|
Poslao: 11 Jun 2006 23:25
|
offline
- Peca
- Glavni Administrator
- Predrag Damnjanović
- SysAdmin i programer
- Pridružio: 17 Apr 2003
- Poruke: 23211
- Gde živiš: Niš
|
Oprastam... svima... cak i kada sam mnogo ljut/povredjen - oprostim...
Ne odmah, ali maksimalno posle 2-3 meseca - kada stvari splasnu, kad utihne bura - oprostim.
Oprastam jer uvek pokusavam da razumem zasto se desilo to sto se desilo... sagledam situaciju iz svih mogucih uglova...
Nadjem opravdanje... i oprostim.
Ali sebi ne umem da oprastam.
Ne zato sto bi eventualni oprostaj sebi, doveo do toga da kazem nekoj osobi 'izvini'.
Nikad mi nije bio problem da se izvinim... to sam cinio i pred desetine hiljada ljudi.
Nije u tome problem...
Umem da kazem 'izvini'... ali ne umem da kazem 'oprosti'.
Jer ni samom sebi ne oprostim.
A i trazenje oprostaja je u neku ruku egoisticki zahtev... trazis oprostaj da bi tebi bilo lakse...
A zasto bi to cinio, ako vec ne mogu sebi da oprostim, znaci da osecam potrebu da samog sebe kaznim.
Da olaksam sebi, dakle, ne zelim... sta vise, zelim kaznu.
Oprastam drugima i ono sto je tesko razumeti i oprostiti.
A sebi ne mogu da oprostim ni ono za sta postoji objasnjenje.
Jednostavno, ne umem sebi da prastam...
Prihvatam svu krivicu... prihvatam da budem i lazov, i psihopata...
I sve to bez zelje da objasnim zasto je ispalo sve to tako, bez zelje da me shvate.
Zapravo, to sto neko ima tako 'lepo' misljenje o meni - prihvatam kao kaznu...
Mozda cak i zelim kaznu, kako bi osecao da je pravda zadovoljena.
I umem tako da zivim doveka, a da nikad ne oprostim sebi, niti zatrazim oprostaj.
Iako imam opravdanje za sebe - jednostavno osecam krivicu, i tu je kraj.
Kupim svoje stvari, i odlazim... sklanjam im se sa ociju...
I cutim doveka... jer sam kriv.
I ne zelim da mi oproste... jer ni samom sebi nisam oprostio.
Niti cu.
Ne mogu sebi da oprostim. Niti zelim.
Mozda, kad godine prodju, oprostim sebi?
Cak i ako ikada budem oprostio sebi - necu traziti oprostaj od drugog.
Nemam obraza da ga trazim.
Jesam li cudan covek, ili ima i drugih ljudi, koji sebi ne prastaju?
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 11 Jun 2006 23:42
|
|
Nisi cudan covek..Ti si zahtevna osoba,ali puno trazis od sebe ,prvenstveno,samim tim nikada nisi zadovoljan postupcima svojim,ne zato sto su pogresni vec se vodis time da uvek moze bolje!I ako sam u pravu,dobro je,jer radis na sebi,razvijas duh..Ali ja te razumem,i kazem ti,budi zahtevan,trudi se,ALI i realan,ne potcenjuj sebe..a i ne precenjuj ljude koji te okruzuju!To nije lako,ali upornost je jaka stvar!A obicno opravdavamo ljude do kojih nam je jako stalo..I ako ne zasluzuju po nekad!
Ako sa razlogom ne oprastas sebi,ziv si covek i gresi se,ne trazi kaznu za sebe vec se na svakom sledecem koraku trudi da budes bolji covek! 
|
|
|
Poslao: 11 Jun 2006 23:47
|
|
Prastanje nije slabost,prastanje je snaga.Prastanje nije glupost,vec mudrost.Prastanje je u svojoj sustini plemenitost.
|
|
|
Poslao: 12 Jun 2006 00:04
|
|
da, kad trebas oprostiti nekom.
ali kad trebas oprostiti sebi?
jel i to snaga?
sta je?
@saska
ne trazim kaznu, ali je prihvatam.
|
|
|
Poslao: 12 Jun 2006 01:32
|
|
oprosti, ali ne zaboravi, rece neko..
pa, cak i sebi..
/da li je problem to sto neces da oprostis sebi ili to sto sebi neces da trazis oprostaj..
opusti se, jednom se zivi (mozda i ne, al' lepo zvuci  ), mnogo puta gresi i oprasta..
|
|
|
Poslao: 12 Jun 2006 01:39
|
|
@Peca
welcome to my world  ... samo sto je kod mene jos veci problem, ja drugima oprostim za pola sata ... u jako malom roku mogu da oprostim velike stvari ... pogotovo ako mi je stalo (makar malo) do te osobe. Problem je i sto to "izvini" kad cesto koristis nema onu "tezinu" kao kod nekog ko izgovara tu rec redje  .
|
|
|
Poslao: 12 Jun 2006 08:02
|
|
Izvini je mnogo lakša reč, nego oprosti.
Ljudima se treba izvinjavati, treba im i opraštati, naravno ne neke krupne stvari, jer ako ih navikneš na opraštanje, onda oni uzimaju maha i idu sve dalje, ispitujući naše granice tolerancije!
U životu sam nekima i oprostila, ali sebi nikada nisam, jer nisam mogla da verujem da to neko može da mo uradi. Obično je to neko do koga mi je mnogo stalo i zato shvatam Pecu i njegovu dilemu. I ne mislim da je to snaga, mislim da je ti vid samokažnjavanja.
Ne treba po svaku cenu oprostiti, alu treba zapamtiti za drugi pit, za sličnu situaciju i tako na neki način sebe kazniti.
|
|
|
Poslao: 12 Jun 2006 15:33
|
|
Peco, to se uči. Kao što učimo voleti, isto tako kroz život učimo kako praštati. I još važnije: kome praštati. A najvažnije: upravo praštati sami sebi i pomiriti se sa onim što nas boli.
|
|
|
Poslao: 12 Jun 2006 16:28
|
|
Ne oprastati sebi je nesvesnao kaznjavanje sebe od strane super -ega, jednostavno, taj roditelj u nama zna da bude jako strog Kako to prevazici, to je pravo pitanje? Puno ljudi u zivotu sebe kaznjava na nacin na koji ti to radis. Mozda odgovor lezi u detetu u nama, koje treba probuditi, i suprotstaviti krutom roditelju, naci balans u ovom nesavrsenom svetu. Svi gresimo, svi, "gresiti je ljudski, oprastati-bozanski..."
Without forgiveness there is no future.
Not to forgive is to be imprisoned by the past.
|
|
|
Poslao: 13 Jun 2006 21:09
|
|
znash npr. ja sam ti od onih ljudi koji mogu da oproste lako i sebi i drugima, ali bez obzira...ne mogy da zaboravim... uvek u meni ostane neki talog, neki oziljak koji se vidi samo pod specificnim uglom sunca, negde mozda u dubini oka, nesto mutno u meni....mozda je tesko proci kroz zivot bez tih "ranica"... i taman kad mislish da su zauvek nestale,one bljesnu u tebi i budes potpuno siguran da ce one vecno biti deo tebe... valjda ja to prihvatam kao deo sebe...ko zna....
|
|
