Uvek sam više volela Zlatibor. Vazduh je blaži, planina je pitomija, brda su dušu dala za noge. Prvi put sam otišla u leto, bila sam student, jela sam suve pogačice na 40 stepeni dok smo se vraćali sa najudaljenijeg brda koje se videlo golim okom. Nisam mogla da pušim. Zaljubila sam se. Vratila sam se odmah te zime. Bože, kakav je to sneg bio. Dočekao nas je. Stižemo po mraku, a sve belo. I pada. Padao je 4 dana. Što se kaže, idila. Išla sam još nekoliko godina, pa je usledila pauza. I letos novi susret. Kakve su me promene dočekale!
Ali za početak, da pitam ja vas, koji ste bili i koji ga volite, dugačka palačinka ili belgijski vafl? Za šta ste? Probala sam njeno veličanstvo palačinku sa više ukusa, čak i sa kremom i plazmom (to je čisto bogohuljenje, mislim, plazma je dovoljna sebi, greota za palačinku, da ne možeš ljudski da uzivaš u njoj od svih tih rajskih ukusa). Ali vazdušasti vafl!!! Nije do belgijske čokolade, do zlatiborskih kupina je. Sitne i u čiste. Da znaš kakvog je stvarno ukusa voće. Pa još uz banane i onaj fabrički šlag. Ma, sve pare dajem. Kolko košta da košta.
* * *
Znala sam da je kraj. Davala sam sve od sebe da udahnem život nečemu što ne postoji. Unosila sam lepotu u organizam koji se nije pomerao, iako živ, nije disao. Nije mi žao, tako sam osećala. I bila je samo muzika koja me je opijala, valjda da lakše osvestim istinu, da se mirno suočim da je nestalo. Gradila sam nekoliko godina, postavljala temelje, uspostavljala stamenost, dodavala nijanse, bojila životom. Kula Vavilonska, osudjena da se sruši zbog nerazumevanja, nije imala milosti za moj trud. Stalno je iskrsavao neki jezik meni nepoznat, dok nisam videla ogoljeno ćutanje. Ja pričam, on ćuti. Govorim, govorim, govorim i ne čuje se ništa sem mog glasa koji se odbija od tišine i vraća se u moje misli da se opet pitam da li sam pogrešno rekla. Čekala sam da progovori, ali je on ostao nem. A izgledalo je da ima šta da kaže, i da hoće da mi kaže i da želi sa mnom. Tišina je nadjačala muziku. Polako sam shvatila da se u meni gasi, tada kad nismo otišli na more. Počela sam da gledam u sebe, da tražim šta tamo ima. Videla sam samo prašinu koju samo što nisu odneli vetrovi života. U tom raspoloženju sam otišla sama na Zlatibor.
A taj odlazak se čudno otvarao. Onako kako se to more nije dalo i ništa nije htelo, tako je organizacija odlaska na ovu planinu tekla kao po loju. Smeštaj koji mi je odgovarao u svakom smislu u jednom gledanju interneta i 2 telefonska poziva, kupovina svega što mi treba (a što već nekoliko godina ne nalazim da kupim) u samo jednom danu i sve takve glupave sitnice, mamile su mi osmeh. Gledala sam u nebo i s osmehom mislila: Znači da ovako treba.
Dugo ga nisam videla i sve mi je bilo novo. Ulice kojima prolazi autobus su mi nepoznate. Sve liči na grad. Da nema onolikog drveća i da ne posumnjaš da si na planini. Dok čekam da dodju po mene, gledam okolo, pokušavam da se orijentišem, na koju stranu se ide za Palisad, kuda za Jugopetrol, kako najkraće do jezera, gde su brda po kojima sam šetala. Pogled mi sputavaju restorani, tržni centar, tezge, tezge, tezge. Mlad momak mi kaže da asfaltiraju njihovu ulicu, objašnjava da ćemo okolo, ali sve je to blizu. Pešaci mogu da prodju, a radovi prestaju posle pet. Stadosmo ispred kućice u cveću. Lepše nego na netu. U stvari, skroz kao iz priče.
* * *
Danas sam opet šetala dok pada sneg. Bože, što je lepo.
Sad kad sam pročitala, dođe mi da sednemo nas dvoje u kola i krenemo. Mi smo bili prošle godine. Bajka & idila. Samo mi ne skijamo, pa je to malo bezveze.
p.s. evo nekih slichica za nas ljubitelje Zlatibora..
Ovaj septembar je bio topao i na planini. I do trideset stepeni. Kad već nisam otišla na more, da se malo osunčam i nahranim kožu. Spuštam se zemljom posutom ulicom prema stanici i pijaci, onom u kojoj su neke od najpoznatijih vila i vidim da se gradi na sve strane. Grad se zgušnjava iznutra i širi po obodu, stalno niču nove zgrade u kojima će biti apartmani. Previše je svega toga, a opet nekako se uklapa u ambijent. Ne narušava se atmosfera. Prolazim pored tezgi sa džidža-bidzama, ne gledam, još mi je rano, moram prvo da vidim gde sam. Uputila sam se na jezero da odatle idem da tražim neki bazen. Stignem i u neverici gledam žutu padinu iznad vode. Nema mi šume kojom sam šetala. Od studentskog odmarališta kroz gustu šumu da se izadje na Jugopetrol, svaki dan posle doručka. Ili sa jezerske strane, pa sve uzbrdo, opet do Jugopetrola, a odatle na Čigotu. Vazduh omamljuje čistotom, tera da hodaš, da si napolju, da uživaš u njemu. Šuma je isečena, rekoše zbog zmija i proredjena. Iznad jezera čistina, žuta od sunca i nikom nije palo na pamet da stavi prskalice i čuva zelenu boju trave. Borovi potkresani, grane proredjene, poneko drvo skroz isečeno. A valjda tako treba, mislim se. Valjda se i turisti menjaju, ljudi sada žele malo drugačiju planinu, nisu spremni na totalno odvajanje od grada. Poneki ljubitelj sunca sedi na tom platou, sklonjen od zenita više prema borovima, gde duva blag, ali hladan vetar. Nalazim svoje mesto pri vrhu i spuštam se na tlo, ne dozvoljavajući telu da se previše opusti. Sunčevi zraci su snažni, oštri u svojoj vrelini.
Gledam oko sebe. Nekolicina se sunča, poneko prodje. Svidjaju mi se ljudi koji dolaze ovde. Njihova lica otkrivaju mi otvorenost prema ljudima, radost zbog malih stvari, uživanje u životu i onome što on zaista jeste. Nose neki mir u sebi, vole da hodaju, umeju da misle, ljubazni su u ophodjenju. Pored njih može da se ćuti, može i da se popriča sa njima. Došli su zbog vazduha, zbog lečenja, da se odmore, da uživaju. Ono na šta se polako zaboravlja, ovde se čuva. Prijatnost u atmosferi. Bilo da se hoda stazom ili tumara izmedju drveća, svuda ima ljudi i svuda se oseća zagrljaj planine. Ne umem to da objasnim, ali Zlatibor emituje ljubav, šalje zrake pozitivne energije svakom ko tu dodje, a ljudi onda valjda uzvraćaju. Ponašaju se pristojno, prate zdrav život, razumeju se u biljke i drveće, jedu tradicionalnu hranu. I poštuju tišinu.
Kad sam prvi put bila na Zlatiboru, zaljubila sam se. Bila sam sa drugaricama u nekom odmaralištu koje su činile kuće, baš podalje od Palisada. Tu je svuda bila šuma, tu gde su sada ulice, hoteli i apartmani. Bio je neki vijugav put i hodalo se do tamo dobrih 20 minuta. Kad sam drugi put došla, s grupom studenata, bilo je kao u raju. Šetali smo po snegu, skupljali mačiće da se ne smrznu i udomljavali ih posle na pijaci, pili čaj s rumom, krali čaše konobarima na oči, igrali neke kvizove, i, o Bože, budili su me u 3 ujutro da me nauče da igram poker. Kasnije je bila samo planina. Dovoljna u onome što daje. A danas, danas mi se čini da je to jedino mesto u ovoj našoj maloj zemlji koje mi prija. Tu mogu da budem najbliže sebi.
Ne tražim ga pogledom. Znam da neće doći. Ovo je mojih deset dana. Vreme za preporod.
A za moj preporod je neophodan Zoran Predin. Ovu pesmu zovem pesma-svetlo. Evo je prvo u hrvatskoj verziji i sa glasom Akija Rahimovskog, da se lakše usvoji tekst, a potom ide i originalna slovenačka verzija Ne mine niti dan.
Preporod se ne dešava kad čovek hoće, nego onda kad njemu dodje. I možeš samo da uskočiš u voz, da se posle ne kaješ. Negova dobrobit se ne može sagledati unapred. Postoji samo reč za ono što se oseća da se dešava i podje se za njom, pusti se da tok nosi. Na nebu se loši uticaji razmile kojekuda, ostanu samo oni dobri. Sve ti ide u prilog. Čak i kad nije dobro, znaš da će biti dobro.
Prvih nekoliko dana sam bila sama u kući. Nije me bilo strah. Svetlo svuda oko mene, osvetljena dvorišta kuća, osvetljena ulica, po kući se svetiljke pale pri otvaranju vrata. Nema guste šume, nema mraka i nemam čega da se plašim. Prija mi tišina, da prolazim kroz kuću. Kuhinja je u suterenu i u početku sam tamo jela. U sobi imam televizor, ali mi ne treba. Mogu da živim bez te kutije, a na odmoru je to poželjno. Sama sam sa sobom. Mir je.
Mogu sama da idem u pozorište ili bioskop, da sama prošetam ili čak i putujem. Ali ovoga puta mi je smetalo. Odjednom me je samoća gušila. Trebalo mi je da imam ruku koja me drži, prepletene prste, toplinu, nežnost, čvrstinu dlana, sve odjednom. Nedostajalo mi je da slušam tudje reči, da čujem glas koji ispuni prostor oko mene, da znam da je tu i kad ćuti. Terala sam sve misli koje su navirale i prizivala zvukove koji su ličili na smeh, zamišljala da ga čujem. Čula sam glas koji je skidao sve terete. Činio me je lakšom, bila sam rasterećenija i vedrija. Želela sam da čujem prepoznatljive korake kroz hodnike i na stepeništu, da još neko otvara i zatvara vrata kupatila, da udje u sobu i sedne na krevet. Nedostajalo mi je drugo biće u toj sobi. Da stoji i gleda kroz prozor, da jede čokoladicu iz činije na stolu, da me vidi, da me gleda. Da me čuje kad progovorim. Trebalo mi je telo na koje mogu da se oslonim, da mi drži ledja i odagna strahove. Da imam dodir koji će udahnuti život i od koga ću biti lepa. Da imam zagrljaj u koji mogu da se sakrijem ispod jorgana. Želela sam ljubav.
Čak ni tenis nisam gledala. To prvo veče finala American Open-a sam nekako izdržala, mada me je razdirala bol koliko je Endi mleo Novaka. Odahnula sam sa olakšanjem kad je meč prekinut. Znala sam da neću gledati dalje. Oko mene je bila aura želje za ljubavlju i utonula sam u nju.
I opet Predin. Pridi k meni je izvorna verzija, ali najpre hrvatska Balada o studentu i udanoj ženi, da se bez muke uhvati priča. A i produži uživanje u muzici.
pre nekog vremena sam videla da si se ovde oglasila. Razmišljala sam kako ću da ti odgovorim i šta ću da pišem. Na osnovu rečenice. A onda sam čula stihove. Neizmerno ti hvala za prirodne labudove, gitaru i božanstvene stihove. Rasplakala sam se. Ništa strašno, takav mi je dan, izlazi nakupljeno iz mene. Nastupila je tišina. Nema šta da se kaže. Ne mogu sada ništa da pišem, ali da, snovi, to je tema o kojoj ćemo pričati.
Vrlo mi je teško da izdvojim pesmu od Lačnog Franza i Zorana Predina koju volim više nego druge. Ako bih baš morala, ova je za tanku nijansu ispred ostalih.
I dok me je Daša rasplakao, ove dve su izmamile osmeh. Josipa je širina, njen glas je kao okean ljubavi, uvek me ispuni pozitivnom emocijom. Kad je bio Predinov koncert na tv, otpeva on Azru i ja se raspadnem. Rasplačem se i samo buljim u zid. Prodjoše 2-3 pesme i on otpeva Maglu. Kao čarobnim štapićem sam se sastavila, kao kad pucneš prstima. A Radojka! Ona nosi u visinu. Leti se u nebo. Još jednom
Samo mi ne skijamo, pa je to malo bezveze. 
