|
Poslao: 04 Apr 2009 11:12
|
offline
- nancy09
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 23 Dec 2008
- Poruke: 6
- Gde živiš: somewhere over the rainbow
|
Otišla sam kod druga na rođendan. Sva ekipa je bila tu. Posljednjih 9 godina stalno smo na okupu. U početku zanimljivo.Međutim, poslije dva-tri sata postaje besmileno.
Kad su se svi ponapijali, počele su diskusije bez kraja i konca.Počelo je prepričavanje događaja koji su se desili u posljednjih devet godina. Najsmješnije je to što smo svi učestvovali u tima događajima i bili tu, ali eto uvijek se nađe neko ko smatra da to treba ponovo ( osamstoti put) prepričati.
Uhvatila sam sebe kako sjedim u ćošku sa sestrom i kako nas dvije pričamo o nekim nama bitnim stvarima, kao da ljude sa kojima sam u prostoriji uopšte ne poznajem.Jednostavno nisam mogla da se uklopim u sve to. osjećala sam se kao da sam došla sa neke druge planete. Nekada smo bili jako bliski ali izgleda da smo se vremenom toliko udaljili da sam se pitala zašto sam uopšte i došla.
Činilo mi se kao da sam sjela u vremeplov i otplovila u prošlost. čak mi se na momente činilo da negdje vidim i obrise svoje sjene.
Shvatila sam da sve izgleda isto već godinama. Shvatila sam da se uopšte ne mjenjaju. Ostali su onakvi kakvi su bili i kad smo imali dvadeset. Na žalost odavno više nemamo dvadeset.
Ubrzo sam otišla kući jer tu više nisam pripadala. Možda sam ja ostarila.Ko će znati. Možda su oni još uvijek djeca. Žao mi je zbog svega toga. Osjećam kao da sam izgubila veoma važan dio sebe, ali osjećam da moram krenuti dalje sama. Sretaćemo se, viđaćemo se ali jednostavno sad znam da više nećemo blejati okolo zajdeno. Sad znam da su neki od nas otišli korak dalje i prešli granicu dječijeg igrališta. Možda ćemo se ponovo sresti. Možda nam se putevi ponovo ukrste. ali ndo tada znam da zbog sebe jendostavno dječije igre moram ostaviti iz sebe. Veoma mi je žao, ali ja tu više ne pripadam.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2009 17:07
|
|
nancy09 ::
Činilo mi se kao da sam sjela u vremeplov i otplovila u prošlost. čak mi se na momente činilo da negdje vidim i obrise svoje sjene.
Šta si pila? I meni se često dešava isto... Pa da vidim da to nije do pića... 
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2009 19:53
|
|
hahahaa...na žalost ili na sreću nisam pila, bar da jesam onda stvari sigurno ne bi izgledale tako strašno....
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2009 20:02
|
|
nancy09 ::hahahaa...na žalost ili na sreću nisam pila, bar da jesam onda stvari sigurno ne bi izgledale tako strašno....
Podvuko sam ti grešku. Sa pićem nikad nema promašaja. Uvek ti lepo!
Šalim te ja... Što je najveći fazon i ja sam se već udaljio od moje ekipe. Od onih zakoje bih tada ruku dao u vatru da se nikad nećemo rastati i bidi najbolji drugari zauvek... A sada kad se nađemo, jedva da imamo uopšte o čemu pričamo. Udaljili smo se... Al tako to ide... Društva se menjaju, devojke se menjaju, sve se menja...
|
|
|
Poslao: 04 Apr 2009 21:49
|
|
nancy09 ::... kao da ljude sa kojima sam u prostoriji uopšte ne poznajem.Jednostavno nisam mogla da se uklopim u sve to. osjećala sam se kao da sam došla sa neke druge planete. Nekada smo bili jako bliski ali izgleda da smo se vremenom toliko udaljili da sam se pitala zašto sam uopšte i došla.
Činilo mi se kao da sam sjela u vremeplov i otplovila u prošlost. čak mi se na momente činilo da negdje vidim i obrise svoje sjene.
Shvatila sam da sve izgleda isto već godinama. Shvatila sam da se uopšte ne mjenjaju. Ostali su onakvi kakvi su bili...
... Osjećam kao da sam izgubila veoma važan dio sebe, ali osjećam da moram krenuti dalje sama. ...... Sad znam da su neki od nas otišli korak dalje .... Veoma mi je žao, ali ja tu više ne pripadam.
Godinama ista lica, isti prostor, iste isprazne priče.Unapred znaš šta će ko reći, kakav osmeh složiti na lice, kakva će mu gestikulacija biti. Ništa novo, stara interesovanja su odavno prevaziđena, većina ne želi da širi svoje vidike. Prezasićenje i otuđenost, dosada. Nisi jedina kojoj se to dešava.S metalnim ukusom u ustima sedim na porodičnim okupljanjima, stoički trpim isprazne razgovore o onom što je nekad bilo, a što smo svi čuli hiljadu sto šesnaesti put! Pitam ih da li znaju zašto je Kain ubio Avelja? Kažu, zato što je bio ljubomoran, jer je Avelj bio miljenik Boga.NE! Nego zato što je uvek pričao iste priče! Nasmeju se i nastave po starom. Shvatam, ništa novo i lepo im se ne dešava, zato beže u prošlost. U vreme kad je bilo lepo i dobro, a toga za većinu kao da nema više. Da ne pričaju o tome, već o današnjici, bili bi apatični, ovako su bar nasmejani pogleda uprtog u prošlost. Uglavnom ćutim, posmatram, trpim i lagano se gušim...S tugom i osećajem praznine odlazim i poželim da im se nešto lepo desi, pleni ih i učini ih zadovoljnim, jer sam sigurna da bi svima nama o tome pričali na sledećem okupljanju...
|
|
|
Poslao: 06 Apr 2009 04:54
|
|
Ponekad se pitam da li je stvarno potrebno da slušamo iznova i iznova sve te stare priče i pravimo se da su nam i dalje zanimljive. Takva mi pitanja padnu na pamet kad se dese noći kao ova, kad san jednostavno neće na oči. Ne smijem ni da mislim o tome da za dva-tri sata treba da odem na posao i da ću vjerovatno jedva čekati da radni dan prođe i da legnem spavati kad se vratim kući.
Ali posljednjih dana dešavaju se neke čudne stvari u mom životu koje me tjeraju na razmišljanje. Gubim neke stare prijatelje,a svjesna sam da ove nove još dovoljno ne poznajem. Možda je poslije svega i došlo vrijeme da se neki ljudi izgube. Možda su samo greškom zalutali u moj život i bili samo slučajni prolaznnici, a ja sam ih prigrlila i smatrala prijateljima.
Novi prijatelji još uvijek nisu dovoljno stari da nas razočaraju. Ali možemo li zaista isključiti mogućnost da će nas ljudi poslije nekog vremena ipak razočarati. Možemo li vjerovati ljudima koje znamo nedovoljno dugo da bismo shvatili jesu li ili nisu materijal za pravog prijatelja. Da li je moguće podijeliti tajne sa nekim koga ne poznajemo dovoljno dugo da bismo ustanovili kakve su mu namjere?
Kad otkrijemo tajnu nekome, možemo li biti sigurni da će je poštovati i da je neće nikad iskoristiti protiv nas?
Ponekad stvarno povjerujem u ono što sam nekad davno čula da su ljudi satkani od krvi i mesa, a da je meso kvarljiva roba. Kad nam se pokvari nešto u frižideru, bez ikakvih problema to bacimo i ne žalimo za tim. Možemo li to učiniti i sa prijateljem kad se pokvari?
Svjesna sam da govorim o temi koja nije ni originalna ni nova, ali me muči u posljednje vrijeme. Čini mi se da me sve te stare priče već mnogo puta ispričane vuku nazad i nikako mi ne daju da krenem napred. I da li pravi prijatelji mogu da nas sputavaju? I kako dalje ako se osjećaš da te je prijatelj iznevjerio? A jeste me iznevjerio. NAkon devet godina intenzivnog druženja shvatila sam da se ne poznajemo dovoljno. Da je sve ono što sam mislila izgleda bila velika varka.
|
|
|
Poslao: 06 Apr 2009 08:02
|
|
nancy09 ::
Novi prijatelji još uvijek nisu dovoljno stari da nas razočaraju. Ali možemo li zaista isključiti mogućnost da će nas ljudi poslije nekog vremena ipak razočarati. Možemo li vjerovati ljudima koje znamo nedovoljno dugo da bismo shvatili jesu li ili nisu materijal za pravog prijatelja. Da li je moguće podijeliti tajne sa nekim koga ne poznajemo dovoljno dugo da bismo ustanovili kakve su mu namjere?
Kad otkrijemo tajnu nekome, možemo li biti sigurni da će je poštovati i da je neće nikad iskoristiti protiv nas? .
Tajna i nije više tajna ako je sa nekim podijeliš  tako da sve radiš na svoju odgovornost i rizik, nema garancija...
nancy09 ::
Ponekad stvarno povjerujem u ono što sam nekad davno čula da su ljudi satkani od krvi i mesa, a da je meso kvarljiva roba. Kad nam se pokvari nešto u frižideru, bez ikakvih problema to bacimo i ne žalimo za tim. Možemo li to učiniti i sa prijateljem kad se pokvari?
Možeš ga blagovremeno staviti "na led" ...
|
|
|
Poslao: 07 Apr 2009 00:37
|
|
nancy09 ::
Možemo li vjerovati ljudima koje znamo nedovoljno dugo da bismo shvatili jesu li ili nisu materijal za pravog prijatelja. Da li je moguće podijeliti tajne sa nekim koga ne poznajemo dovoljno dugo da bismo ustanovili kakve su mu namjere?
Kad otkrijemo tajnu nekome, možemo li biti sigurni da će je poštovati i da je neće nikad iskoristiti protiv nas?
Ponekad stvarno povjerujem u ono što sam nekad davno čula da su ljudi satkani od krvi i mesa, a da je meso kvarljiva roba. Kad nam se pokvari nešto u frižideru, bez ikakvih problema to bacimo i ne žalimo za tim.
Ako su te razočarali dugogodišnji prijatelji, odakle ti ideja da neće i oni koji su tek "kandidati" za prijatelja?Ako si se uverila da ne možeš verovati prvima, zašto misliš da možeš drugima?Zar nisu i oni od krvi i mesa, po toj logici zar se neće i oni pokvariti, pa onda i njih treba "baciti"? Prijatelji su biseri koji se škrto čuvaju, za čitav život!
Kad otkrijemo sami nekom neku svoju tajnu, to više nije tajna, a ako je već nismo bili sposobni sačuvati samo za sebe, zašto onda očekujemo da neko drugi to uradi, što mi sami nismo bili u stanju? Pametan čovek sa sobom u grob ponese i po neku tajnu. Ne možemo tražiti krivce u drugima zbog toga što smo sami nešto nekom istrtljali, pa on preneo nekom trećem, sami smo krivi što nismo ćutali.Znači, sto puta meri, a sto prvi put pusti u etar reči.Ako mi nismo jaki, zašto s punim pravom tražimo od drugih da oni budu?
Nadam se da je to što ponekad stvarno povjeruješ u ono što si nekad davno čula da su ljudi satkani od krvi i mesa, a da je meso kvarljiva roba, a kad nam se pokvari nešto u frižideru, bez ikakvih problema to bacimo i ne žalimo za tim, samo tvoje prolazno i kratkotrajno razmišljanje u trenutcima ogorčenja i povređenosti, ali da nećeš dozvoliti da ti oni zatruju dušu i da se prema ljudima, odnosno prijateljima, zaista ponašaš kao prema "pokvarenom mesu", jer bi to bilo poražavajuće po tebe i za tebe, kao čoveka, šta misliš o tome? Hoćeš li izgubiti samu sebe i postati neko drugi, neko ko ljude "upotrebljava" i "baca"?Ne misli da me prijatelji nisu povredili nikada, ali hrišćanski je praštati, a čovek je velik koliko je kadar oprostiti.
|
|
|
Poslao: 31 Jul 2009 02:05
|
|
Ja sam sebe potpuno nasao u ovoj temi i zato sebi dajem za pravo da ponesto i napisem... Mene zanima na kraju u cemu je tu problem sto se drustvo udaljava.... Pa i dobro je da se stvari tako odvijaju, pod uslovom da ne ostavljaju bolne emotivne tragove. Nedaj Boze, niste se rastali do kraja zivota, ali bitno je da shvatis da ti nisi posledica niti uzrok mentalnog i fizickog udaljavanja, vec je to kod svih ljudi priblizno identicno, samo je poenta price sto si se ti "otvorila" i rekla sta ti je na dusi, a evo vidis i dovoljan broj ljudi se odazvao na temu da ti napise svoju pricu. Ja sam licno prosirio krug druzenja i ljudi koje sam imao na fakultetu do te mere da mi je to uz najbolju volju postalo toliko smarajuce da smo se u pravi trenutak udaljili( ne kazem i zaboravili ). Gurali smo i ostale privatne teme od kompleksnijih ,gradnje objekata, itd. Jednostavno, upoznas mnogo ljudi u toku recimo studiranja, sa zurki, u prevozu, komsiluku i na kraju desava se potpuno prirodna selekcija, jer uz najbolju tvoju volju da sve svoje poznanike, drugarice okupis oko sebe nema teorije da se sjedine oko jedne teme kao neka velika porodica. Moja iskustva govore da ljudi kada promene deo grada u kome su rodjeni ili ziveli automatski nesvesno menjaju i svoje ponasanje... Doziveo sam to do drugara, ali na kraju sam bio zadovoljan da ga vidim zdravog i zadovoljnog sobom i drugima oko sebe i to me je veoma obradovalo bez obzira na licnu " neprijatnu" okolnost. Zivot ide dalje i borba traje... Zato glavu gore, prihvati nova drustva i otvori se za nove lepe trenutne.. bit ce ih sigurno...
|
|
