|
... i hladan znoj me obli kad sam ugledao stvorenje koje sam oborio tetkinim trotinetom. Grcalo je i trzalo se k’o da ga je lupio kamion pun kamiona, a ne jedan običan trotinet koji je preživeo dva svetska rata. Pričao sam stvorenju da vidim na šta to liči. Trebalo mi je negde oko petnaestak minuta da skontam od čega se sastoji njegova celina; glava mu je bila ljudska, umesto ruku je imao dva saobraćajna znaka za opasnu krivinu udesno, telo je bilo obliveno dlakama irskog setera a noge su predstavljene sa dve zadnje noge od kanadskog sivog losa bez rogova.
Prvo sam mislio da je mrtvo a onda više nisam mislio jer sam se tek posle tri dana probudio u bolnici “Mengele hope” u Svilajncu.
Koliko sam ja skontao, mene je ta komplikacija od stvorenja napala i ogrebala pre nego što je crkla i ja sam se ukomio i bio poslat u već pomenutu bolnicu od strane nekih ljudi koji su u blizini vršili obezivanje planinskih tetrebova. Fala njima!
Ta ogrebotina je na doktorove oči zarasla za samo trideset sekunada tako lako zarasla tako (na doktorove oči). Niko nije ni mogao da predpostavi da ja više nisam ja nego da sam ja nešto sasvim drugo, kao, na primer, Jovanku nije ubio suri čika sa bakljom u svojim hrapavim ručicama neg’ to bejaše jeftini doktor za hemoroide iz ciganskog naselja. E, ta misterija oko mojega JA tada me odjedared podseti na uboge ljude u surduličkom bazenu. Nji’ 800 se toga dana u Surdulici našlo zalepljeno na plafonu tamošnjeg zatvorenog olimpijskog bazena, jer se neki zli duh (zloduh) našao zarobljen u odskočnoj dasci koja se nalazila na visini od deset meteri nad vodom. Kako je koji plivač dolazio da skoči sa desetke, tako je od siline skoka i zloduhovog snažnog gneva bio odbačen i prilepljen za plafon zajedno sa ostalim nesrećnicima koji su s’ krvavim patrljcima visli sa tog plafona.
Nakon pet dana sam pušten kući. Vala mi je ta bolnica više i dosadila posle silnih flešbekova i šugavih sestara kojima je slina virila iz svake nozdrve kada su mi dolazile u vizitu. Reših da si odem kućama, ali se nešto mi nije dalo po danu ići, nego sam morao da sačekam veče jer mi nekako bilo zgodnije.
Dok sam prilazio kućnome pragu, na kome se po običaju nalazilo poluosušeno govno komšijskog labradora, vraćale su m se slike onog gnusnog stvora kojeg sam umorio na Pantinoj magistrali. Kad su mi se sve slike vratile, pozvao sam ih na piće, ali je bilo kišovito pa su odbile.
U po noći , dok sam mediteraranirao na noši (tuti), netko mi je zagrebuckao na pendžeru. Ustavši, a pri tom dupe ne obrisavši, otidoh do prozora da vidim ko mi to srati ne da mira. Nuto jada i par žutih (i pomalo sa braon nikotinskim crticama) očnjaka se ukazaše (a pri tom dupe ne obrisaše) na prozoru mome. Ti očnjaci su ušli u moju sobu i počeli da cvokoću. Ja sam se zavalio u fotelj i prihvatio sam se olovke i papira i počeo da dešifrujem Morzea kojeg mi je diktirao par onijeh očnjaka. Ono što sam uspeo da shvatim bilo je to da su ti zubi bili poslednji deo poslednjeg vampira kojeg su pijani Aboridžani ufatili u ima jednoj krčmi u planini. Tog vampira su ti filti Aboridžans vezali za bure puno telefonskih kablova koji su pri eksploziji bureta počeli da se obmotavaju oko tog vampira istiskujući mu zube napolje. On je u tom trenutku istiskivanja zuba uspeo da svoju dušu prebaci u svoje zube i tako bude oslobo|en. Tako je par surih očnjaka od naprezanja dobilo krila i doleteo do pendžera mog ćurkom omazanog (to su se za praznik “Dan Prvovenčanih Sestara Sedme Ženske Gimnazije” mazali prozori ćurkom koja je obitavala u dvorištu gore napomenute gimnazije).
Od sada sam ja jedini vampir koji postoji na ovome svetu i koji će sve dati na ovome svetu da to i ostane.
* * *
Noć...Noć?!! Pa, ja moram da idem u lov!!! Nisam ni osetio da sam gladan. No, ovo je moja prva noć i uskoro treba da počne moj prvi lov. He,he,he, znam ko će prvi osetiti moj gnezd...ili gnev. Onaj šugavi larbdador će biti ubiven mojim oštrim zubom... zubom?!!! Pa...gde mi je...otkud samo jedan? Pih, jebem ti ja te vampire koji ti, kao, daju neku moć (magija, vudu, Kleo patra) pa ti i tu nešto osakate i ubogalje...Ko da je nama opsednutima lako! E, pa nije. Znači, jedan... hm, mo`da ću vremenom dobiti i drugi, kao orden ili nešto.
No, da vidim ja gde je ta džukela koja mi godinama sere po WILLKOMENN otiraču.
* * *
Kuci, kuci, mali do|i čici... Ma neće tebi čika ništa, pile moje jošmalopazaklano...Kuci, kuci... Ks, ks, pička ti materina, jesi gluv? Eeee, tako! Sad ću ja tebe malko da pomazim... Ma... Šta to radiš?! Silazi mi s' noge, idijote! Uješću te sa zubom!! U vrat!
* * *
|
od naprezanja ništa....džaba
