offline
- Pridružio: 17 Jul 2005
- Poruke: 3097
- Gde živiš: "Daleko od Negdje"
|
Najlepša Knjiga Na Svetu
---
Žare je bio Valjevac, to sam ti već rekao. De pripali još jednu, majke ti. E, ali pazi, onaj pravi stari Valjevac - znao je svoje stare, jebo te, još iz seče knezova, i ranije, nije ti to zajebancija. A ćale mu je bio učen čo-vek, erudita, ali nekako, kako da ti kažem – smotan. Mislim, on je to drugačije predstavljao, ali prava reč je baš ta – smotan, i stidljiv pride. Radio je svoj posao, ono po starinski što se radilo, vredno i prilježno, a svako veče se zavlačio u svoju radnu sobu, i nešto piskarao, što je njegovu ženu, a Žaretovu kevu, mnogo nerviralo. A najviše je nerviralo to što nikako nije hteo da joj pokaže to o čemu je on to stalno, iz večeri u veče džmrljao. E, al’ žene su ti čudna sorta, svet za sebe, znaš to isto tako dobro kao i ja, i kad je jednog dana matori rešio da joj pokaže, ona više nije htela da čita. Džabe je on ubeđivao i molio, ona – ni da čuje. “Deset godina se jebavaš sa tim,” kaže ona njemu, “i ne pada ti na pamet da mene možda interesuje o čemu pišeš, a sad odjednom – evo ti ženo! E sad ja neću, pa da me moliš.” A on je, pravo da ti kažem, sad baš i molio, jer je delo bilo završeno, i on je želeo da mu prvo žena kaže šta misli o tome, jer je ona bila ono što se kaže - žena od ukusa, i pazi sad – slikar.
I on je u stvari najviše hteo da mu ona uradi ilustracije. Ali šta da radi, njoj ne pada na pamet da pogleda, i ćale i dalje nikom ne pokazuje, nego se vraća u sobu i ponovo piše, dorađuje, popravlja, šta ti ga ja znam šta sve. I utom dolazi i šeset osma, pizdarije, i čovek, ko zna šta mu je bilo, upada u neke politike vode. Nesreća čista, jer se on sa ljudima maltene nije ni mešao, ali tad mu došlo da ispravlja svet, i zglajza u zatvor, i posle mesec dana se obesi. Žena sad, normalno – crnina, žalost i sve kako ide, ali kad se malo oporavi, proradi joj da pogleda knjigu, i shvati kakvu je budalaštinu napravila: u životu nije pročitala tako dobru knjigu. Nosi je kod izdavača, jednog, drugog, trećeg, svi oduševljeni, ali kad čuju, je li, za ćaleta, ni da čuju da štampaju. E sad, jedan, ne mogu da ti kažem koji, do skoro je bio živ, ali tako veliko ime - da se smrzneš, nudi joj da objavi knjigu, ali pod svojim imenom. I žena naravno neće, ali on joj šalje lovu svakog meseca, i da nije bilo te love, ne bi mogli da prežive, jer su nju isterali sa posla, i tačno bi crkli od gladi. Ta knjiga ih je izvukla. Ali ona nikako da dozvoli objavljivanje. Verovatno bi je oni i zajebali, sve je to stoka, razumeš, ali ona uzme rukopis, a samo jedan primerak je bio, da uradi ilustracije, i stvarno ih je radila, i svakog meseca odnosila onom uredniku, i onaj se oduševljavao, i davao joj lovu, a ona nastavljala da crta. Utom i onaj tip zglajza, razumeš, ne u zatvor, ali smene ga, a žena se utom zaposli, ali nastavi da radi ilustracije, i to je tako uhvati čvrsto da je radila tačno isto ono što je radio i njen muž - provodila sate i dane u radnoj sobi, jer sad je već mogla da izda knjigu skoro slobodno, ali je ona htela da ilustracije budu isto tako dobre kao priče, i da to bude najlepša knjiga na svetu. U međuvremenu, onaj urednik se zaljubljuje u nju, i stalno dolazi, i donosi i poklone za nju i Žareta i lovu i sve, razumeš, ali ona misli da se on zaljubio u knjigu, i neće da ima ništa sa njim sem prijateljstva, i jednog dana poludi. Aj’ uzmi još po jednu, nemam više od ovih, pa ćemo da pređemo na Marlboro, i donesi malo one tvoje rakije.”
Dok sam drhtavim rukama sipao rakiju u vinske čaše, on je pripalio još dve cigarete, pružio mi jednu i nastavio sa pričom:
“Poludi žena načisto, razumeš, šta joj se sve izdešavalo, nije ni čudo, ode u Topolnicu, i tamo je unište elektro-šokovima. Izleče je, kao, da ne pravi više pizdarije okolini, ali nikad više nije uzela papir i olovku da nacrta bilo šta, ili platno, razumeš, ništa, ništa. Propao sav onaj silan talenat, ali sreća – knjiga je faktički bila gotova, i ona je čuvala u nekom sanduku i nikom nije dala da je pipne. Kad je izašla iz bolnice, razumeš, mnogo ti jaka ova rakija, al’ dobra, kad je izašla znači iz ludnice, odmah je pošalju u penziju, i ona poživi još par godina, i umre. Žare je sad već veliki, odrastao čovek, i na samrtničkoj postelji, ona ga zove i daje mu rukopis i ilustracije.
“Ovo je najlepša knjiga na svetu”, kaže mu ona. “Tvog oca je deset godina činila srećnim, i na kraju ga ubila. Zatim je narednih deset usrećivala mene, i na kraju mi popila mozak. Kad nismo imali šta da jedemo, ona nas je othranila. Uzmi je, i čuvaj kao oči u glavi. Nosi je uvek i svuda sa sobom, i ne pokazuj je nikom. I jednom, kad ti najviše bude trebalo, kad ne budeš imao nikakvog drugog rešenja, ona će ti pomoći. Ona će ti spasiti život.” To kaže i umre.
“I šta je dalje bilo?”
---
(Branislav Bane Dimitrijević)
http://kisobranblog.com/?p=585
|
