|
... jedna od ključnih poenti u mom udžbeniku Medicinske Psihologije je i - ''vreme leči sve''. A ovo je toliiiko tačno; mnogo više u suptilnom, donekle prenešenom značenju, nego bukvalno.
Stvarima i pojavama vremenom zaista opada intenzitet, prestaju da budu fenomen koji nas fascinira ili muči... izmedju ostalog, zato što čovek nekad mora da prestane da plače, a i prekine svoju zapanjenost; da nije spavanja/sna (kao perioda tokom kog 'punimo baterije', savladavamo iscrpljenost i prirodno - nevoljno [kad je umorno, telo nas ne pita da li hoćemo još, dalje, više, bolje, bolnije, već sâmo, u ovom slučaju, zaspi] se pripremamo za sledeći dan tj. period budnosti) i muka i sreća bi nam trajala neodredjeno dugo, možda do kraja nas samih...
Pored toga, Čovek uglavnom ima subjektivno vidjenje o sebi, a najgore je to što sâm sebe (neretko) idealizuje; otkriti nešto zastrašujuće (da nismo toliko dobri u nečemu, na primer) ili naknadno shvatiti da smo sami sebe obmanuli (npr. ne upoznavši zaista osobu u koju smo bili zaljubljeni, upravo zbog zaljubljenosti; ili pretvaranja, koje opet kasno otkrijemo) - može biti vrlo pogubno po Ego. A baš zato prihvatanje onoga što je loše (a što nesumnjivo postoji, mimo nas i našeg pristrasnog mišljenja) čini da ta loša stvar/osobina manje smeta, biva znatno manje preteća; ako ništa drugo.
Iskreno verujem da je poredak svega na svetu baš onakav kakav i treba da bude - svidjalo se to nama ili ne; uostalom, šta i ima da nam se svidi? Nismo sami na ovom svetu, te ćemo uvek negde naću suprotno mišljenje ili mnogo njih drugačijih. Moja bol će nekome biti zadovoljstvo...  Dakle, ako moj fudbalski tim igra loše - izgubiće; a možda i pobedi, nezasluženo, ali glupom greškom protivnika iliti auto-golom... Stvari se prosto dese (i dese se s uvek postojećim razlogom! I opet, ko nas pita za svaki od njih?!), a maltene je garantovano to da će nekome biti dobrodošle, dok su za drugog loše vesti...
Izvinite zbog uobčajenog 'razvlačenja' teme... ali kao i uvek, imao sam jaku potrebu da napišem sve to.
A sad - skok nazad na konkretnu temu:
Ja sam komplikovan, spolja (''spolja'' = i kad ovako pričam, pokušavam da detaljno dočaram nešto što je u meni vrlo prosto i lako prelomljivo). I ovo sam rekao zbog sledeće izjave; mogu biti protumačen kao bezosećajni skot nakon ovoga, ali - i kad sam neverovatno snažno, svesno, voleo nekog, mogao sam lako da je pustim, da je, takoreći, zaboravim... Naravno, sve bi to bilo 'lakše za svariti' kad ne bih rekao i da je neverovatno teško zainteresovati me za podelu medjusobne afekcije (  ), a i dobiti moj aktivan, adekvatan (i iznad svega, iskren), odgovor...
A zapravo sam tada ipak ja bio, čini mi se, mnogo više razočaran; no, nekako me obuzima shvatanje da sam i pored toga ja nju ipak više povredio nakon prekida... (a nejavljanje, prekidanje kontakta je ipak povredjivanje tudjeg bića, neslavni vid odbacivanja)
Nju sam voleo... ali mislim da s njom nisam spoznao onu fazu zaljubljenosti, što je čitavu stvar činilo samo boljom, ispravnijom.
Ali zato sam itekako bio jasno odgurnut kada jesam bio zaljubljen (u devojku pre ove gorepomenute). To je bila svojevrsno mentalno torturisanje, poigravanje mnome; mada, toliko smo bili drugačiji jedno od drugog, da sam i znao da me nikad neće zaista hteti pored sebe. A opet je, govorivši ''ne'', prihvatila svaki moj iskreni gest privrženosti. To je jedini put da sam ikada bio ozbiljno zaljubljen - i trajalo je više od tri godine. No, ni iz jedne od tih dveju situacija nisam izašao kao gubitnik. Jesam bio 'pognute glave' i čak možda poražen, ali ne i malodušan... nešto sam i dobio; oba puta sam bio vajan za dalje, oba puta mnogo naučio. To je sve uslovilo da se promenim - i počeci tih veza i središnji periodi i završeci.
Ranije sam bio dobar čovek; sad sam, (izmedju ostalog) i zbog toga, mnogo i bolji. Bio sam zatvoren i često sam lagao samo kako bih zaštitio sebe, a sad sam otvoren, direktan kad su stvari važne i ozbiljne, i iskreniji jedva da mogu uopšte i biti. Pametniji sam, mirniji...
Jedino... ponekad pomislim da, pošto doživeo sam (ili mogu sebi dočarati) skoro sve, ne mogu biti toliko srećan zbog tog svog znanja; kao da sam delimično umrtvljen. Doduše, nije me, isto tako, lako ni rastužiti, povrediti.
Ali OPET se (ponekad, ali sasvim dovoljno učestalo) desi da budem iznenadjen onim što je postalo običaj... ''umrtvljen'' nije i ''sasvim mrtav''.
Čovek najpre ne radi stvari tebi na štetu, već sebi u korist. I zato mogu biti povredivan do smrti i neću ostati 'zlopamtilo', niti izgubiti volju za životom, za pomaganjem drugima. Kad budeš dokrajčen, neće ti više biti ni bitno, bol nećeš osećati - zato ću uvek izabrati Istinu i Dobro pre bilo čega drugog; i onda kada mi se smeši poraz. Baš onda će mi biti draže što je, mojim gubitkom, bar neko dobio...
|
cudan osecaj - kao da ga nikad necu zaboraviti..... a bio mi je sve...
