|
"Prosti brojevi su deljivi samo sa jedan i sa samim sobom.Zauzimaju svoje mesto u beskonačnom nizu prirodnih brojeva, stisnuti između prethodnog i sledećeg kao i svi ostali,ali uvek korak ispred njih.To su nepoverljivi i usamljeni brojevi i zato im se Matija divi. Poneki put pomisli kako su greškom dospeli u taj niz, kako su slučajno zarobljeni poput perlica u ogrlici.Ponekad, opet, posumnja da bi i oni
voleli da budu kao i ostali, sasvim obični brojevi,ali im to iz nekog razloga ne uspeva.........
Na predavanjima iz jednog predmeta na prvoj godini Matija je naučio da među prostim brojevima postoje neki koji su još više posebni.Matematičari ih nazivaju prosti blizanci, to su parovi prostih brojeva koji stoje sasvim blizu, gotovo jedan uz drugi, zato što između njih postoji jedan paran broj koji ih sprečava da se stvarno dodirnu.Brojevi kao što su 11 i 13,zatim 17 i 19,41 i 43.Ko ima strpljenja da nastavi da broji, otkriće da se ovi parovi kako niz odmiče, sve više proređuju.Naići će na sve izolovanije proste brojeve, izgubljene u tihom neujednačenom prostoru ispunjenom samo ciframa, mučiće ga teskoban predosećaj da su parovi na koje je do sad naišao samo puki slučaj, da im je stvarna sudbina da budu sami.A onda već spreman da odustane, kad izgubi volju da dalje broji, naleteće na još par blizanaca stisnutih jedan uz drugi.Među matematičarima vlada se uverenje da će se, koliko god da se broji uvek naići na još dva takva broja, iako niko ne može da kaže gde, dok ih neko ne otkrije.Matija je mislio da su on i Aliče upravo to, prosti blizanci, sami i izgubljeni, blizu jedno drugom.
....možda mu je bila draga zbog te nepokretne noge i zato što nije imala majku kao što ni on nije imao ženu,a sve praznine pomalo liče jedna na drugu.
....tvrdoglavo se vezala za njega kao što se vezujemo za ono što nas povređuje.
Otputovao je noćnim letom i ono malo besanih ljudi što su ga primetili sa zemlje videli su samo mali skup treperave svetlosti nalik sazvežđu koje putuje crnim, nepokretnim nebom.Niko nije podigao ruku da mahne, jer to rade samo deca.
....
U vidokrugu se rađalo sunce....Činilo mu se da se sunce kreće brže nego danju, mogao je da primeti njegovu žurbu, kao da je htelo što pre da izađe......... Konačno, ogromna crvena lopta se odvojila od mora.Matija načas pomisli na kružno kretanje nebeskih tela i planeta, na sunce koje s veceri zalazi iza njegovih leđa, a ujutru izranja ispred njega.Svakog dana iz vode u vodu, bez obzira stoji li on tu i posmatra ga ili ne.To je čista mehanika, održavanje nivoa energije i ugaonog momenta, sile koje se uravnotežuju, pritisak centripetalnih i centrifugalnih sila, ništa drugo do putanja koja i ne može da bude drugačija."
Paulo Đordano, "Usamljenost prostih brojeva".
|
(gledali smo taj film porodično, u bioskopu). Kao i "Zimu jednog lava" jednog leta u Višegradu. Btw. odličan film, Piter O'Tul i Ketrin Hepbern. Ali mi deca (šta zna dete šta je istorijska drama) smo samo zverali okolo i kikotali se - u redu ispred nas sedeo je neki mlad tip obučen u belo - bela majica, bele farmerke, bele patike i ... crne sokne. 
za tebe.
