Sve ono što si volela
Svojom si rukom srušila
Jer u tebi crne reka protiče
Ponekad bojim se,i mene odneće. Za snove što sam sanjao
Sve bih dao, al' ih ne bih vratio
Jer te tvoje oči proklete
Samo za mene nisu stvorene.
Ja sam budan,a ti si zaspala
Kao na belom jastuku od oblaka
Nek' te nebo ljubi, to me ne brine
Jer te Bog čuva za mene.“
Vreme je prolazilo, neumitno i nezadrživo. Iako su snegovi, sunce i vetrovi svojom iskonskom snagom pokusavali da izbrišu čak i taj osećaj tihe tuge, ona je dugo ostala kao neka tanka linija razdvajanja sna i jave. Bol se napokon ugasila... „Noć u belom satenu“ je osušila suze na njegovom licu...
Nije ni bio svestan da ga je ona, kraljica Noći u belom satenu, svesno ili nesvesno, gurnula u nešto sasvim novo, potpuno neočekivano, jos lepše i jos posebnije, nesto čemu se on nije mogao nadati ni u najsmelijim snovima. Kraj jednog života rađao je novi život. Desio se decembar, opet zima... ali vreme lepo, gotovo prolećno... Te oči, taj osmeh... Proleće u decembru... Treperili su kao list na vetru... Bila je stvarna, tu, pred očima.
"Dugo je pripremano naše poznanstvo...", rekao je Šerbedžija u jednoj pesmi.
Te večeri prvi put su se sreli i dugo šetali ulicama poznatog grada. Nisu birali ni svetlo ni mrak, samo su šetali i pričali o sebi. Njen glas, prelepi glas odzvanjao je u njegovom srcu i mislima. Svakog trena bila mu je sve bliskija, imao je osećaj da je oduvek zna. Neverovatno koliko se trudio da prikrije zbunjenost, da svaki trenutak upije, plaseći se da je to što mu se dešava ipak samo jos jedna senka u pozoristu senki, koje ga okružuju... a ona mu je pričala o sebi. Odmerena, tiha, staložena, prava dama, koja kao da je sad izašla iz nekog prelepog književnog dela i ušetala u njegovo srce. Njemu je kroz glavu prolazio stih kojim zapocinju "Bele noci". Bez prestanka, kao mantra, kroz um mu se kretala misao: "Jel bio stvoren on da provede trenutak u susedstvu srca tvog?". Plašio se da ce opet biti povredjen od voljenog stvorenja, jer mu se to vec desavalo u životu. Plašio se, kako ona u jednom trenu reče za sebe, da će opet biti razbijen u hiljade komadića za koje ce mu opet trebati godine da ih pokupi i sastavi. Godine koje u suštini više i nema. Svega se on pomalo plašio, pogotovo što je ona pri samom susretu stavila zid izmedju njih, zid kojem je on pokušavao da pronadje slabu tačku, ali nikako nije uspevao u tome. Razgovor je išao, pomalo opterećen njegovom ljubavlju, pomalo opterećen njenim strogim pogledima na život, teme su se nizale, minuti i sati prolazili. Počela je kiša... "Ovo je kraj", pomislio je. Bio je tužan, razočaran u sebe ali i spreman da je pusti da ode, bez obzira što je znao da ako ode, nikad više neće hteti da se vide. Pustio ju je bač kao pticu na otvorenom dlanu da poleti, onog trena, kad to ona bude poželela... Sve se počelo u njemu rušiti. Ponovo je u sebi osetio gorčinu poraza i to poraza najteže vrste, kada čoveka voljena žena ne želi. Nije bio februarski sneg na trepavicama ovog puta, bila je topla kiša, decembarska začuđujuće topla kiša. U jednom trenutku ju je zaustavio pred izlogom prodavnice, kako bi ukrao na kraju priče, njen prelepi pogled i počeo ga upijati. Lepe oči, oči laneta u travi, su ga tad pogledale nekim čudnim pogledom, ovog puta u njima nije bilo tvrdoće. Gledala ga je ocima Bambija, očima koje su govorile i molile: "Samo me nemoj povrediti, biću tvoja". "Ništa nije gotovo", rekla je i nežno se nasmešila, a on... zbunjen, neiguran da je razumeo poruku, upitao ju je da li sme da je otprati do kuće. "Ne", rekla je: "Idemo da šetamo još"...
Krenuli su dalje kroz noć. Kiša je prestala da pada a razgovor je krenuo nekim sasvim novim smerom. Njen glas je postajao sve umiljatiji i sve tiši. Na trenutak ga je uhvatila pod ruku. Neverovatno je koliko su oboje bili nenaviknuti na taj osećaj da se neko drži pod ruku. Negde kroz život su izgubili taj osećaj prisnosti sa voljenim bićem, a sada im se to pružilo kao željena mogućnost. Polako su počeli da pričaju o ljubavi, da se upoznaju iz nekog drugog, prelepog ugla. Pričali su o poljupcima, o dodirima, nežnostima... Pričali su o snovima i željama...
Sve su više birali osamljenija mesta, sa što manje prolaznika, sve ih je vise privlačio mrak. U vazduhu se osećala ona klinačka treperavost, glasovi su im podrhtavali od želje za onim drugim...
"Pođi sa mnom, imaj poverenja u mene...", rekao je on u jednom trenutku, a ona se samo privukla uz njega, pogledala ga očima laneta... "Verujem ti ...", prošaputala je i tiho dodala : "Idemo... znam da me nećes povrediti."
Iako je "dugo pripremano njihovo poznanstvo" on je bio potpuno nespreman na ovakav, ne bas sasvim očekivan sled događaja. No, neka bude spontano, tako je najlepše, prostrujalo mu je kroz misli... Uzeo ju je za ruku i poveo. Uskoro su bili sami, na osami, sigurni da im niko neće ometati odavno sanjane trenutke...
Sve je bilo čarobno, ona je mirisala andjeoski lepim mirisom a on je uživao u tome. U mraku je, činilo se, blistala i svojim ga sjajem razgonila... On nije skidao pogled sa njenog lica. U tom trenutku, kao i uvek do tada, setio se mladosti. Ona bol, poznata bol davno umrlog ali zauvek zaljubljenog momčića, koja ga je pratila kroz život, ovoga puta mu nije presekla grudi, samo je blago prostrujala i kao da je bezbolno napuštala njegovu dušu. Duša mu je, posle mnogo decenija osetila neko lebdeće stanje, onaj osećaj, trenutak nakon što sa sebe skinemo veliki teret. Nije joj nista govorio o tome, imao je blagi utisak da se guši od ushićenja. Ona je za to vreme, koje je u stvari bilo svega nekoliko sekundi, osetila da se sa njim nesto veliko desilo, ali je samo ćutala i prepustala se trenutku. Drhtavom rukom, uzeo je njenu šaku i poklopio je svojom. Nije se protivila. Drhtala je i ona, kao listić na vetru, prsti na ruci su joj se jedva primetno tresli. Mala, lepa ručica pokazala je sama kuda vodi put u njeno srce. Podigao joj je ruku do svojih usana i nežno je poljubio. Baršunasta koža na njenoj ruci upila je taj prvi poljubac, kao što žedna zemlja u julskoj večeri upije letnji pljusak. On je nesto progovorio, mada nije bio siguran čak ni da li je sam sebe čuo a kamoli da je ona čula. Pogledao ju je u oči, dok je ona nekim posebnim pokretom, punim skrivene elegancije skinula naočare. Jako je zeleo da je poljubi, usne su ga pekle kao žar. Pustio joj je ruku a prstima krenuo ka njenoj prelepoj kosi. San mu se ostvarivao... Delić po delić... Napokon, njena duga kosa našla se među njegovim prstima. Šta je u tom trenutku pomislio? Smem li da je poljubim, obećao sam da je neću povrediti ničim nepromišljenim? Polako joj je glavu poceo privlaciti ka svojim usnama. Ona je zastala, na tren se ukocila i pošle ka njemu. Na svega nekoliko milimetara, stala je jos jednom, i...
... predala mu se, onako kako se se predaje samo žena koja voli. Snažne emocije, želje, dugo skrivane, odjednom su isplivale na površinu. Poljubac, drugi, treći... nizali su se u neprekidnu plimu osecanja pripadnosti i ljubavi. Svetleli su u noci oboje ispunjeni snagom neponovljivog, prvog trenutka spajanja. Njegove usne, vlažne od strasti klizile su preko njenih usana, ljubile njeno milo, mirisno, prelepo lice. Klizile su ka njenom vratu. Uzdahnula je jedva čujno, privukla se malo bliže njemu, raskopčala dugme na beloj košulji, stavljajući mu do znanja da joj je lepo, prelepo. Njegovi prsti klizili su po njenoj bujnoj kosi, na trenutke kretali prema predivnom, mirisnom vratu, belini njenih grudi. Želeo ju je svim srcem, onako kako nikad ni jednu zenu pre nje nije želeo. San je nastavio da se pretvara u javu... U jednom trenutku ga je uhvatila za kosu, odmakla njegove usne od svojih par centimetara i duboko udahnula... Malo zbunjen, pogledao ju je u oči, a ona je jos jednom duboko udahnula i rekla: "Pusti me da sa tvojih usana udahnem deo tvoje duše...". Na trenutak, on je zanemeo, šokiran činjenicom da ona želi da im se duše spoje u jednu. Plima ljubavi ga je još snažnije obasula. Nastavio je da je ljubi, polako se gubeći od neke neopisive miline. Još jedno dugme na njenoj košulji se otkopčalo, ovog puta samo. Prelepe bele grudi bljesnule su u mraku, pozivajući ga da ih mazi. Kao u magnovenju, poceo je da usnama klizi niz njen vrat, ka njenim prelepim grudima... Malo se pomerila, isturila ih, bezobrazno i nevino istovremeno, ne skrivajuci ushićenje zbog sve bližeg trenutka kada ce na njima oseteti poljuce ljubavi, nešto što godinama nije osetila. Klizeći usnama ka njenim grudima, dosao je do mesta gde se culo kucanje srca, njenog srca, obasutog dahom spojenih duša. Kucalo je jako, zamalo da iskoči iz grudi... Osećao je to predivno srce, kao deo sebe, poljubio ga u mislima i krenuo dalje...
Bele grudi, nežne, lepe, kao da ih je Mikelanđelo vajao, dočekale su vesnika ljubavi, njegove poljupce. Ljubio ih je strasno, a opet nežno, kao najveće bogatstvo koje je ikad bilo pred njim. Njegovi prsti silazili su sa njenog lica, niz vrat ka grudima, došli do njih, i poceli nežno da ih miluju i maze. Reagovala je na dodire drhtavicom, grudi su joj postajale sve čvršće, sav erotski naboj odjednom ju je sustigao u vrhovima njenih grudi, uzdasi su postajali sve dublji... Tog trenutka, spustila je svoje dlanove na njegovu kosu i pocela da ga miluje, govoreći mu nešto o ljubavi... On, pogubljen od sreće, naprosto se topio na njenim grudima.
Ruke su krenule dalje... Neke čudne zvezdice-svetilice videla je pred svojim očima. Razum se gubio, nastupala su osećanja. Osećanja odavno zaboravljena. Osećanja koja su potiskivana pola života. Prepustila se milovanju, kao nekad dok je bila devojka...Setila se skrivenih mesta kraj jezera, muzike iz "Delfina". U dnu duše plesala je "Je T'aime" sa njim. Počela je da oseća ljubav i strast koje su dolazile u nezadrživim valovima... Sve ono što je u sebi gušila godinama, sada joj se nudilo, bilo tu, opipljivo. Milovala ga je nežno, trazila u njemu sve ono o čemu je maštala, a on joj se prepuštao... Ljubila ga je grčevito, a opet tako nežno. Dodirivala je njegovo telo kao porcelansku figuricu. Uzivala je u njemu... Njeni poljupci klizili su po njegovom vratu, krenule ka grudima. Njene ruke istraživale su telo koje se grčilo od uzvišenog zadovoljstva... Bili su jedna duša, jedno telo.
On nije žurio da ljubav okrene u nekom drugom smeru... Bilo mu je mnogo lepo. Osetio je svu čar trenutka i odlucio u sebi da njihovo prvo veče posveti samo poljupcu. Ruke su prestale da idu dalje. Vratio se njenim belim, nežnim, mirisnim grudima, ljubio ih i mazio, kako nikad do tad nije. Vratio je svoje usne njenim usnama.
U jednom trenutku, ona je šapnula: "Hvala ti... Sad sam sigurna da me volis", pomilovala ga po kosi i spustila mu glavu na svoje obnažene grudi. Njeno srce kucalo je ritmom ljubavi... Njegove ruke milovale su njen stomak. "Podjimo kuci..." rekla je. Krenuli su polako. Jedna noc u decembru, ostace zauvek u njihovim mislima kao nesto sto se pamti i rado seća do kraja života. Pred vratima njenog stana, samo je kratko rekla... Cao! Odjednom, neka panika ga je uhvatila... Osetio je da nesto nije u redu...
Cele noci, ona nije spavala, boreci se sa sobom, svojim uzburkanim osecanjima, sa nekim osecajima koji su joj bili strani, a opet lepi. Da li je pogresila? Da li stvarno voli ovog coveka? Hiljade misli prolazile su joj kroz um. Resila je da ode... Bez obzira na bol koji ce naneti sebi i njemu. "Moram..." pomislila je, ali nije nalazila oslonac ni u razumu ni u osecanjima....
Njeno srce se u jednom trenutku skamenilo. Nije se više obazirala ni na šta, otišla je iako ni sama nije znala zašto... Uništila je čatoliju, osećanja... Njegove molbe, priče, silna ljubav opet su udarile u zid. I opet se onaj teški veo tišine, dobro poznate tišine, nadvio nad njegovu dušu. Da li je moguće da je opet povređen, ostavljen, sam... ? "Vreme je za odlazak..." shvatio je napokon i on. Odlučio je da se povuče. Ovog puta zauvek. Ona je uspela da u njemu ugasi sve... Ovog puta njegovo ispruženo srce na dlanu nije samo prstom ubodeno... Prosto, ugasilo se. Kao plamen šibice kada dogori... Tiho, nečujno... Samo se ugasilo. Dlan se spustio a srce palu u blato i ostalo na toploj decembarskoj kiši. Ostala je samo ova priča da pamti sve ono čto se desilo... u njihovim dusama i srcima te divne decembarske noći. Ostala je jedna zvezdica na nebu da ih ceka da sudnjeg dana zajednio stanu pred nju... i nastave pricu decembarske tople noci, a dotle.... Neka ova pesmica kruži i priča o bolu...
