|
na temu gladnog starca na ulici....
post napravljen Fri, Dec. 26th, 2003:
koliko je raspadnutih ljudi oko nas. duše željne ljubavi, smeha, topline, dodira, istinske bliskosti. duše vape za ljubavlju, a svi se pravimo kako smo veliki, kako smo neko i nešto, kako smo pravi. toliko pustoši u životima da se ježim od strave. toliko bola, neizrečenog, nepreživljenog, nepriznatog....takav bol donosi bolesti, to je jasno kao dan.......
često nasred ulice zaplačem. vidim psa ostavljenog na ulici, prestravljenog, napola gladnog ko zna već koliko dugo. zagledam mu se u prelepe oči, kakve imaju svi psi jer su veličanstvene duše, i samo mi suze buknu u očima. vidim baku koja se smrzava čučeći pored ulaza u neku fancy radnju i prodaje napola uvelo cveće. znam da ne prosi jer neće da radi. ona i ne prosi, već ponizno traži pomoć, bez mnogo nade da će je dobiti. srce mi vrišti svaki put kad je vidim. svaki put joj tutnem pare u ruku i kazem, neka cveca, drugi put cu....
kad i kako smo kao vrsta došli do toga da se stidimo svoje želje i potrebe za ljubavlju? kad nas je neko tako i toliko zavrnuo i rekao nam da je tako bolje i da treba da jurimo za štampanim papirima ili nekim vrednim kamenjem i drugim glupim statusnim simbolima, samo da u srcu napravimo još veću rupu i pustinju? dobro smo skrseni.......
|
. Posle ovog tvog posta suvisno je bilo sta dodavati.
