|
Poslao: 04 Apr 2010 16:40
|
offline
- Panonsky
- Verni jaran gazda Pece
- ... i pozdravite Vašu mamu...
- Mi smo sve podigli u ovom gradu.
- Pridružio: 20 Mar 2006
- Poruke: 3925
|
Ja nekako nemam običaj da plačem na sahranama. A verovatno ni većina vas. Dođem, izrazim saučešće, tužan sam i to je to. Ako mi je baš žao, onda ja to sam obavim za sebe, zatvoren u sobi. Ne moram tamo pred svima baš da naričem, jel...
A druga stvar je kad nam neko dragi i jako blizak ode. Onda smo baš baš tužni... I onda je nekako normalno da se pusti suza i sve. E sad, ne znam ni sam, ja ni tad nisam pustio suzu. Sedeo sam tako, gledao, ljudi dolazili i prolazili, a ja sam samo gledao. I ništa. Ni da mi se zasuze oči. Ko da je potpuni stranac u sanduku. No, kontam, kad dođem kući, nakon svega, onda kad mi dođe, isplakaću se ko malo dete. Međutim opet ništa! Ništa, ništa, ništa... Prošle je već 4 meseca i ništa. Prazina se oseća, ali ja tvrd ko kamen.
Danas je nedelja, lep dan. Bila je baba kod nas na ručku, lepo ručali, sve ok. Tek nakon ručka baba kaže "hoćemo mi na groblje deco, da obiđemo grob"? Insistirala je. Hajde... Ne volim to baš, ali red je, nema razloga da se ne ode. Otišli smo tamo svi, poređali se ispred groba, pognutih glava, gledamo tako, gledam imena, blejim okolo malo... Ništa. I da obiđemo grob, ja prvi u koloni, obiđem, za mnom ostali... Baba je išla zadnja u redu. I mi se opet našli ispred groba, kad baba zastala kod ploče, uhvatila se za nju i počela da se naginje nad grob. Mislim u sebi, reko baba nemoj izvoditi sad tu nešto, tipa da poljubiš sliku ili nešto, nemoj mi te babske stvari sad tu izvoditi. Kad ona, nagnula se i uzela nekau malu neuglednu vazicu sa groba sa nekim uvelim cvetićima. Bacila je to uvelo cveće, stavi vazicu na ploču, iz svoje male torbice izvadila flašicu (kao ona od vinjaka, od deci) i sipala vode onutra, a ona izvadila i mali smotuljak poljskog cveća, lepo udešen i stavila tako sređenu vazicu na svoje mesto. Pomazila je ploču i rekla "ah..." Vratila se među nas u red, a ja sam tad pustio suzu. Obišla je svog muža i sina i stavila skromni svež smotuljak poljskog najobičnijeg cveća na njihov grob u njenu vazicu. Ima velika vaza pored ploče, ali ne - ona ima svoju malecku. Gledao sam tako jedno minut u to i ne znam, slomilo se i provalilo nešto u meni, pustio sam suzu. Reko sam samo - Idemo! Ćutke smo se svi pokupili i otišli...
Na ulazu sretnem godinu dana mlađeg druga, reko "otkud ti?". Kaže sa suzom u oku "došao sam da posetim mog tatu". Reko jbga, danas svi obilazimo nekog svog. Ćutke smo se razišli...
Hristos Voskrese. "Ovi moji" sigurno neće.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2010 17:26
|
|
Napisano: 04 Apr 2010 17:25
Ta tuga uvijek dodje...
Nekad ranije...nekad kasnije...
Ali proci ce...i opet doci...i tako u krug...
Bitno je sjecati se lijepih trenutaka...
A ne samo misliti kako nekoga nema...on je tu...uz nas...
Cak i ziva osoba moze da bude mrtva...ako nema nikoga da je voli, i da pamti lijepe trenutke provedene s njom...
Dok god ga se sjecas...i ti a i tvoja porodica...on ce da bude uz vas...
A Riči...to si tako savršeno rekao...gledao sam u to nekih 5 min...i razmisljao o tome...
Dopuna: 04 Apr 2010 17:26
Vaistinu Vaskrese!
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2010 20:08
|
|
Ваистину воскресе!
Разумем те.
Сузе долазе касније, у самоћи.
И ја сам данас обишла моје.Тачније, данас у 15 часова смо сахранили чика Јанка, а након тога сам посетила своје. Зурим у плоче, имена, слике, бројеве...тупо, без суза, без, без...
Сузе долазе у самоћи, при помисли на драге ми, над спомеником, гробом не.Као да то место нема никакве везе с њима, јер су они свуда око мене и у мени, невидљиви, само не тамо где се налазе њихови земни остатци. Не знам зашто је то тако.Мада, понекад, кад сам сама над тим местима, отргне се која суза, да је нико не види.
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2010 20:48
|
|
nevena nevene ::Ваистину воскресе!
Разумем те.
Сузе долазе касније, у самоћи.
И ја сам данас обишла моје.Тачније, данас у 15 часова смо сахранили чика Јанка, а након тога сам посетила своје. Зурим у плоче, имена, слике, бројеве...тупо, без суза, без, без...
Сузе долазе у самоћи, при помисли на драге ми, над спомеником, гробом не.Као да то место нема никакве везе с њима, јер су они свуда око мене и у мени, невидљиви, само не тамо где се налазе њихови земни остатци. Не знам зашто је то тако.Мада, понекад, кад сам сама над тим местима, отргне се која суза, да је нико не види.
Kao sto sam vec rekao, oni nisu zemni ostatci, niti su oni ona hodajuca ovozemaljska bića, oni su sve ono sto su uradili i sto nisu, oni su ona ljubav koju su podarili nekome, oni momenti srece koje su prozivjeli sa tobom/vama...
Nad onim spomenikom, tj ispod njega...nisu oni, nego samo...bezdušna bića,kao predmeti(nemojte misliti da omalovazavam mrtve).
Oni su one uspomene, kojih se sjetite pomocu gore pomenutih slika,imena,cak i brojeva.
Oni su u nama i oko nas, kao sto su bili u sebi i oko sebe, i ostali su oko nas, dok god ih se sjecamo.
Zato vam kazem, nemojte da placete za njima, oni zive dok god ih se sjecate, dok god imate neke uspomene na njih, oni su ustvari bili zivi radi vas i drugih kojima su bili dragi i vazni u zivotima,oni nisu zivi radi sebe.
Da su oni(vasi bliznji koji vise nisu(Fizicki) na ovome svjetu) sami na ovome svjetu bili, oni nebi bili zivi, bili bi sami,usamljeni, nebi imali koga da vole, da s nekime podijele radost,pa cak i tugu, nebi imali kome da poklone cvijet,da cestitaju rodjendan, i mnoge druge srecne a ponekad i tuzne trenutke.
Jednostavno bi bili mrtvi bez vas.
Zato imajte uspomene na njih, sjecajte ih se.
Ja iskreno nikada i nikome neidem na groblje, ja im zapalim svjecu u kuci, eventualno u crkvi, zato sto su oni bili u mojoj kuci, u nju su usli, pili su kafi/sok, pricali, smijali se i plakali u toj kuci u kojoj sam zapalio svjecu, oni su tu, a ne tamo na nekoj pustari gdje lezi stotine mrtvih koji vise nisu na ovome svijetu.
Nadam se da nisam pretjerao...Ali tako ja mislim da treba da bude.
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2010 21:51
|
|
Da... ne krenu ti suze kad svi misle da bi trebalo... one krenu iznenada... kada ti se nakupi, kad ti se vrate slike...  (
Treba se isplakati, treba razgovarati i imati osobu koja ce te razumeti.
Kod mene se tuga svake godine iznova vraca... na praznike, kada su svadbe pa i sahrane... (dok se u ostalo vreme kod mene nista ne primecuje... sve funkcionise ok, cak stavise sve je u najboljem redu), jednostavno taj osecaj razume samo onaj ko je doziveo.
Dirnula me je tema... svaka cast sto se se osmelili. veliki pozdrav!!
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2010 22:05
|
|
Panonian ::Sedeo sam tako, gledao, ljudi dolazili i prolazili, a ja sam samo gledao. I ništa. Ni da mi se zasuze oči. Ko da je potpuni stranac u sanduku. No, kontam, kad dođem kući, nakon svega, onda kad mi dođe, isplakaću se ko malo dete.
Ovo, baš ovo sam proživjela...prije dosta godina... I nisam mogla da razumijem sebe, kako je moguće...pa roditelj mi je..?! Onda sam shvatila da je to ono stanje kad kažu da si skamenjen od tuge. Tek posle nekih pola godine, slučajno podsjećanje me dovelo do toga da isplačem 'dušu'...i tek tada mi je bilo malo, malčice lakše.
Sad živim sa uspomenama, jer drugačije ne može. I srećna sam što ih imam.
Danas nisam mogla otići tamo i odnijeti cvijeće, ali bila sam...bar u mislima.
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2010 22:30
|
|
Ja to sve posmatram sa nekog veoma cudnog aspekta koji ne bi volio niko da dozivi ili osjeti na nacin na koji ja to osjetim.
Isto i kao panonian ja sam nekako kamenog srca. Nema suze pa nema. Kada sam bio klinac u gimnazijskim danima, budi me otac da mi kaze da je doslo vrijeme da se pozdravim sa dedom jer umire. Bilo ljudi u sobu kada sam usao, i sada ja kao to pred njima treba da obavim. Ispostujem taj ritua, ali pozovem oca na stranu i kazem mu:" Vidim da svi zale mog dedu i govore kako cemo mi bez njega i sl., ali meni nije zao niti mene, niti tebe niti bilo koga sto ostajemo bez njega. Meni je zao njega i samo njega sto nikada vise nece nista osjetiti, vidjeti, cuti, sto ce biti hrana crvima... Svi cemo mi nastaviti, ali on nece". To me je zaboljelo i slomilo. Na srecu, djed nije umro vec se iz samrtnog ropca vratio kao Feniks. Svi koji su u tom trenutku bili na njegovom "oprostaju" su umrli, samo sam ja ostao. On je umro nekoliko godina kasnije.
Kada mi je otac nesretnim slucajem nastradao, te veceri sam bio sa nekim drustvom i iz cista mira izjavio:"ako nocas ostanem ziv, zivjecu sto godina".Svi me pogledase onako cudno jer sam pricu koja je tada tekla, presjekao sa ovom izjavom.
Poslije toga, dosta sam razmisljao o bioloskom smislu same smrti. Cesto sebe uhvatim kako sebe "prevodim" u stanje besvjesti. Pokusavam svatiti kako je to biti nesvjestan. Na moju veliku zalost, dosta puta sam sam sebe uveo u to stanje.Bukvalno mogu da osjetim kako je to ne osjecati nista. Black hole. Poslije toga slijed ogroman napad panike jer tada osjetim sta cu biti i sta su moji koji su umrla sada i za navijek vjekova.
To mi se desilo jednom i na sahrani na kojoj sam prisustvovao. Toliko sam se unio u cin sahrane da kada su poceli zatrpavati tog nesretnika, ja sam imao osjecaj da zatrpavaju mene. Bilo je uzasno.
Mozda ce neko pomisliti da sam lud, ali mislim da su smrti koje su se desavale oko mene uticale da to pocnem sagledavati u nekom novom smjeru odakle nema povratka nazad.
Zato izgleda i nemam vremena niti snage da se otvorim, jer ko zna sta bi odatle sve izaslo.
|
|
