|
Poslao: 20 Jul 2009 23:30
|
offline
- dzon snezni
- Prijatelj foruma
- Pridružio: 06 Okt 2007
- Poruke: 432
- Gde živiš: Novi Sad
|
Iz detinjstva pamtimo mnogo stvari. Cesto se kaze da vecito ostaje u srcu miris tople bakine kuhinje, bezbriznost igara, osecaj srece i zasticenosti.. Pamtim i Branka Kockicu, Kolaricu Panicu, Opstanak, crtane filmove, i mnogo toga drugog.
Ali mi nekako najvise nedostaju tajne.
Mali svet u blizini moje kuce, bio mi je tada veliki, neistrazeni univerzum.
Planina sa svojim sumama, proplancima, cudesnim formacijama stena
bila je magicno mesto prepuno tajni i misterija. Pored uobicajene flore i faune, naseljavao sam je brojnim cudesnim stvorenjima, od dzinovskih i opasnih zmija, patuljaka koji zive duboko u pecinama, do vila i vilenjaka
skrivenih duboko u srcu sume, koji nece svakom da se pokazu.
Odlazeci do podnozja planine, brat i ja cesto smo skupljali razne zivotinjice, i donosili ih kuci, nasta nasi nisu bili bas odusevljeni, pogotovo
kad smo se navrzli donositi skorpije, koje naravno nisu dobijale dozvolu da ostanu u kuci. Nas prvi izlet sa odraslima na planinu nije bio razocarenje, iako nismo sreli nikog od magicnih stvorova- ja sam svakako racunao da pred odraslima i nece da se pokazu.
Kako godine prolaze, nekako mi najvise iz detinjstva fale te tajne. Taj osecaj beskraja, neistrazenog koje se pruza pred tobom. Danas je sve poznato, racionalno, istrazeno, objasnjeno. Po misterije i tajne idemo u daleke zemlje. A tu oko nas, na svakom brdu, planini, sumi, u mocvari, cekaju nas neki lepi i neistrazeni svetovi, koji su samo korak od nas, a ne primecujemo njihovu lepotu i bogatstvo. Stalno smo u grcu, nemamo vremena. Ucimo, radimo, trazimo posao.. cesto hodamo, a i da ne primecujemo stvari oko sebe. Kako je lepa reka koja tece, letnja noc i zvezde, taj vetar detinjstva i lepog koji ponekad dodje do nas. Mozda je od tajni i detinjstva, i dosla moja ljubav prema fantasticnoj knjizevnosti, mitologiji. Mozda je to zelja da se uvek ima jedan poseban svet, jedan komad prostora i vremena koji sadasnjost, uzurbanost, nervoza i sve ruzne stvari koje se desavaju, ne mogu oduzeti. On je tu, nije i ne treba da zameni svet u kome zivim. Ali pokislom i umornom putniku pruza prenociste, i odmor- da moze da skupi snage i nastavi dalje. Zato je dobro da imamo neki svoj mali svet, koji ce biti tu, za nas.
Tajne- one su spona proslosti ( detinjstva ), sadasnjosti i buducnosti.
Kako bi bez njih ? Bio bi to dosadan svet bez tajni.
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Jul 2009 23:37
|
|
meni nedostaju vile...........vile sam obozavao.i sad ih obozavam.........cesto ih crtam......i ja sam hteo da budem vilenjak....da imam krila.....
al eto zivot cudan.......postao sam wampir.......shta cesh.......
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2009 00:02
|
|
Moram da priznam jako lepo pisanije...
Iako sam relativno mlada i na neki način još uvek dete, moram da priznam da sve više i više osećam teret tog ozbiljnog sveta... Kako je lepo biti dete, biti toliko bezbrižan, slobodan, hrabar... Žuriti krupnim koracima u taj neki svet velikih, a sad... Sad bih se tim istim koracima vratila u taj period kada sam brinula o tome šta ću igrati toga dana (fudbal, jure, žmure, vijača ili neka izmišljena nova igrica... Ponekad se osećam kao neka baka, kukam kao da mi je 71 a ne 17 godina...   Uostalom ko zna zašto je to dobro...
A što se tiče tajne, kada si mali čini ti se tako velikom i važnom da je nikome ne daš a onda kako stariš to si svesniji da su one u stvari pomalo bezazlene i smešne...
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2009 10:04
|
|
Da, Saten razumem te.. rekao bih da je danas sve teze, pa i biti dete nego nekad. Deca su nekad bila mnogo bezbriznija, savremeni zivot natovari coveku ogromno breme na pleca. Nekako se to lakse nosi kad imas neki svoj mali svet, nesto sto je samo tvoje..
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2009 12:30
|
|
Upravo tako, volim kod sebe što baš uvek mogu da budem dete, iako moram da se ponašam srazmerno godinama... Ali mislim da ove generacije koje dolaze generalno imaju problema sa svojim detinjstvom, to jest ne znaju kako da ga kvalitetno provedu, uvek ime je dosadno ono što je predviđeno za njihov uzrast, isuviše žure da budu odrasl. A onda posle kad dostignu to, neće moći da se vrate nazad i budu deca, neće imati vremena, poješće ih te "ozbiljne" obaveze koje stižu sa godinama... Sad but true 
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2009 19:19
|
|
Uh, kakav blog! 
Vratih se nekih tridesetak godina unazad, u te lijepe dane, ispunjene bezbrižnošću, bezrazložnom srećom..
Kako da ne, imala sam i ja svoj magični svijet. Evo, i sad se sjećam mojih odlazaka na selo, šetnji po šumi i zagledanja po skrivenim mjestima među drvećem - ne bih li ugledala kakvu malu vilu, sa prozirnim krilcima i obaveznom kristalnom krunicom na glavi..
Sjećam se buđenja u rano jutro i pažljivog zagledanja sinoć poredanih lutaka, u nadi da ću primijetiti neki majušni znak, koji će mi potvrditi da moje lutke noću ožive.
A tek stari radio - koliko sam se puta zavlačila iza njega, napregnuto zurila u rupice stražnjeg poklopca, očekujući da vidim tu malu tetu u bijeloj haljini... jer, 'u radiju žive mali ljudi' ! 
Moj sin ima šest godina, ima i osam novih zuba. Prvi mliječni je izgubio sa nepunih pet. Gledali smo zubić na mom dlanu i ja, naravno, otkrijem tajnu o Zubić vili.
Gledao me ispod oka, nepovjerljivo: ''Maamaaa, kakve vile, vile ne postoje!''
Molim ?! Šta ne postoje, kako ne postoje ?! E sad ćeš vidjeti da postoje!!!
Ukucam u google  'zubić vila' ...nađem nešto slika, vidim - nije baš ubijeđen.. Odjednom, pojavi se slika iz nekog crtanog, miš koji donosi poklon kad god ti ispadne zubić. On gleda, kaže: ''Eto vidiš, mama, da nije vila, vidiš da je miš!'' Tras - kamen sa mog srca pada  .
Već osam puta nam je miš ostavljao poklončić, pored kreveta, ujutro..
Ma, ako više nikad i ne dođe, nije strašno. Važno je da je dolazio, da postoji..
|
|
|
Poslao: 21 Jul 2009 22:38
|
|
@posebna hahahahh MISh.........? Dobro si proshla moj brat tvrdi da mu poklone donosi ruzno pace.....nemam pojma zashto ali tako je........
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2009 20:25
|
|
Ko ti je kriv kad si odrast'o?
Ima tome mozda dva mjeseca, kaze meni moj sin:
"Mama, ima tu neka magicna planina."
"Gdje?"
"Ma tu, iza kuca. I znas sta jos? Unutra su zakopani neki ratnici. Oni sto su imali na sebi oklope i one sljemove sto im se samo oci vide."
"A gdje su im konji?"
"Ma ne znam, mozda su otisli kuci. 'Ajde da ti pokazem."
I tako mi lutali iza nekih kuca, trazili tu magicnu planinu. Ne moze jadan da se sjeti gdje je, ko kad su sve kuce iste. Drzi vamo, drzi tamo, nadje moj sin to cudo sto u sebi i sad ima ostatke nekih ratnika i sav uzbudjen pokazuje prstom i kaze "Vidis! Jesam ti rekao da ima!"
Ja nisam mogla da se ne nasmijem (grohotom) gledajuci u neko brdasce (nije zvanicno brdasce, samo neka gomila pijeska i zemlje obrasla travom i nekom sikarom). Ali nisam mogla ni da mu kazem da njegova teorija nije tacna. Neka ga, neka vjeruje.
P.S. Ovo nase se desilo poslije mog uzaludnog trazenja po komsiluku, jer je on bas-bas tada bio na "magicnoj planini" a ja nisam znala gdje je. Bila sam malo i ljuta, jer mi se nije javio prije nego je otisao, ali sam mu sve oprostila kada sam saznala o cemu se radi. Volim kad sanja otvorenih ociju. 
|
|
|
|
|
Poslao: 22 Jul 2009 23:32
|
|
Smiri se Srki, Wampir se samo zeza..
A da sretne neku vilu, brzo bi ga preobratila.. na pravu stranu.. )
|
|
OMG 
