offline
- Leggy
- The King
- Pridružio: 18 Dec 2003
- Poruke: 7953
- Gde živiš: Graceland
|
Ovaj blog sam pre 3 godine postavio na jednom ne bas posecenom blog sajtu. Vreme je da dodje na neki poseceniji, gde se ja osecam "kao kod kuce"
Osamdesete
Ko se, kao ja, rodio krajem sedamdesetih, sigurno je rastao uz onu ludačku smešu sintetičke muzike, naramenica, skamenjenih frizura i filmova sa Edi Marfijem. Naravno, reč je o osamdesetim godinama prošlog veka.
Lagao bih kada bih rekao da sam sazrevao uz muziku osamdesetih. Što se mene tiče, osamdesete su se desile nekom drugom. Smatrao sam da treba jednostavno da ih ignorišem, da ih nikad ne pominjem. Ni Francuzi se ne razmeću trijumfalnim maršom nacista ispod Trijumfalne kapije. Grobari se sigurno ne sećaju 5:0 u Zagrebu. Ja tvrdim da naša košarkaška rešrezentacija nije učestvovala na Olimpijadi 2000.
Osamdesete su jednostavno preskočene. Bar sam tako mislio. Neka reforma kalendara. Nebitno.
OK, gledao sam ja Poroke Majamija, pevušio sam Billy Jean, zavideo brejkerima na kartonim na ulici, plašio se Fredija Krugera, vikao I'll be ba(e)ck! i Zlatni papagaj.
Ali, setite se samo natapiranih roze-lila frizura, gej bendova (koji bend tada nije bio gej?), pištućih ženskih vokala, kraljica kiča, naramenica, Ronalda Regana, Milke Planinc, admirala Mamule, naramenica, Timoti 007 Daltona, zavrnutih rukava na sakou na majici na bretele, pocepanog džinsa sa kariranim zakrpama, prvih video spotova, aerobika, naramenica...
Jedva sam čekao devedesete.
Onda sam porastao. Valjda.
Znate ono kad, kao klinci, ne volite neko jelo, pa počne, posle nekog perioda vremena, da vam se dopada, ali vas je blam da to priznate. I jedete to krišom. Tako je meni bilo sa sarmom.
I sa osamdesetim.
Sto sam vise sazrevao (hm...), gubio mi se onaj tzv. mladalački buntovni duh zbog koga sam večito bio zahvalan što su osamdesetih još postojali pank i novi talas.
Možda na mene sada utiču ti svetski trendovi. Igre, serije... Ja sam Vice City igrao samo da bih slušao radio u kolima. Mislim, osamdesete su istorijski pojam. Desile su se pre dvadeset godina
I dalje mrzim naramenice, pocepani džins, Timoti Daltona, ali se sada pitam kako sam mogao da menjam kanal kad vidim "Like a Virgin", "Karma Chameleon", Policajca s Beverli Hilsa, Don Džonsona ili Patrik Svejzija?
Ovo je moje totalno subjektivno mišljenje, ali Komodor 64 je najbolji kompjuter svih vremena, prvi Terminator je najbolji (kao i njegov soundtrack), najbolji SF je Imperija uzvraća udarac, najstrašniji horor je Groblje kućnih ljubimaca, najbolje SP je Meksiko '86 (prvo koje sam celo pratio), najbolja neengleska pesma je "99 luftbalon", najveća faca je Brus Kempbel (Heil to the King, baby), najveći crni komičar Edi Marfi...
Nisam ni blizu sve naveo, ne zamerite. Osamdesete su se prerano završile. Imale su čak i jedan prekid. 1986, Černobilj i pad Čelindžera.
Kad su se završile i ovaj narod je izgubio nevinost. Kako je stečena ta nevinost, to je druga stvar.
Možda se nećete složiti sa mnom, ali meni prija da idealizujem osamdesete, kao što su Ameri idealizovali pedesete. Ali ja nemam mnogo izbora.
Iako je ovaj tekst trebalo da bude šaren i veseo, završiću sa onim šta su izrodile osamdesete. Bukvalno.
Pogledajte decu rođenu recimo 1983, 84 i kasnije. 90% njih nije pročitalo ni članak u novinama, a kamoli knjigu. Pa čak ni strip. Za njih je istorija počela sa smrću Tita, a muzika sa Cecom. Reći ću nešto licemerno: draže mi je da čujem klince da slušaju VIP ili čak Juice nego Željka Joksimovića. Licemerno je ne samo to što ne podržavam tu neku isfoliranu degradaciju devojaka, iskopirano od "momaka iz getoa" i sl. Licemerno je i to što ja znam većinu reči Željkovih pesama. Kao i Cecinih i mnogih drugih. Voleo bih da nije tako.
Ovo govorim, jer onako kako sam 1987 video osamdesete, sada vidim ove nulte (ili kako se već zovu godine od 2001 do 2010). Samo se bojim da ću 2018 žaliti za nultim godinama. Ne daj bože da žalim za devedesetim.
|