Volim tvoje oči, zelene i mačije. Svaki treptaj tvoga oka... Tim dugim trepavicama stvaraš prolećni povetarac. Koji me prosto miluje i vabi da gledam u te tvoje oči.
Volim tvoj osmeh malog zeke. Možda se i najgore smeješ od svih. Tvoj smeh je zarazan i možda čak i „para“ uši, ali tera me da se smejem sa tobom i stalno mi odzvanja u glavi. Takva si ti. Možda najgora od svih, ali opet bih tebe prvu primetio...
Volim i da te slušam dok pričaš. Šaputanje ti nije jača strana, ali opet bih zaspao u tvom krilu slušajući te.
Volim da trčimo po livadi za frizbijem, da te gledam kako podskakuješ da ga uhvatiš, kako se saginješ da ga pokupiš. U tim helankama...
Volim i da te gledam kako ga nespretno bacaš, uvek naopako! „Kriv je vetar“ što odleti ko zna kud, ma da...
Volim i tu sveže pokošenu travu, koja ostaje na odeći, dok se valjamo po njoj. Nikada lepše mirisala nije...
I to sunce, što da ne, što ti se od obraza rumenih nasmejanih odbija. Volim i te obraščiće.
Volim svu prolećnu, nabujalu prirodu, pa i to šugavo kuče što trči za tobom dok juriš frizbi. Pa ga maziš i zanemaruješ mene, pored njega „vrckavog“! (Peco, hvala za vrckavo! )
Volim tvoju dobrotu i iskrenost, neiskvarenost i tvoj Frojdov „id“! Ono, što te čini onim što jesi. Bez presedana!
Ma volim čitav ovaj svet i život i sve oko mene – zbog tebe.
I tako... Posle svega, prolazim pored tog jezera gde smo lovili frizbi. I stanem autom pod krošnju, u ladovinu, sednem pored vode, zapalim jednu... Drugi pecaju, svi ćute, ja gledam u tu vodu i samo mislim... Da mi je, da je još jednom poljubim, da se bar još jednom zaljubim... Reči su možda moje igračke, ali svaki put kad zažmurim, tebe vidim.
)
