offline
- kindergirl
- Počasni građanin
- Pridružio: 02 Mar 2005
- Poruke: 901
|
"Samo maločas sam rekla, Maluf me je naučio da je moj identitet ono što čini da nisam identična ni sa jednom drugom osobom, to je jedna stvar,a drugo,mene skoro nikad nije zanimala ta, u svakom trenutku dostupna, lakoća rešenja,a ponajmanje bih se time zadovoljila u ovom slučaju,jer sam svesna da bih time iz temelja iščašila ovu duboku unutrašnju motivaciju za samokontrolu. Pa ma koliko da mi je bolno ovo rovarenje po sopstvenoj utrobi, najviše mi je stalo da budem sama sa sobom.Svaki drugi način bi mi bio teži.Mislim da ću jedino tako uspeti da jednom nekako izađem iz ove neverovatno zamršene....
Ne, ne bih da izađem.Nisam to htela da kažem, ne da izađem, nego da na miru dovedem svoje razmišljanje do nekakvog kraja.Ne želim nikakav izlazak, to je ono najvažnije.Nipošto.Ne smem na to ni da pomislim.Nemam ja kud da izađem.(...)
Ovako da ćutim i da u mislima slobodno šetam kroz vreme i prošle događaje, da gledam slike i ponavljam rečenice koje su mi nkead zaparale mozak i tu se duboko urezale.(...)
Verujem da sam, u stvari, doživela nešto kao neki emocionalni infarkt, neku opaku mešavinu kratkih iskliznuća, naizmeničnih saznanja i gubitaka od kojih se moje osećajno biće zdruzgalo u paramparčad.Jedno vreme sam uporno i strpljivo pokušavala sve te komadiće skupim i ponovo nekako zalepim jedan za drugi, da se sve sklopi i poravna tako da niko ništa ne primeti, ali sam se umorila od toga.Sad tek shvatam koliko je to bio, i još uvek jeste, beznadežan napor. Zato što kod mene ne postoji više trezvena svest o tome gde koji deo pripada, koji kome odgovara, šta se sa čim podudara, gde je žljeb a gde izbočina, sve je sad u mojoj glavi nepovratno izmešano..Prosto sam se urušila kao kakva trošna građevina pod težinom snežne usovi.Ne znam da li se išta može popraviti da bude bar donekle kako je bilo.Postalo mi je jasno da ću morati da naučim da živim ovako u tim krhotinama i to sad uvežbavam. Zato i kažem da je meni dobro."
Vida Ognjenović, "PreLJUBnici"
*
"- Ne razmišljaš li možda ikad da mi ljudi imamo iskrivljenu percepciju života? Da kad smo sretni vidimo nerealno svijet u nekoj dimenziji kakva ona zapravo nije? Možda je svijet samo zapravo jedna velika bolna kugla i to shvatiš kad se probudiš iz nekih svojih iluzija?
- Mene danas svaki dio tijela boli, ne postoji pedalj duše koji me ne probada. Ali to ne može odagnati činjenicu da je vjetar naglo zapuhao i nosio list pored mojih nogu, da je kap sa stabla pala na moj dlan dok sam se spuštala stepenicama i da je nebo bilo boje vanilije. I da je djevojka u rozom zaplesala nasred pločnika uz najprometniju ulicu u gradu…"
*
Traži se... Postoji li netko tko skuplja kamenje sa srca?
"Katkad, onako samo katkad, voljela bih da sunčani dan razbije jedan strašni pljusak, onako najjači orkan, da se nebo izlije na ovaj mali moj grad i da rastjera sve ljude sa ulice…
Tada bih, onako kao nekad u snovima, izašla van, skinula cipele i hodala bosa cestama bez kraja…
I katkad, onako samo katkad, htjela bih da ta kiša ispere sve… Ulice, prljave kuteve, išarane klupe, iscrtane kredom dječje snove…
I katkad, htjela bih da ta kiša i sa mene ispere sve; svu prljavštinu tuđih prstiju, svu spretno sročenu ljutnju, svu bol i kamenje koje se nakupilo na srcu.. Da se lije niz mene i moje tijelo i sa sobom odnese u nepovrat sve što me boli tamo u predjelu između srca i stomaka, kako li god to mjesto zovu…
Katkad… čvrsto stisnem oči i poželim to svom snagom, baš kao malo glupavo dijete..
I katkad… kiša zaista padne..
Ali danas.. danas ne… danas je sunce odlučilo nekog drugog usrećiti…"
Budna sanjam
*
"... Ušla sam u treću godinu zatrovana njime. Je li on moja kob ili moj krvnik neljubavi? Neko ko će me dokrajčiti? Ponovo provaljuje bol, ne mogu da ga zaustavim, ne mogu da ga zauzdam, ima ga isuviše, izbija u talasima. Srođeni smo ja i moj bol, jedno telo, ista krv. Ahmed Nurudin kaže na jednom mestu “krv me boli od čekanja”. Zluradi demonski glas dobacuje odnekud iz dubine lobanje “načekala si se, ali ne možeš da dobiješ, ne možeš da pobediš”, ne znaš ti kako se dobija ni kako se pobeđuje, jer nije dovoljno, o, ne, ovde to ne vredi, da želiš, da se trudiš i da iznova pokušavaš. Nešto drugo je potrebno, a šta - ne znam.
Eh, kad bih mogla da vratim film, da se vratim u ono stanje neizdrža, da prekrojim prošlost a samim tim i budućnost, da se uzdržim, makar crkla od neizdrža, makar se ubila, samo da ne otkrijem karte, samo da otrpim i oćutim. Da nikom nisam pričala, da sam pisma koja sam pisala čuvala za sebe, mogla sam da ih čitam u samoći i gluvoj tišini noći, da ih čuvam u računaru, da ih uništavam ili dopisujem, igrajući se kao u ličnoj literaturi. Sada bih bila podjednako sama, ali bar bih osećala da sam ok, na mestu, nikome se nisam nametala, nikome izlivala dušu, nikome se nisam nudila kao na tanjiru i imala bih tu satisfakciju da sam sama prošla kroz sve to, nema svedoka, nema suđenja, nema kritike, nema lažnih uteha, nema traženja opravdanja, nema lažne nade, zavaravanja, maštanja (njih ionako nema), nema kula u pesku i čardaka u vazduhu.
(...)
Pa nije ti prvi put, kažem sebi. Šta si uopšte mislila, šta si umišljala, pa znas kako se završavaju sve tvoje ljubavi i pre nego sto počnu.
(...)
Ja znam, i to, i mnogo više, pročitala sam masu knjiga o ljubavi, to me je i pokvarilo,(...) Mir, nekretanje, neosećanje, a zatim nema ničeg.
(...)
... evo ga i Neil Young sa “srcem od zlata”; valjda se ovako u stvarnom životu završava svaka potraga za srcem od zlata - još jednim rezom na krvavom srcu onog koji traga. Nema susreta između srodnih duša. To su izmislili romanopisci i pesnici. Postoji samo činjenica usamljenosti. (...) "
http://www.mycity.rs/Blog/O-bolu-i-drugim-demonima.html
http://www.mycity.rs/Blog/Modrice.html
http://www.mycity.rs/Blog/spletkarenje-sa-sopstvenom-dushom.html
sve to treba ocutati...
|
