Ja videh Troju,i videh sve.
More,i obale gde lotos zre,
i vratih se,bled,i sam.
Na Itaki i ja bih da ubijam,
al kad se ne sme,
bar da zapevam
malo nove pesme.
PTICA
Ona mi je prišapnula
Jedna dugorepa ptica,
Brbljiva,sveznajuća,
Prozračna kao svetlost.
Hoćeš li da čuješ čaroliju
Prišapnula je ćućoravo
I dotakla mi kljunom
Rame i krajičak uha.
I rekla mi je čaroliju:
Najvažnije na svetu,
To je
Umeti videti vetar
I čuti sneg kako pada;
Umeti dotaći prstom
Sumrak na prvom uglu
I osetiti na usni
Sanjivi ukus mesečine.
Ja se samo osmehnuh
Lepoj dugorepoj ptici.
Jer i ja imam čaroliju,
najvažniju na svetu.
To je
videti nečiji govor
i dodirnuti rukom
nečiju ruku i kosu
onda,kad više nikog nemaš,
kad si ostao sam,
dok jedno veliko leto
napušta ove ulice
i ostavlja za sobom
žute pečate lišća
po pločnicima,
u krošnjama
i u sećanju.I’ve seen it all
NOSAČ
Oduvek sam se divio onima koji umeju da
nacrtaju dugačko,široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire
beskraj,kada im je tako lako da ga vide i
izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju
znake u kalendarima,datume,mesece,stoleća,
ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost
usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen
mojom kožom.
Sklapam oči i osećam:sve ono što sam bio,
i ono što sam sada,još uvek nisam ja.To
Je tek priprema za mene. I've seen what I was
And I know what I'll be
I've seen it all
Koliko znam da pitam,toliko
znanja mi i pripada.
Mene je neko od malena zatvorio u prolazno
i zaključao za mnom kapije beskonačnog.
Mnogima se to događa.Sav svet se oko tebe
udesi tako da pomisliš da si svoj,da si
slobodan,a u stvari si mnoštvo.
Dresiran da misliš zajedno.Zato i ne volim
zakletve.I zajedno da pevaš.Zato i ne
volim horove.I zajednički da tuguješ.
zato i ne volim sahrane.
Jedino sam si kad ostariš.
Baš zbog te samoće u starosti,koja se
događa naprasno tamo gde prestaje detinjstvo,
hvatao me je strah.I večito sam sumnjao
u to što su me učili.
Učitelji obično kažu:”Ako želiš da saznaš,
pogasi sve svoje svetlosti i uputi
se za mnom.”
Te petnaeste godine,osamdeset I trećeg dana,
dogodilo mi se nešto što mi je dalo znak da pođem
Sam za sobom.prohodao sam na rukama.
Rođen sam u ravnici.To je zemlja bez odjeka.
Tu ništa ne vraća dozive.Popiju ih daljine.
Jata lete u mestu i mogu se uzabrati.Sve
se priginje zemlji.Sve je na dohvat ruke.
Zar to ne liči na slobodu?
Tu se prostori mere svitajima i sumracima,a vreme dužinama
senki.Mlečni put je do kolena,kao prosuta slama.Ne moraš da
se penješ:zvezde rastu u žbunju.Samo se uputiš ravno,po vrežama
od zlata,i posle desetak koraka već hodaš po nebesima.
Zar to ne liči na slobodu?
Objašjavajem stvari,oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,ispod kojeg se kriju tolika
čudesna značenja svega što izgleda isto.
Reči su iskraćale.Iznošene.I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.
Razmišljao sam o tome i to u sebi ponavljao,
jer osećao sam nejasno da se tu krije
mudrost i sloboda detinjstva.
I hodao sam na rukama.
I nosio sam zemlju u susret nebu
i zvezdama po drumovima svetlosti i
bespućima vasione.
Eto,to je moj život i moja biografija.
To sam ja po zanimanju: nosač zemljine kugle.
ULEPŠAVANJE NEVIDLJIVOG
Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.
A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.
U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena.
U prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,
pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti
koje je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.
I’ve seen it all.
Pre početka i kraja,pre kretanja i vremena
uoči prostora i namere,bila je,eto,ta odvažnost,
kao predak svih stvari čto su se na trenutak
zaogrnule od prevelikih želja.
Gde su potonje svetlosti i zakasnele vatre?
Gde nebesa i vode?i gde tek zemlja?
I gde je ova vrsta stvorenog
kojoj pripada i moj svet?
I gde je posle života smisao,koji se tek nakanjuje
da začne glomazni besmisao neslućenog?
Ovako bih se,dakle,usudio da pomislim pre svega morala je biti – želja.
Sve što mene izgovara,
dok opekline stoletnog ostavlja u mom umu,
Sve što me izvodi iz zemlje i uvodi u vatru:
čitanje skromnih i oholih slojeva moga postojanja,
čitanje i dozrevanje mojih moralnih prizora,
satiranje kultura i nešto od one mahnitosti
kojom se branim kao da nikad ranije nisam bio,
a besanosti žig mi govori da sam bio,
da sam mnogostruki glasonoša,i da se
vraćam
u jatima,kao civilizacije,kao kosmički zdenci,
- sve što me tako izgovara,u ovom danu koji se osipa,
doista može stati u tri želje.
Pa evo,rekoh ribi,sebičnost jednog od mnogih
neiskazanih mene,sapeta između potiljaka I beonjača,
nalaže mi da od te vaše,sad oživele,
porozne telesne sablasti
-ili ne znam već šta ste,
ovako ponovo stropoštani u šupljikavost-
zatražim tri mogućnosti da misaono savladam
pitanja što me pohode.
Prvo je moje mučenje.
da budem mlađi od svojih uspomena
to je nekako počasno isto,kao i prolaženje
ispod zasvođenosti vremena,vetra ili duge.
Drugo je moje mučeje
da budem neuhvatljiv u mislima.
Da,dok boravim u njima,budem ipak
za nepreglednu beskonačnost ispred.
Da budem,dok boravim u njima,
jednu predivnu vrhunsku drevnost posve iza.
Da budem,dok boravim u njima,
očito brži i nedostižniji u svim pravcima prostiranja.
Objasnio bih vam taj svoj način,
koji se ovde smatra beznadežnim:razumeo bih
da li je kretanje starenje prostora u nama,
il starenje nas u prostoru.
I treće moje mučenje:
da postajem sam sobom kao vi
Spreman sam,evo,da bez velikih čuđenja
prihvatim poverenje u kakve god vi zatražite
vrste drukčijeg razumevanja prostora
i objašnjenja drukčije sadržine trajanja,
sisteme drukčije živog i univerzume
koji su ono čime mi nešto stalno preti.
To bi mi vrlo pomoglo
da u konačnom smestim beskonačnost
I da ne strepim da li ću samo oživeti,
nego da se umnožavam,čak istovrmeno svakada.I’ve seen ….
Postoje učeja u vidu kratkovide poslušnosti
i doznavanja u vidu dalekovide neposlušnosti.
Postoji magičnost dovoljno iskusnih uspomena
i proročanstvo nedogrljenog neiskustva.
Postoji strah i umišljanje pred nepoznatim
i prisećanje da vi to odavno poznajete.
Postoji privrženost koja se hrani tradicijama
i otuđenje koje uspostavlja nove tradicije.
Morate mi objasniti,reče riba,
vašu ideju o misaonom savladavanju prepreka.
Ovako mi se čini:svejedno koliko želja,
sve se svode na jednu da odrastete.
Ako me tako nečitko shvatate,rekao sam,
neka moja prva želja bude inat:da ne odrastem
Jer,šta će meni,ribo,nekakve krilate dveri uma
sa rasklimanim i zarđalim zglobovima?
Stid me je i da pomislim na mrene koje mru,
i navlače se mesnato na dotrajavanje žestokih obrta.
A mučna mi je plemenitost tih ovalnih ogledala,
gde sva lisnata pribežišta naših nada
jenjavaju u sivilu i zaprašenoj čamotinji.
I uvek ću se buniti,zaista uvek,ako otkrijem
da pregaženi mirisi lepih i svetlih krvi venu
bez našeg odobrenja.
O,ribo svekolike budućnosti,knjigo mrtvih!
Ribo od koje je sazdana ova stvarnost I uobrazilja!
Moje načelo je d budem samom sebi vodič.
Da se učenjem prisećam odavno poznatog.
Da zaronim u istine bogate nejasnoćama
koje nisu već okoštali sistem predstavljanja stvari.
Istine koje nisu u nekim svojim prolaznim,
Privremenim I primitivnim večnostima,
nego iz njih stasaju suprotna znečenja i mogućnosti,
i opako se bore jedno protiv drugog.
Kako ćete vi meni da ispunite želju
da se ne pomirim sa onolikim svojim smrtima?
Pronicanje u pozadinu pozadine ….
Ne.Sam ću ispuniti svoje želje.
Zar u ovom trenutku odgonetanja znakova
vi mislite da mene proganja neka vrsta fabule?
Doći ćemo mi jednom,ribo,i do toga,
Ako se ne budemo predali misaonoj lenosti.
Zašto vas u detinjstvu uče da ponavljate pokrete?
Da bi vam dodijali,i da se pobunite protiv njih.
Oprostite mi,rekoh,ipak sam ja pogrešio
Što sam vas uopšte i otvarao.
Čuda se ne pobeđuju ničijim izuzetnim srcima.
Mi moramo da postanemo sebi izuzetni.
* * * * *
IZDAJSTVO LIRIKE
Vrmena puze ponizno kao psi.Prilaze.
Ližu mi ruke i po prašini mašu repom.
Gadim se vernosti prolaznog.
Snovima je najteže.Oni uvek moraju biti budni.
Stare pesme plaču.
Čim igra dobije pravila,pretvara se u zamor.I sa igrom se treba igrati.
Pobacaj naše stare fotografije.To nismo na njima mi,već neko nama
drag i poznat: naš most iz jednog bića u neko sasvim drugo biće.
Neprekidno prolazimo kroz privide.Tek što na sebe naviknemo,već smo stranci.Jesmo li ovo mi,ili tek naše mogućnosti.
Hajde sedi i popij sa mnom bar jedan litar daljine.(blizina će nas,ionako…)Prisetimo se malo šta je bilo pre vremena.Grane nam niču iz ušiju.Neka se rascvetaju.Mi smo više od proleća nego proleće.Vodoskok mleka i mermera .
Hej,ja!Povedi me,ne sa sobom,već sa mnom.
Pobacaj naše stare fotografije.To nismo na njima mi,nego uspomena na nas.
Od svega mi je najsumnjivija moja senka.Isuviše me prati.
Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo,kad nikad nisam ni odrastao u svim tim mojim životima?
Ako u nekome ostavimo bosih stopala trag,al’ urezan u kamen od ogromne upornosti,onda je postojati ili nepostojati potpuno ista stvar.
Ostaje staza koja vodi u našem smeru.Ostaje smer ka kom će neko ipak stići.Ostaje stizanje koje vodi u nemoguće.Ostaje nemoguće koje vodi u sve mogućnosti.
……….. ………… ……………………… …………………….
…….. …………… …………………… ………………………….
.. ………………. ………………………… ……………….
……………….. …
I’ve seen it all.
|