|
Negde pročitah:
''Borbu sa samim sobom nikada nećeš dobiti''...
Mislim da je ovo sasvim tačno - ukoliko si jasno svestan svojih nedostataka ili mana (dva različita pojma), trudiš se da ih prevazidješ, tj. poboljšaš. Ali, pošto uvek koncentrisanost na dodavanje nečega može nešto i da uzme, zbog logične usredsredjenosti/sleposti za celinu, uvek se razbija to početno stanje -> gradijent prisutnosti odredjenih osobina, okupacija. Naravno, kada se ono prvo sredi, postaješ malo srećniji, al' užitak kratko traje - primetiš, kad-tad, i novorodjene nedostatke... I tako u krug! Problematičan je taj krug... jedan predloži ideju koja je nekonvencionalna, ali pridobijajući sve više sledbenika, ona postaje šire prihvaćenija. Da, dok ta ideja ne postane svakodnevnica i opšti šablon ponašanja/odevanja/whatever... E, onda se javi neko drugi, koji uzmrda prošli temelj (naravno, ko bi da večno prati monotonost i ostaje u stereotipu?!), jer, promene su dobre - izazivaju reakciju + ima nas k'o pleve, pa je verovatnoća da se svi slože zanemarljiva... Dakle, koliko god istraživali, zastupljenost resursa se sve više smanjuje. Onda se, pak, javlja potreba za toliko slavljenom promenom - a pošto novo jednostavno nije na vidiku, potežemo ono staro! I u nedogled... sa mojim smaranjem...
Einstein je iskazao zanimljiv paradox koji uključuje rat (tiringerovo pitanje) i krug (moje blebetanje):
''Nekada su se ratovi vodili kamenom, potom lukom i strelom, te puškama i modernijim oružjem. U budućnosti, nažalost, ratovi će se ponovo voditi kamenjem, pa lukovima i...'' [nije tačan citat, improvizovao sam, dok je suština ostala ista]
P.S. Ne branim ja sebe... ja se povučem... i znam da je to loše.
P.P.S. S' druge strane, često branim druge... (da, od svojih uspavljujućih monologa :A ... šala, šala....... a i ne mora da bude...)
|
