Sreca je okruglija od lopte

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

namera nije da vredjam zvezdashe. iako se ne chini ttako, to je stavljeno u 2. plan, shto ce se ispostaviti na kraju i shto mi je pomoglo da opishem svoj osecaj prema rodjenom bratu, koji je zvezdash:)
procitajte do kraja obavezno i shvatite-vredjanje nema veze sa poentom.




"Sreća je okruglija od lopte"



Sećam se da je bilo neko hladno vreme, početak zime ili sam kraj jeseni. Tog dana sam, kao i nekoliko prethodnih, pomagao ocu oko sečenja nekih drva za ogrev. Ne postoji ništa zdravije za dušu od fizičkog rada. U normalnim količinama, razume se. To sam shvatio prilično kasno, u svojoj sedamnaestoj, osamnaestoj godini. Pošto smo završili sa radom do pet po podne, stigao sam da odem do kladionice i iskušam svoju nesreću. Nikada nisam dobio, u stvari jesam dvaput, ali su dobici bili toliko mali da slobodno mogu reći da nikada nisam dobio. U kladionicu sam išao samo kad imam novca više nego što mi je potrebno, dakle vrlo sam retko išao u kladionicu.
Od velike je nevažnosti koje sam sve parove imao na tiketu. Jedino je bilo važno što je te večeri Zvezda igrala protiv Strazbura u gostima, tima iz nekada nemačkog grada. Na mom je tiketu naravno stajao kec, a to znači da Zvezda treba da izgubi kako bih ja dobio. Nisam li zao? Naravno da jesam, toliko sam mrzeo Zvezdu da sam tog trena poželeo da promašim sve ostale parove a pogodim samo taj jedan, jer činjenica da Zvezda izgubi mnogo me je više radovala nego da dobijem tih nekoliko hiljada, koliko je iznosio potencijalni dobitak. Bilo kako bilo, bila im je potrebna pobeda da bi išli dalje, poraz ili nerešeno nije im bilo od značaja. Mislim da je oko pola devet utakmica počela. Ležao sam u svojoj sobi i čitao knjigu nevezanu za neki fakultetski predmet. Prezirem ljude kojima na faksu ide dobro samo zato što uče. To znači da svako sa IQ-om devedeset ili manje može dobiti diplomu. Mnogim ljudima koje poznajem stalo je da imaju što bolji prosek i budu što bolji od svojih kolega. A to što je neko od njih tužan kad ne položi ispit bilo mi je podjednako nejasno kao kad neko pati za ženom duže od tri dana. Jedan je prijatelj rekao: “Ostavila me je devojka, idem da se obesim... drugoj o vrat!” Kako pametan iskaz. A ja, razvratnik od rane druge godine gimnazije, padao sam ispite kao Žabar u šesnaestercu. Ako bih uopšte izašao na ispit. Diploma za mene predstavlja tek birokratski dokument neophodan za obavljanje poziva za koji sam predodređen porođajem moje majke - profesorskog. Mislim, ako je čovek nesposoban za opstanak, kako ga i hiljadu diploma može spasiti od ljudskih lešinara koji i danas nameću zakon fizički jačeg.
Kao što sam već kazao, Zvezdu sam jako mrzeo. Možda više nego što Srbin mrzi da radi, više nego haker dnevnu svetlost. Brat me je pozvao u svoju sobu da gledamo zajedno. On je voleo Zvezdu malo manje nego ja Partizan. Obećao sam sebi da neću ispoljiti radost kad Zvezda ne iskoristi neku šansu ili Strazbur da gol. Međutim, desilo se nemoguće: jedan nula za Zvezdu već polovinom prvog poluvremena. Moj bes nije se mogao uporediti ni sa čim zemaljskim, utoliko više što je nedavno pre toga uprava Partizana prodala utakmicu za ulazak u ‘Ligu šampiona’ protiv nekih Zapadnih Slovena. I dok je moj brat skakajući po sobi urlao od sreće, ja sam hteo da pojedem onaj tiket koji je samo potvrđivao koliko ništa o čemu sanjam u životu ne može da dočeka ostvarenje. Samo sam zatvorio oči i pitao se da li u periodu od mog prvog plača do konačnog sklapanja očiju može da se desi nešto što neće izazvati setu koja me tako često mori i od koje ne mogu da pogledam u jutarnji prozor i ugledam sunce. Moja tuga, u globalu, nije imala konkretan izvor. Sve zajedno, opet, tvorilo je sliku najdepresivnijeg lutajućeg sisara. Baš kad sam razmišljao da posle perioda malo dužeg od dvadeset godina sreća konačno mora i meni prići, desilo se nemoguće: Zvezda je dala i drugi gol. Počeo sam da se smejem od očaja, utoliko većeg što je nedavno pre toga uprava Partizana prodala utakmicu za ulazak u ‘Kup UEFA’ protiv neke jevrejske tikve. Mom bolu nije bilo kraja. Bolelo me je uvo za tiket, ionako sam se navikao da nikad ne pogodim. Ako bi se desilo da pogodim, onda bih se zabrinuo jer bi definitivno nešto u kosmosu bilo poremećeno. Ovako sam se samo nervirao što će Zvezda možda i da prođe. I dok je moj brat još više urlao i skakao po sobi, ja sam se tešio za spoljni svet nečujnim monologom da Francuzi možda i daju dva komada, jer ostalo je još skoro celo poluvreme do kraja. Neprestano sam razmišljao o svom trenutnom položaju u društvu. Ma koliko lutao i tražio sebe, nigde nisam mogao da se nađem. I da sam tog časa umro, od mene bi ostalo samo par nedorađenih pesama za koje niko ne bi našao da su bar po jednoj od svojih odlika lepe. Razmišljao sam često o doskorašnjim trenucima u kojima baš ništa nisam uradio. Vreme teče bez mene ili bez mene. Sve što sam u tom periodu mogao da ostvarujem je pisanje. Neobimno, stihijsko pisanje. A kad se setim devojke koju sam, kad je posle mene našla drugog, jednom prilikom upitao koliko joj pesme posvećene njoj znače, rekla je da joj ne znače ništa i da je ne ispunjavaju. Šta sam mogao da joj kažem tog trena? Kojim rečima da je ubedim da mi se vrati kad njoj moje reči ne znače više od postupka obuvanja čarape. Svaki težak trenutak u mojoj glavi bio je krunisan razmišljanjem o njoj, da li je već spavala s njim i da li je bolji od mene, iako bih u nepristrasnom analiziranju znao da nije. Tako mi je, tokom ove utakmice koja nikako nije išla normalnim tokom, i ona pala na pamet. U trenutku koji me je vratio par meseci unazad kad smo ona i ja još šetali krošnjama povezanosti vetrovih podanika, Francuzi su nekako uspeli da umuvaju gol. Moje stanje nesrećnog karaktera u mnogome je izgubilo na zastupljenosti. Počeo je da mi se smeje brk. Ćutao sam kako ne bih nervirao brata, mada sam Zvezdu mrzeo više nego nimfomanka apstinenciju, Škot Engleza ili Nataša Kandić Srbiju. Iako im taj meč ništa nije značio, fudbaleri Strazbura su napadali kao pomahnitali, a Zvezda je i dalje imala rezultat koji joj je odgovarao. Molio sam Boga da ovi na brzaka umuvaju još jedan, ako ne i dva. Vreme je proticalo, za mene je bilo sve manje nade. Mislio sam na to kako ću pasti u još veću depresiju ako se utakmica završi ovim rezultatom. Tih petnaestak minuta proteklo je u strepnji mog brata i mene, samo adverzativnog karaktera. On je grickao nokte od nervoze. Najviše me je brinulo koliko će mi anus pomerati ako pobedi Zvezda, klub koji je ženskog roda.
I tada, kao grom iz tmurnog neba propraćenog pljuskom, neki Zvezdin ‘igrač’ pravi faul na četrdeset i nešto metara od svog gola. Igrala se nadoknada, devedeset i četvrti minut. Još desetak sekundi i sudija bi odsvirao svoj završni svir. Roman tamne puti ubacuje loptu u šesnaesterac, lopta krza glavu nekog Srbina i drugi Roman tamne puti glavom zakucava loptu u gol. Dva: dva. Je li to moguće? Poskočio sam od uzbuđenja, dok je brat neurotično zastao na sred sobe, okrenuo se zidu, prišao mu i naslonio se na isti, držeći se za glavu i čupajući kosu obema rukama. Odmah sam uskratio sebi spoljašnju radost, dok je u meni vrelo sreće ponovo proradilo.
To nije dugo trajalo. Kako je i moglo, pogledao sam brata i video mu neispuštenu suzu u oku. Znao sam kako se oseća. Ćutao sam i pravio se Englez. Nisam hteo da mu kažem ni nešto utešno, mogao bi pogrešno da shvati. Sudija je, posle radovanja Strazburljana, odsvirao kraj. Sve je bilo gotovo. Ja sam pao tiket, brat je istog trenutka prebacio kanal i gledao u prazno, pauk u ćošku bio je spokojan. Verovao sam da ću biti srećan kod ovakvog ishoda utakmice, ali nisam bio. Sve samo to ne. I ne znam kako, jer mrzeo sam Zvezdu više nego Slovenci žene, više nego SAD mir.
Tada shvatih otkud moje nekoliko sekundi srećno stanje duha postade više nego nesrećno. Pogledao sam brata koji je još uvek kroz nevericu gledao ni u šta, spazio nemoć u oku koja ga je osvojila gotovo trenutno kao Italija Albaniju aprila 1939. i zaključio: ma kolika bila moja mržnja prema Zvezdi, nije se mogla uporediti sa ljubavlju koju sam osećao prema bratu. I koju i sada i uvek osećam. Nikada mu to nisam rekao.