jesen u Njukorku ws. jesen u Beogradu ws. "jesen u mom sokaku"
vreme ne postoji, proticanje istog je subjektivna stvar i to nisam rekla ja, nego neki pametniji chika, ali septembar je ozbiljno tu, u liscu, u travi, u meni, tebi, "to chudesno sunce pred zimu."
chudno je to kad neko ode. jos je chudnije kad znas cele godine da ta osoba odlazi,ali tek neposredno pre nego sto poleti avion, ti skapiras onom tamnom stranom da je to to, da nema nazad i da je: stvarno. bolno stvarno, kao ona jutra kad bi hteo sto duze da spavas, kad neces da otvoris ochi jer znash....
bice mi neobichno bez nje. zbog nekih totalno malih stvari. znate ono "male stvari chine zhivot velikim" ili tako neshto. necu imati s kim popit kafu, onako just because, jos chudnije ce biti da prodjem tom ulicom a da ne svratim "na pola sata", koji se pretvore u 3sata, rekoh vam da je vreme subjektivno. volim da pricham sa njom satima, volim to shto ona zna i na kozhi oseca nachin na koji me neshto boli, volim shto uvek dodje bajsom i kazhe "jaoj opet si smrshala", iako sam se ja ugojila 2kg, volim to shto smo zimus ishle u "gun" na najbolju svirku ever, to shto kasni,ali kad dodje slusha te i ochima, i upija svaku rech, kao da je to najvazhnija stvar na svetu u tom trenutku.
nece vise biti isti vikendi bez nje,necu imati sa kim da se vrtim do ujutru u klubu, da pijem limunuizaciju... kad sam krenula na Santorini, ona je jedina podrzala moju ideju i rekla "machko, bice ti strava." Ona zna sve o Toskani, Barseloni, dobrim vinima i Shekspiru. sa njoim mozes da cutis na postugalskom ili da se volis na italijanskom, sve je moguce i dozvoljeno, a zivot je jedan i zivi se 100 na sat.
nedostajace mi ta ludachka energija koja pomera planine svakog dana. i jos mnogo toga, nesto sto samo nas dve znamo, onom tamnom stranom srca i (pod)svesti.
kaze da ce da mi mashe iz Central parka, ponece laptop i onda cemo da prichamo live, samo shto ce izmedju nas da bude okean.
idemo vecheras da za*ebemo sve i da pijemo koktele. dok nam se jos moze!
chudno je...danas sam prosla pored biblioteke i skroz sam imala utisak da cu da je sretnem na klupicama. nekako sam se i iznenadila shto je nema tamo, odjednom mi je park bio nekako drugachiji, prazan i prevelik.a onda se desilo neshto smeshno u skoli i htela sam da joj posaljem poruku i kao da sam za sekund zaboravila da nije tu, skoro da sam izvadila mob da napisem i onda... nista.
iz plusa u minus
osam sati
neki kokteli ti promene zivot
neke osobe ti promene zivot
rekoh joj:" mala svet je lud", a ona reche da zna i da je ona josh ludja.
volim da pricham sa njom satima, volim to shto ona zna i na kozhi oseca nachin na koji me neshto boli, volim shto uvek dodje bajsom i kazhe "jaoj opet si smrshala", iako sam se ja ugojila 2kg, volim to shto smo zimus ishle u "gun" na najbolju svirku ever, to shto kasni,ali kad dodje slusha te i ochima, i upija svaku rech, kao da je to najvazhnija stvar na svetu u tom trenutku. 
