offline
- Black Orchid
- Na pola puta...
- Pridružio: 22 Nov 2003
- Poruke: 1978
- Gde živiš: na preseku Vremena i Vechnosti
|
ustajem u 7, a vec dva i po sata vrtim "Stranac u nocci". chitam neke ljude, smejem se, plachem, razmishljam. pa zaustavljam sopstvene misli, ne bi li upila jos koju... tudju a svoju. jedna se ipak otima...
koliko nas ima... koliko srodnih dusha, razbacanih po svetu... koliko nas je, a (u)sam(ljen)ih. ok, nechije misli su vec putovale mojim neuronima, moje emocije razdirale su srca nekih drugih, sa treccima imam ista interesovanja, volimo istu muziku, filmove, klopu... a onda, netko... po neko... za koga "znam" da i dishe isto kao ja... iste zhelje, snovi, radosti i bolovi, seccanja, ista "filosofiranja", ponekad i produbljena, ili bar kao takva istipkana... i taj jedan, njih dvojica, chetvoro, ... ni ne znaju da postojim, ja, onaj drugi, nas troje, ... svi oni ostali... sanjali, ne sanjali - ne znaju. a to je mozhda bash ono shto im treba. saznanje da postoji ... treba li im? da li bi bilo bolje? kako bi reagovali? da znaju da nas postoji vishe, a ne jedan On, jedna Ona... da znaju da postoji, ali da za njih nema nade. da se ponadaju, a da sve ladje potonu. shta onda? kako posle? mozhda bi onda pravili avione od papira, kao ja... (kad se skrpim nakon brodoloma) ne... to vec chine, to svi chinimo, shaljemo snove od papira, ne znajuci da smo sigurno vec nekad proshli jedno kraj drugog, gledajuci tragove na nebu, fotografishucci opalo lishcce u kishnim baricama, skicirajucci puteve duha i pravecci unutarnje mape chezhnja, bolova, i dalekih poslastica... kupujucci burek i jogurt u pekari na drugom kraju naselja, jer tamo prave bash onakav ... nedostaju mi ovi ljudi, nedostaju mi kao i svi oni koje sam nekad davno znala, kao oni mozhda manje slichni, ali s kojima sam podelila ("share", not "split"!) zhivotne gozbe, mrvice uzhina i kapi vremena... kojima sam previjala, koji su mi previjali rane... nedostaju mi, svi... a tu su, tu, chekali su pogodan tren, ovaj kasni sat, da se oslobode sigurnog kuta i preplave me celu. "falish..." falish. kao detinjstvo koje izmiche, sve vishe, oteto, otrgnuto, vjeshtice su presekle nit... znam da nazad ne mogu, ali zashto ne mogu stvoriti ponovo, sada? zashto nema vishe bubamara, maslachaka, sanki, fleka, otimanja oko preostalog shlaga u vangli, (naizgled) besciljnih tumaranja po okolishu, zashto i kad ima istrazhivanja - nisu ista kao nekad... da bar ne znam da bi me strpali u ludnicu ako bih samo prishla nekom, koga prvi put u zhivotu vidim, i jednostavno ga poljubila... ako bih u toku vozhnje naglo otvorila i zalupila vrata automobila zbog impulsa da to uchinim, tek potrebe da tresnem nechim... ni vozovi nisu kao nekad, dovraga, nema tog mosta ispod koga bih se mogla izvrishtati... oh, tako bih se rado jurcala s nekim po snegu i grudvala... valjala po travi i smejala k'o shashava... na sastanku njupala vruc zhu-zhu na klupici u parku, umesto paprene vechere u pristojnom restoranu ili picca u zadimljenom lokalu... a sutradan, sutradan igrala damu... danas bih tako rado bila dete.
"bubamaro, let, let,
u shiroki leti svet ..."
pisma shaljem maslachkom...
|
... malo je ... ne spavam ... placem... smijem se ... placem... tu sam... nisam...smijem se... placem...
a pesmica je savrshena, pogadja sushtinu... one bezbrizhnosti, "otvorenosti", chistote, ... - nikad vishe 
