Čudo koje me je u životu spopalo

• 26Ovo se svidja korisnicima: posebna, maxo95, Tamtitam, KlinkaPalacinka, Ella, Ketika, saten, DreamingStar, Ričard, natrix, zeljko f, Hit-Man, Red_star_girl, Lav_staford, snoop, jelkica7, loveMETAL.loveHIM, diarno, SSpin, ljubicasta, drummer, mcrule, nevena nevene, NIx Car, Aurora Ljube, tetka_danuska
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zdravo, MC svete!

Verujem da su se 'stara dobra' vremena mog nadasve aktivnijeg posećivanja ovog mesta itekako promenila, te da ima pregršt novih korisnika koji me nikada nisu ni znali, kamoli da me se sećaju... Ali ovo je, naprosto, apsolutno postojan prostor mog mentalnog odrastanja, te sam u ovom času, dirnut ovoliko koliko jesam, iminentno poželeo da se nakon duge pauze vratim bar na ovaj vremenski sitan, a značajno silan, za moju malenkost monumentalan trenutak.

Poenta je da je ovo bio moj dom izvan moja četiri zida, te da sam iako nepopravljivi nevernik osećao blagoslovenost mnogim ljudima koji su mi ovde prišli. Upravo zato želim da, nakon bezbroj mučnih, setnih i nekad se činilo - beskrajno beznadežnih momenata upućenih s moje strane, sada i ovde, po prvi put podelim s vama i toliko potentno dobro koje me je zadesilo...

Upoznao sam jednu ne-ve-ro-vat-nu osobu, koja je izgleda neminovno lako izmaknula moje vidike, načinivši me ispunjenim i pored svih svojih mana koje me još uvek neslavno okupiraju. Pored nje, čak i ovako polovičan, osećam se dovoljno čistim, dovoljno prirodnim, a to nikada u životu nisam mogao biti čim bi neko prekinuo moju sopstvenu lagodnu samoću.

Ja sam momak, ona je devojka. Big deal. Nikada, zaista, nisam imao većeg prijatelja od nje, nekog od koga ništa ne moram da krijem, niti prema kome imam ikakve skrivene namere. Posve je nebitno šta će s nama biti u budućnosti, do'god je ne izgubim u ovom nestvarno snažnom, a tako neiznuđenom pogledu.
Kakvi smo mi, sad, kao ljudi - koliko inteligentni ili glupi, dobri ili iskonski zli, takođe je sasvim periferna stvar za vas koje fizički nemam u svom svakodnevnom životu... želim samo da, zanesenjački, umišljeni poeta koji jesam, kažem kako sam se promenio, te se po prvi put, uz svu svoju nepobitno negativnu životnu celokupnost, osećam svrsishodnim i nagrađenim.

Evo, dakle, vinovnice ovog obraćanja vama - SMS poruke koju sam malopre poslao duhovno predivnoj M., sve će biti jasno i bez ijedne dodatne reči s moje strane:

'' Rekla si mi, mnogo puta već, reči hvale za mnoge aspekte mog postojanja (ali i kritikovala me kad je to zaista bilo ispravno), no jednom za svagda me sada čuj - da ti sama nisi biće istaknuto iznad drugih, mirno, prijatno, inteligentno, mnogosmerno potentno i dobronamerno, ne bih bio toliko zahvalan i krajnje iskren u svim svojim nastojanjima s tobom. A jesam, nikad neću moći pokazati koliko... Svaki trenutak mog disanja me je podsećao da jesam drugačiji (iz ma kog razloga, te negativno jednako kao i pozitivno), iako sam se trudio da budem 'običan', najpre neomražen i onda kada sam bio spretniji, umešniji od drugih. Onda si se pojavila ti, takođe drugačija od mnogih, svih, barem, koje ja na svom putu sretoh; i mislim da po prvi put doživljavam apsolutnu lagodnost, nesputanost od drugog živog entiteta... sasvim prirodan i sretan. Veliko ti, širokogrudo hvala što ne činiš da se osećam kao da išta MORAM da ti kažem, već sve što izustim posve ŽELIM. Udaljili se ili ne - veruj da ću uvek kada mogu biti tu da te poguram kada sama ne možeš, a želim da najpre sama suvereno i uspešno krojiš svoje životno dobro. Osećam se kao nakon napisane pesme - ogoljen, iskren i na ivici radostivog plača... Ako ti nikad više ne kažem ''hvala'', to će biti jer se silina moga poštovanja neće moći sabiti u jednu tako jadno malu reč, te će biti u celosti irelevantna, bespotrebna. Ono što ti želim ću zato nastojati da ti uvek i sâm obezbedim... Ne daj nikom da ti oduzme vrednost koju ja vidim! ''