|
Poslao: 23 Jul 2008 22:30
|
offline
- Pridružio: 05 Jun 2008
- Poruke: 69
- Gde živiš: Sweet Pandemonium
|
USAMLJENOST
Noć je bila mirna, kiša nije padala, a vetar nije duvao. Sve je utonulo u dubok san.
Bila sam ostavljena sama, a društvo su mi pravile moje misli, prazne misli. Bez ideja i sna, sedela sam u uglu prostorije koja je bila moja soba i gledala u modro nebo slušajući tišinu koja bi svakog dovela do ludila.
U mojim odajama vlada mrak, mir i tišina. Ništa se ne događa, ni jedan osmeh, ni jedan uzdah. Nije ni hladno ni toplo, tu nema osećaja. Dođe mi da vrisnem i narušim taj mir, ali kada bih otvorila usta ostala bih bez glasa i samo bih zadrhtala i ostala tako tužna i sama.
Mrzeći tu usamljenost u kojoj sam se našla, došla sam do saznanja da sam počela da mrzim sebe, ljude, ceo svet, život. I uživala sam u toj mržnji, gorčini koja je trovala moju dušu., ako sam je tada i imala. Odbacila sam snove, veru, izgubila nadu.
I sama sam bila izgubljena. Zarobljena u paklu koji sam sama stvorila, lutala sam čekajući na tračak svetlost koji bi mi osvetlio put ka spasenju.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 23 Jul 2008 22:50
|
|
Citat:Zarobljena u paklu koji sam sama stvorila
svi mi imamo nash mali privatan pakao. samo je pitanje da li hoccemo ili ne da budemo zarobljeni u istom.i da li uopshte u zhivotu "podnosimo" bilo kakve vrste zarobljenishtva. kao i mnogo shto shta u zhivotu to je stvar odluke. u medjuvremenu:svaki chovek je jedno malo svetlo, samo treba znati videti....
i zato..."out of dark to the light..."
spread your wings 2day... mozhda sutra ne budesh tu!
nekad je dobro samo hodati... 
so free your mind... ko zna zashto je to dobro:>
|
|
|
Poslao: 23 Jul 2008 23:23
|
|
PORODICA
Četiri osobe u sobi. Tenzija je rasla. I ako smo se i dalje voleli, jasno je bilo da su napetost i nelagodnost bile prisutne. Svi su želeli da napuste sobu, da nađu izlaz, ali niko nije imao ključ. Vrata su bila zaključana.
Soba je počela da se smanjuje, vazduha je nestajalo. I dok smo svakim trenom bivali sve bliži, u glavi i srcu bili smo sve dalji, i dalji,...
Gušili smo se. Počeli smo da umiremo. Neko je morao nešto da preduzme.
HOĆE LI NEKO USTATI, ZAUSTAVITI PATNJU, SPASITI NAS OD NAS SAMIH?!!!!!!!!!!!!!
|
|
|
Poslao: 24 Jul 2008 11:20
|
|
Sviće. Sumorni oblaci razilaze se dajući prve znake jutra. Tišinom šaraju prvi cvrkuti ptica i cviljenje rane rose koja klizi niz širom otvoren prozor.
Prvim sunčevim zracima nemo jutro postalo je bučni raj. Leto je ispunilo sobu mirisom cveća koje otvarajući nežne latice upija toplotu prvih zraka.
Pozadinu raznih zvukova iz prirode dopunjuje varljivo disanje posmatrača, ponekad brzo i uzbuđeno, dok nekad tiho i mirno sa većim pauzama.
Dan je bivao sve bliži.
|
|
|
Poslao: 24 Jul 2008 11:28
|
|
Ovaj blog je za sve one koji prolaze kroz teske kao i lepe kaze zivota. biti  tuzan je ok! Svi mi smo plakali u ljubavi , u svadji, pa cak i u sreci.
Ovde mozete da podelite svoja osecanja ma kakva ona bila.
Ovde ste dobrodosli!!!
|
|
|
Poslao: 24 Jul 2008 22:04
|
|
Hodam opustošenom ulicom. Potpuni je mrak. Osećam da me neko prati, da mi diše za vratom. Okrećem glavu, ali sve što vidim je ništa., potpuni mrak. Vazduh je vlažan, save miriše na jesenju kisu.
Obuzima me osećaj straha i ubrzavam korak.
|
|
|
Poslao: 25 Jul 2008 12:07
|
|
ovo bi trebalo da bude blog za pražnjenje... 
ako je tako, hvala na dobrodošlici...
vidi ovako, ja sam dugo bila tužna i nesrećna, i dugo se nisam iskreno smejala.... ne kažem da se nisam smejala, stvarno jesam, ali ne iskreno... niko oko mene nije primećivao kako mi je, baš njih briga....tako ti to ide u svetu odraslih, nemaju oni vremena da se zamajavaju sa "dečjim glupostima" i uvek ona ista priča:"mlada si, ima vremena..." bla, bla, truć, truć, svi oni znaju da to nije tačno. da nema vremena, jer niko od nas ne zna koliko ćemo živeti iako se svi radujemo i nadamo dugogodišnjem životu. uostalom, ko ne bi  e da se vratim na temu, onda sam jednog dana shvatila da nije dobro to što sam tužna... ok je, ali ne valja za organizam...  shvatila sam da treba da pronadjem razlog da tu svoju tugu pretvorim u sreću, da pronadjem nešto što će me inspirisati da želim, da se iskreno smejem... počela sam da pišem pesme, i kako sam bila vrlo neodlučna (još od kad znam za sebe, nikad nisam znala šta hoću ) malo sam porazmislila o svemu i odlučila da dam sve od sebe i da naučim engleski i odem iz srbije. negde daleko u zemlju englesku....i ne kažem da će mi tamo biti lepše, nedostajaće mi moja porodica i prijatelji, ali mislim da je tamo život kakav zaslužujem...i ne kažem da je tamo idealno, svakako da nije. nigde nije idealno...u stvari, čak štaviše mislim da idealno ne postoji...ali postoji nešto slično...
vrlo je bitno da se fokusiraš na nešto što stvarno želiš i što će te činiti srećnom, nešto za šta ćeš i da plačeš i da se smeješ, nešto, za šta bi sve dala....
svidja mi se kako pišeš, ali počni da pišeš malo više, probaj da napraviš neku priču... nebitno je da li je stvarna ili ne...bitno je da staviš ljudima do znanja svoja osećanja (još se i rimuje  )
i ono najvažnije
to be yourself is all that you can do....
|
|
|
Poslao: 25 Jul 2008 14:47
|
|
Hvala ti puno i iskreno!! !
I ja imam potpuno isto mišljenje kao i ti. I ja bih volela da otputujem negde daleko. Pišem još od 9. godine i imam jedan roman., naravno ne izdat! Imaš neke moje pesme na forumu naša pisana dela. Srećno sa Engleskim
|
|
|
|
