Chaj u pet

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

....ujutru recimo.

"Koliko cesto treba izlaziti iz sebe? Retko, na kratko i samo zabave radi. Povremeno se treba vracati, cisto da vidis da je sve u redu. No ako zaboravis da zalivas cvece, skidas prasinu i svracas povremeno, onda je taj ponovni susret sa sobom neverovatan u svojoj obicnosti. Kao da nisi ni odlazio.

- E cao!

- Sta ti meni ej?! Gde si ti do sad?

- Pa jebiga...

- Sta si radila?!

- Pa... malo sam besnela, malo sam sevala, malo se umorila... i tako...

- Pa sto?

- E jebiga sad...

- ? (gledajuci ostro i neumoljivo)


- A, pa ne znam, malo straha, malo ksenofobije, depresije, pichke materine.
Uostalom, jebi se. Ti si kriva, smoru!

- A-haa... Bez secera?

- Aha...

- E, dobra ti frizura.

- Zagrli me!

-


I tako, do duboko u noc mi pricamo. Svaki taj trenutak mi je cudo, a nije mi cudan. Konacno se razumemo, i govorimo tiho, obe ja. Konacno mislim ono sto radim. Realni i imaginarni, da ne kazem umisljeni, deo mene su se isto pomirili. I sad smo svi zajedno skoncentrisani na svakodnevnicu i sve njene drazi, da ne kazem trivijalnosti. Ne mislim ni malo lose o trivijalnostima dok pricam sa sobom. Mislim, pa red bi bio da naucim da ih prepoznam i da prihvatim da ne moze svaki dan da mi se desava cudo.
Sisla sam sa oblaka. Udahnula. Izdahula. Odahnula. Objasnila sam ovoj mojoj da su pogresni koraci ravnopravni sa onim ispravnim, mozda cak i ravnopravniji. Ona je meni objasnila da je bes isto sto i strah. Odlucile smo da je karakter najvazniji. Cvrst. Odlucile smo da ja, ona koja komunicira sa svetom, ne bude vise nestrpliva. Cak smo odlucilile da ja naucim da setam i da ne zurim (posto svakako uvek kasnim). Bicu jedan od onih smirenih hodaca. Nismo forsirale jedna drugu nocas. Bas je lepo tekao taj...hm.. razgovor. Zaspala sam. Nisam se budila dok nije zazvonio sat.............."

http://jane_does_cafe.mojblog.rs/arhiva-7-2007.html


*


Ulichni hodach...