o tišini....
O tišini u nama.
O toliko mnogo reči koje su bezrazložno i bezuspešno utrošene da bi se opisalo šta je neophodno tišini...skladu...miru...razumevanju...podršci...poverenju...sreći.
Previše reči, postupaka i vremena utrošeno je na sukobe, pojašnjenja, pravdanje, traženje razloga i izgovora.
Potpuno zanemareni prizori koji ubuhvataju čitav spektar boja tek ponekad bi bljesnuli... najčešće u snu.
A onda ... onako izjutra ... izrodi se pitanje: Šta bi me činilo srećnom ?
...a iz njega pregršt novih:
1. Sreća postoji ?
2. Šta je za mene sreća ?
3. Koja je njena definicija ?
Hmmm....
POSTOJI LI ?
DA LI JE SREĆA U NAMA ILI OKO NAS ?
Čitala sam o važnosti i značaju zahvalnosti i afirmativnog mišljenja.
Nebrojeno puta sam pročitala:
"REČI SU KUĆA U KOJOJ STANUJE SMISAO."
"REČI KOJE IZGOVARAŠ POSTAJU KUĆA U KOJOJ ŽIVIŠ:"
"KAKO SEJEŠ, TAKO ŽANJEŠ"
"KAKVE SU TI MISLI, TAKAV TI JE ŽIVOT:"
Ljudi su kao dukat.
Imaju obe strane.
Imaju pismo. Imaju glavu.
Prvo sam zavolela Selenića. Zatim sam shvatila smisao i poruku dukata.
Jedan Čiroki indijanac je ispričao svom unuku:
- „U ljudima se odvija neprekidna bitka. Tu se stalno bore dva vuka.
Jedan je Zlo – to je strah, gnjev, zavist, žalost, kajanje, pohlepa, nadmenost, samosažaljenje, krivica, ogorčenje, inferiornost, laži, lažni ponos, superiornost i ego.
Drugi je Dobro – to je radost, mir, ljubav, nada, vedrina, poniznost, dobrota, dobronamernost, saosećanje, velikodušnost, istina, samilost i vera.“
- „I koji vuk pobjeđuje?“- upita unuk.
A stari Čiroki odgovori:
- „Onaj kojeg hraniš.“
Umela sam da cenim zle i divim se njihovoj inteligenciji ovenčanoj slavom.
Dešavalo se da zazirem od plemenitosti i da se podsmevam dobroti poistovećujući je sa glupošću.
Jedino nikad nisam gazila ljubav u ime istine.
Šta je to istina ?
Ko o tome sme da sudi ?
Istina je da postoje moćni ljudi ?
Odgovor je : "Čovek je smrtan i to je tek pola nevolje. Nevolja je u tome što je čovek nepredvidivo smrtan i što nikad sa sigurnošću ne može da tvrdi čak ni to šta će raditi večeras."
Ljudi smo ?
Ljudski je grešiti, a je li ljudski povređivati ?
Pogledajmo kategorizaciju krvnih delikata.
Koliko tipova ubistava postoji ?
Ubistvo iz nehata, ubistvo s predumišljajem, ubistvo iz afekta... a da li ste znali da, čak, postoji "obično ubistvo"
Ne verujte - proverite !
Šta je ono što nas čini ljudima ?
Zlo ? Mudrost ? Sposobnost radovanja ? Radost ? Moć ?
Moć.
Doživljaj moći !
Moć stvaranja iili moć uništenja ?
Koliko ljudi mere sopstveni uspeh koeficijentom uticaja svog lika i dela na nečiji neuspeh i nesreću ?!
Radujemo li se više tuđem stvaranju, radosti, uspehu i dobroj volji ili nalazimo razlog sopstvene važnosti u spletkarenju, tračarenju, opanjkavanju, omalovažavanju ?
Ruku na srce - svi grešimo .
Upoznala sam ljude koji se nikad, ni u kom momentu, ne osećaju odgovornim za zlo koje su naneli ili u kom su posredovali. Uvek im je kriv neko drugi.
Upoznala sam i one koji krivce traže isključivo u sebi.
I jedno i drugo je stranputica !
Ono što je zajedničko prvoj i drugoj grupi ljudi je to da ne žive.
Oni životare.
Duboko nesrećni, do krajnih granica opterećeni onim što smatraju "uspehom" i iluzijom o sopstvenoj "moći", oni lutaju, prepredajući raznorazne priče o sopstvenom fiktivnom uspehu, negde između života i smisla ... u večitom međuvremenu.
Kod njih nikada nije SAD - ili je BILO ili će BITI.
No, vratimo se pitanju sreće i ličnog izbora.
Postoji li sreća ?
Mislim da je to pitanje, pitanje verovanja
A može i ovako
I opet ... razmišljam.
Nije lako priznati pozitivne strane onih koji su vas povredili.
A imaju ih !
Ako selektivno posmatramo ljude - vidimo samo ono što nam odgovara da vidimo.
Kao ćorave koke bauljamo u predvorju mraka, kokodačući o ličnoj slavi, ordenju, moći.
Kad-god ugledate čoveka kom je fraza srednje slovo, pogledajte ga dobro.
Koji je njihov najveći uspeh ?
Koji ?
Koliko puta su vam čizmom stali zavrat oni kojima su nevolja i nedaća verne saputnice ?
BIRAJTE DOBRE LJUDE ZA SVOJE DRUŠTVO !
BUDITE DOBRI, PLEMENITI, SVESNI SEBE, SVOJIH USPEHA I SVOJIH GREŠAKA.
KLONITE SE ZLA I ZLIH, LICEMERNIH, OSVETOLJUBIVIH, NADMENIH LJUDI, ALI I MISLI.
Ponekad je izbor neverovatno lak.
Ako započnem dan misleći na ono što imam i volim, ako sam zahvalna na zdravlju, ljudima koji me vole, toplom domu, osmehu, zagrljaju, dobrom prijatelju, uspehu, i svemu lepo čemu idem u susret - ONDA BIRAM DA BUDEM SREĆNA !
Ne kažu mudri ljudi uzalud: ako ne umeš da ceniš ono što imaš, onda imaj ono što umeš da ceniš
Šta umemo cenimo - pitanje je sad ?
ja sam bas sebi danas postavila to pitanje. i cini mi se da toliko dugo nisam stvarno bila srecna da sam zaboravila kako to zapravo izgleda. a vise ne znam ni sta cenim. chudan neki period u mom zivotu?
ono sto sigurno znam - to je da nisam nezahvalna.
$elena ::... Upoznala sam ljude koji se nikad, ni u kom momentu, ne osećaju odgovornim za zlo koje su naneli ili u kom su posredovali. Uvek im je kriv neko drugi.
Upoznala sam i one koji krivce traže isključivo u sebi.
I jedno i drugo je stranputica !
Ono što je zajedničko prvoj i drugoj grupi ljudi je to da ne žive.
Oni životare.
Istinska, galaktička sreća stići će me, kad se ove grupe smanje za makar i 0,1 %, Kad makar samo po jedan iz svake grupe počne da živi dajući i primajući ljubav...
$elena ::Nije lako priznati pozitivne strane onih koji su vas povredili.
A imaju ih !
A zašto bi se bavili njihovim pozitivnim stranama, tj. njima uopšte? Ako nisu u stanju da ne povređuju, sve ostalo što bi imali - zanemarljivo je.
Inače, sviđa mi se naslov bloga. Mislim da je pitanje sreće, pitanje izbora i da je sve u glavi pojedinca.
Možeš imati 'sve' i biti nesrećan i nemati 'ništa' i biti srećan. It's up to you ...
.................................................................................................... or not ...?
Dusan ::$elena ::... Upoznala sam ljude koji se nikad, ni u kom momentu, ne osećaju odgovornim za zlo koje su naneli ili u kom su posredovali. Uvek im je kriv neko drugi.
Upoznala sam i one koji krivce traže isključivo u sebi.
I jedno i drugo je stranputica !
Ono što je zajedničko prvoj i drugoj grupi ljudi je to da ne žive.
Oni životare.
Istinska, galaktička sreća stići će me, kad se ove grupe smanje za makar i 0,1 %, Kad makar samo po jedan iz svake grupe počne da živi dajući i primajući ljubav...
Na pitanje da li postoji sreca prvo bi trebalo da se kaze sta je definicija srece. Barem je moje razmisljanje tako.
"Sreca za Petra nije sto isreca za Pavla", kaze Ducic. I nastavlja: "Ne mozes dokazivati nekom da nije srecan ako je on odista srecan." Tako nekako.
Ja licno ne razmisljam o sreci toliko. Niti uporedjujem ono sto bi me cinilo srecnim sa onim sto bi me cinilo nesrecnim.
Mislim da u tim vaganjima, cak i kada bi stvari koje naginju sreci pobedile, ne bih bio potpuno ispunjem srecom.
Uvek postoji nesto sto bi moglo da mi uskrati osmeh, ali sustina je ne dozvoliti tako nesto.
A nikada necu razumeti ljude koji ne mogu pronaci srecu.
Sta god bila definicija srece, ona se nece skrivati iza ugla cekajuci da je neko otkrije.
Ona je tu.
Po pitanju svega, moje cvrsto uverenje je da trebamo poci od sebe.
Ja mogu i hocu da budem srecan!
No, opet, postoji i druga strana.
Neko je rekao da su samo ograniceni ljudi potpuno srecni. Mozda ne bas ovim recima, ali na to se svodi.
Kao ne razumeju brigu koju ovaj zivot donosi.
Ima u tome nesto. No, po tome ja sam onda bas ogranicen.
I cesto postavljam sebi pitanje da li se moze biti srecan bez sebicnosti? Jer, uvek ce, u nekom sirem spektru ljudi koje poznajem, biti nesrecnih zbog nekog razloga. I kako ja da tumacim tu svoju srecu? Naravno, ovakvim razmisljanjem niko nikada ne bi bio srecan.
I zato, razmisljti o sreci pomalo znaci biti nesrecan. (Mislim da sam i ovo od nekud pokupio)
Ja se zaista izvinjavam ako sam pogresno shvatio samu temu, ali iscitavanje iste me je navelo na ovakvo razmisljanje.
I biram da budem srecan.
zoranzota ::
Ja se zaista izvinjavam ako sam pogresno shvatio samu temu, ali iscitavanje iste me je navelo na ovakvo razmisljanje.
I biram da budem srecan.
Nisi pogrešno shvatio temu
Ideja je da svako ko želi učestvuje na svoj, autentičan, način ...bez nametnutog standarda, kriterijuma, klišea....ograda, zagrada, predrasuda....
zoranzota ::
"Sreca za Petra nije sto isreca za Pavla", kaze Ducic. I nastavlja: "Ne mozes dokazivati nekom da nije srecan ako je on odista srecan." Tako nekako.
Bingo ! Citat:
I cesto postavljam sebi pitanje da li se moze biti srecan bez sebicnosti?
Hmm...
Evo šta sam našla kao jednu od opšte prihvaćenih definicija sreće:Citat: Sreća, užitak i zadovoljstvo su emocionalna stanja u kojima smo zadovoljni.
Definicija sreće je jedan od najvećih psihologijskih problema.Predložene definicije uključuju slobodu, sigurnost, položaj u društvu, materijalna dobra, unutarnji mir i tako dalje.
Moguća definicija mogla bi biti da je sreća stanje u kojem ljudi ponašanjem dolaze do suprotstavljanja vanjskim silama koje bi inače dovele do nesreće (tuge).
Druga definicija govori da je sreća trajno, pozitivno emocionalno stanje koje uključuje smireno zadovoljstvo svojim životom, ali i aktivno zadovoljstvo i postignuća.
Tako da - DA - u osnovi sreća podrazumeva samozadovoljstvo...mada, ja na to gledam drugačije i mislim da:
ČOVEK TREBA DA BUDE ZAHVALAN NA ONOME ŠTO IMA DOK STREMI ONOME ŠTO ŽELI.
Citat:
I kako ja da tumacim tu svoju srecu?
Ja ličnu sreću, iskreno, često dovodim u tesnu vezu sa ljubavlju i zdravljem.
Citat:
I zato, razmisljti o sreci pomalo znaci biti nesrecan. (Mislim da sam i ovo od nekud pokupio)
Mogla sam samo promeniti naslov i staviti ovaj tekst u neko ozbiljan potforum.
Međutim, namerno TO nisam uradila jer bi to podrazumevalo baviti se nesrećom, tugom, bolom, decom koja umiru od gladi, bedom, siromaštvom ...uh... svaka sledeća pomisao može da te gura sve dublje i dublje... ali, da bi čovek podelio svoje parče hleba - prvo mora da dođe do njega.
Godinama sam radila sa decom koja žive na ulici,decom koja su zlostavljana, decom koja su bila žrtve nasilja, belo roblje, narkomanije, prostitucije i nikad ali NIKAD (i pored svog znanja iz psihoterapije i specijalne pedagogije) ništa niko sa njima postigao nije baveći se njihovim mrakom, bolom, patnjom.
Put do njihovog ranjenog srca vodio je kroz osmeh, toplinu, iskrenost, spremnost da podelimo koru suvog hleba i po jednu čizmu....
Ako nisu u stanju da ne povređuju, sve ostalo što bi imali - zanemarljivo je.
