|
nerva,
malo bih se, ovde (umesto u 'Blogu za pražnjenje!'), nadovezao na tvoje skorašnje pitanje...
Naime, zašto uopš i mora postojati neko sa većim problemom od ovog tvog, da bi se ti oraspoložila..? Ko garantuje da ćeš se zato osećati bolje..?!
Ne bih da mnogo pametujem, mada uvek tako prokleto zvučim - svako može biti svoj psiholog/psihijatar... samo je potrebno nešto malo poraditi na već ustaljenim stavovima koje imamo u sebi (osloboditi se poroka, predrasuda, ljubomore, posesivnosti - svih tih nepogodnih osobina; a jesu loše, inače bi o njima svi pričali 'u dobrom svetlu') i najzad, postati svestan onoga što nekako automatski, impulsivno, neobjašnjivo znamo... U tome je fora; što sve to zaista znamo i radimo ali ne i zašto (razlog)!
Veruj mi, nijedan dobar psihijatar ti neće reći da je svaki kutak Čovekovog uma dokučiv..! Niko nije sasvim blizu razrešenja spleta dešavanja u tvojoj glavi, ali ako znaš šta i gde da potražiš - ti možeš biti najbliže (svome rešenju)... Sve što nam se dešava je toliko prokleto složeno, ni na jednu odluku ne deluje samo jedan faktor; a to psihijatrija uglavnom radi - pokušava da najrašireniju mrežu informacija razmrsi rastavljanjem na proste činioce... što je, u najmanju ruku, pogrešno... ali deluje ponekad... Samo, 'ponekad' je preteška igračka za pozajmiti; onda kada je u pitanju tudj život...
Zato ne volim lekare koji su čvrsti, uobraženi ili razdragani u kontaktu sa pacijentom... a sutradan ću im biti kolega, valjda...
Pre svega, ono što mi je malo glupo, to je što lečenje nečije glave, psihe nikada ne može biti ni približno mehaničko kao i lečenje organa koji ne služe za mišljenje... organa u kojima nije nečija Ličnost... Ne može se za sve naći alternativa - lek; ne ovde.
A najgore je što lekari, koliko god minimalno različito delovalo nečije stanje, relativno slične simptome i znake bolesti karakterišu već odredjenom celinom ustaljenih bolesti/poremećaja... Hoću reći, svako je različit, iako se bolest ispoljava istovetno, ne mora biti da to jeste baš ta bolest, okarakterisana onime što osećaš, a što već ima svoje ime... ko kaže da kod tebe stvari nisu drugačije?
Ne treba baš sve slične stvari 'bacati u isti koš', ne kad je čovekova ličnost ulog... i baš zato TI možeš obuzdati sebe svaki put kada osetiš grešku...
Podji ispočetka... prvo uvaži glavne stvari oko kojih se svi slažu (dobro/loše), ali nemoj uvek misliti da je većina u pravu..! Onda potraži koren tvog problema, te shvati kako si uvek ti najveći krivac ili zaslužnik za to što te muči (ako si povredjena, možda si dozvolila da ti neko pridje previše blizu, te povredi te, pa bio on dobar ili zao; ako si izgubila prijatelja, možda si ti uradila nešto da ga oteraš od sebe...)
Znaj samo jedno - oduzimanje života, sebi ili drugome, nije nikakvo rešenje... to je ektrem, čin odredjenog kukavičluka, nezrelosti... Ipak, ono što pogrešiš, ne mora doneti kaznu; a ako nešto zaslužiš, nagrada opet nije čvrsto obećana...
(sve je u nekakvoj ravnoteži, ali ne baš pravednoj... Neki će se osećati dobro jer su radili dobro, a neko će se osećati loše zato što je, iako radio dobro, manje primećen; a neki će biti presretni kad urade nešto minimalno... To je ta, nepravedna ravnoteža, celina ipak jeste na sredini, neutralna... i mi iskusimo SVE te pozicije, kad-tad...) 
|
