|
|
|
Poslao: 13 Jun 2006 08:11
|
|
Uh, ja sam cesto slusao ovakve dozivljaje, ali nisam siguran da verujem u to.
Izvni sto cu sad biti banalan, pisem uopsteno.
Rekla si:
Citat:Cudno tistanje u grudima je pocelo od tog momenta i bilo sve jace, nisam shvatala sta je to sto osecam.
Da se kojim slucajem tog dana ili sutradan (na primer) nije nista desilo, ti bi zaboravila da si ista osecala.
Posto se, na zalost, desilo, ti si to zapamptila.
Koliko puta si do sad osetila "nesto cudno" i pitala si se zbog cega je to? To bi te proslo, nista se ne bi desilo i ti se vise ne secas tih cudnih senzacija.
|
|
|
Poslao: 13 Jun 2006 10:06
|
|
to se i meni desilo. moja baka je umrela pre 3 godine ali ja se jos uvek secam njenog glasa,izgleda kao da je jos uvek tu.POnekad i okrenem njen broj da je pitam kako je,zaboravljajuci da se nece niko javiti. Potpuno te razumem,i mene je baka odhranila,jedino sam njoj verovala,nikad se u zivotu nisam posvadjala sa njom,obozavala sam,i kad god bi dobila penziju kupila bi mi nesto,ne nesto veliko,ali meni je to mnogo znacilo. Nedeljom je isla u crkvu svaki dan pa bi posle svratil kod mene,a ja bih svaki dan na raspustu isla kod nje da joj pomazem. Kad je umrela i kad su je stavili u kovceg ja sam samo rekla "to nije moja baka". prosto nisam mogla da verujem da je mrtva,sve se mnogo brzo desilo. jedan dan joj je odjednom bilo lose,drugi dan je otisla na pregled,ustanovili su da ima tumor na mozgu,cetvrti dan se operisala i potom umrela.stvarala sam iluzije da je jos ziva i da je samo otisla da mi kupi cokoladu i da ce se vratiti. jos uvek pamtim sve njene reci,utehe,sve praznike provedene sa njom,vise nista ni ne slavim,jer nema svrhe bez nje.imam ja roditelje i drugu babu,ali njima ne verujem,cak ni ne zelim da sam u njihovoj blizini.Moja mama me tera da idem na groblje sa njom,ali jednostavno ne mogu,ukipim se kad god stanem ispred ulaza,ne mogu da gledam onaj hladan grob gde lezi moja baka,sigurno joj je jako hladno i mracno,uvek je volela svetlost. Kazu mi da je uopstenisam ni volela kad ne odlazim na njen grob,a meni se cini da sam je ja najvise i volela. mnogo sam se promenila od njene smrti, najvise u psihickom smilsu. Nisam se igrala lutkama kao moje vrsnjakinje,niti sam uvece odlazila na okup dece koja bi se potom igrala,ja sam navikla da sam sa bakom,igrala sam se da bi me ona gledala. pocela sam da slusam gotik jer su tako ne bih mislila na nju.bila mi je najbolji prijatelj,bila mi je sve i jos uvek,posle 3 godine, ja ne mogu da shvatim da je nema vise,a volim je sve vise.tako da,jasmina,potpuno te razumem
|
|
|
Poslao: 13 Jun 2006 10:12
|
|
@leggy
Ne, gresis, verujem da kad god bi se taj osecaj pojavio, nesto se desilo, mozda samo ja nisam saznala za to. Isti osecaj se retko kada desi, veruj, nije to obican osecaj, sasvim je nesto strano, nesto specificno , isto sam osecala kada mi je sestra nastradala u pola 3 nocu u saobracajnoj nesreci, nisam mogla oko da sklopim a nisam shvatala zasto, sta je to, mozda se nisam najbolje izrazila kada sam napisala tistanje u grudima, nije to bol, kao kod bolesti, ali je definitivno grozan osecaj i kazem jos jednom, vrlo retko se desava...
|
|
|
Poslao: 13 Jun 2006 11:21
|
|
Dozivela(dozivljavam). Verujem, do neke. Mrzim sugestiju psihe. Ali mislim da u ovakvim slucajevima nema ni trunke od sujevere, s kojom se obicno gledaju isti, kao i sto leggy govori.
|
|
|
Poslao: 13 Jun 2006 15:01
|
|
Pre 8 godina, umrla je žena koja me je, tako reći, odgajila. Ona me čuvala kada sam bila mala, igrala se sa mnom i radila sve ono što moja majka nije mogla i stizala, jer je radila. Bila je veliki autoritet i stroga žena, ali ja sam je puno volela. Smatrala sam je drugom majkom. Toga dana kada je ona umrla, sedela sam po podne i gledala neki glupi film na TV-u i kako kaže Jasmina, ceo dan sam se osećala nekako šugavo, sa nekim polugrčem u stomaku - ni sama ne mogu sebi da definišem taj osećaj. Predosećala sam nešto, ali sam se plašila da se mom sinu, koji je tada imao dve godine, nije nešto desilo (bio je u selu sa mojom majkom i sestrom) - da nije pao i povredio se, da nije bolestan, sve one stvari koje majkama padaju na pamet. Zvala sam ga telefonom i sve je bilo OK, ali osećaj nije prolazio. I šta sam drugo mogla da uradim, nego da sedim i čekam. Zvoni telefon. Javlja se moj muž. Po razgovoru prepoznajem sa kime priča i razaznajem da je ona umrla. Pre toga, nismo se videle par meseci, a ja sam nekako isplanirala da u ponedeljak (bila je nedelja), posle posla odem do nje. Samo onaj ko je izgubio nekog zna kakav je to osećaj. Plakala sam do iznemoglosti, molila Boga da je vidim samo još jednom, pa makar kao senu (iako znam da to nije moguće). Sahrana je bila strašna. Nisam razmažena, niti previše osetljiva, ali sam non-stop plakala sve vreme sahrane (njena deca su me jedva odvojila od kovčega). Nema više one koja me je odgajila, koja mi je bila druga majka, kojoj sam poverala svoje tajne (pre nego svojoj majci), koja je znala za moje prve simpatije i ljubavi, koja je rasla zajedno sa mnom.
Prodje i to - čovek je najgora životinja od svih živih bića, ne može da umre sa svojim voljenima. Na kraju krajeva i ne treba, jer ima još ljudi zbog kojih treba da se živi.
Elem, 2003.godina. Posle borbe sa opakom bolešću, umire mi i majka. Toga dana, moj sin je trebalo da slavi rodjendan, a ja sam otišla da kupim još nešto. Od ujutru, imam opet isti osećaj, samo što ovoga puta sam mogla da pretpostavim ko je sledeći - majka mi je bila u bolnici. Šetam po prodavnicama i ne vraća mi se kući, predosećam šta me čeka. I naravno, tako je i bilo.
Posle te dve smrti, ja više nisam ista. Meni nedostaje jedan deo. Ponekad me uhvati neka čudna usamljenost, koju niko ne može da popuni (ni deca, ni muž, ni prijatelji). Traje to jedno vreme, a posle prodje. Život mora da ide dalje!!!!!
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Sep 2006 00:35
|
|
veoma interesantno.naravno da verujem.ljudi se plase neobjasnjivog i samim tim beze od toga.a neverica je samo slabi zid kojim pokusavaju da se odbrane.sto bi molder rekao:"istina je tamo negde"?
Dopuna: 08 Sep 2006 1:35
oprostite,sto bi pretender rekao...
|
|
