|
tek kad sam prestala da postojim, postala sam.
vise me nema, a sve sam mocnija, bice se razvija i raste, presrecno jer samo tkivo bica zna najbolje sta mu je i kada potrebno, odredjuje i stvara sledeca iskustva, secanja, predosecaje. zivot bez vukljanja okova 'svesti' o licnoj velicini je najveci moguci osecaj slobode. izgubiti sebe se mora da bi se disalo....as simple as that...
zivim i disem dusom, zadovoljstvo usled takvog postojanja ce dovodi do toga da zelim da se osmehujem i u najneprikladnijim trenucima i onda kada se od mene ocekuje bes, napad, uvredjenost. oci se eto tek tako smejulje, bez razloga i svrhe.
dusa je najbitnije culo postojanja i navigacije kroz svekolike svetove u koje smo uronjeni. dusom se sve moze, sve se sazna, sve se oseti i sve je tako kristalno jasno da je, zbunjujuce.
iz milijardi svemira u koje je uronjena, dusa upija isecke, tackice, spoznaje, prizore od kojih grade tu radost i smejuljenje bica. isecak kao miris psece njuske, puni mesec koji przi belom svetloscu, sirina neba nad americkim kontinentom, paperjasta atmosfera kosancicevog venca, cistoca kise, smirenost pred san.....
miris jagoda, sveze pokosene trave...pogled sa onog zidica....jedan par crnih i jedan par zelenih ociju....izvinjenje pogledom....uzivanje u pisanju penkalom po rucno proizvedenom, hrapavom papiru, miris tvoje koze, ostavljanje otiska stopala na asfaltu istopljenom od vreline leta, ronjenje otvorenih ociju.....
|
