pismo mom onjeginu

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Veče je I hladno je baš kao I moje slomljeno srce. Sedim sama u sobi i gledam te nasmejanog negde duboko u mojoj mašti. Uvek sam te volela i ćutala, dugo sam krila i usebi čuvala tu tajnu, ali sve tajne se jednom saznaju. Izvini! Moram da ti kažem da nikada nisam ni prestajala da te volim,i ako ti je teško da poveruješ u to, istina je, istina koju sam dugo krila i sebično čuvala samo za sebe. Volim te ! Kako su te dve reči obične, ali istinite, veruj mi u sebi sadrže svu moju tugu, bol. Mnogi bi rekli da su to samo obične reči, ali nisu,to su reči koje su prožete ljubavlju, mojom ljubavlju prema tebi. Kažes da je izmedju nas poštojao neko treći, ali nije bilo tako.mislila sam da veruješ u moju ljubav. Razumeću ako ne budeš želeo da mi se vratiš, razumeću, ali ću ceo zivot provesti sa osećajem krivice što sam te izgubila zbog tudjih laži i što u odredjenom trenutku nisam znala da sačuvam našu ljubav. Uspeo si da dobiješ moju istinsku ljubav i urežeš svoje ime i lik u moje srce. Sama sebe ubijam sećajući se tebe, ali ne mogu da te zaboravim. Ne znaš koliko mi je snage trebalo da izigravam hladnoću i nezainteresovanost kad je neko pričao o tebi. Ne znaš da su suze punile oči svaki put kad bi neko pomenuo tvoje ime ili kad bih otvorila stari dnevnik koji bih dugo čitala zamišljeno sećajući se svih lepih trenutaka koje sam provela sa tobom. Ne znaš i ne primećuješ koliko srce čezne i pati. Ne znaš za moje suze i ne vidiš ih, jer smejem se, a taj osmeh je lažan, čista maska. To je osmeh koji zna da prevari.da se samo malo bolje zagledaš u moje oči, video bi, sigurno bi video skrivenu tugu u njima, žal za nečim što je otišlo u nepovrat. Posle tebe stvorila sam zid oko srca i niko nije moga proći kroz njega. Ti sada verovatno mirno spavaš dok ja umirem od tuge za tobom. Izvini zbog mog tužnog pogleda, ali kao da ne volim vazduh koji dišem, zemlju kojom hodam, stvari koje tvoje lepe oči gledaju, a dobro znam da nikada neće biti moje, te tvoje crne oči. Kaži mi kako da ne volim,tvoju kosu,oči,osmeh…Kaži mi kako da ne volim tebe? Kako da te pronađem u nekom drugom kad si jedinstven i nema nikog ko ti je sličan? Zašto ja ne mogu da te ponovo držim za ruku, zašto? Toliko želim da me zagrliš, da ti hiljadu puta kažem: ”volim te!”. Jednostavno ne mogu da te zaboravim! Previše si u mojim mislima, snovima, mašti, previše te volim da bih te zaboravila. Za ljubav je potreban pogled kakav samo ti imaš. Molim sutrašnji dan da mi te donese bar na kratko, molim svoju mladost da te zauvek zadrži u sećanju, a za srce znam da će te uvek voleti kao sad. Ti si moja velika želja i tiha patnja sa kojom ću, najverovatnije, i umreti. Ti si me uveo u svet prave i istinske ljubavi i ostavio me da večno lutam u nadi da ću ponovo pronaći put ka sreći, da ću ponovo pronaći put do tvog srca. Ti si svo ovo vreme mislio da sam srećna, a nisi znao da u duši nosim bol zbog našeg rastanka. Osećam neizrecivu želju da ponovo budeš pored mene, osećam da bi mi tvoj osmeh vratio želju za životom. Posle toliko vremena skupila sam hrabrosti i priznala ti da te još uvek volim. Osećaj usamljenosti, bola i ponovo vraćanje u prošlost sada postaju deo mog svakodnevnog života. Toliko sam sebe mučila da sakrijem svaku suzu u oku, da obuzdam sebe i svoje srce posle svakog pogleda na tvoju sliku. Ne mogu oprostiti sebi najveći greh u svom životu, a taj greh sam napravila onog dana kada sam te hladnokrvno pustila da izađeš iz mog života. Bol me uništava. U meni umire svaki osećaj. Bol i neverovatna želja da nestanem ispunjavaju svaku moju poru, celo moje telo. Mislim da ću poludeti. Volim te! Ti si sve u mom životu. Želim da mi priđeš, da me zagrliš, da mi se vratiš. Teško mi je, jer znam da moram da prihvatim istinu da te mogu imati samo u snovima, da će samo u snu ljubav postojati za nas-bolna istina ,zar ne?! 15. oktobar 2000.godine je dan koji ce večno ostati urezan u mom umu, srcu, duši, jer to je dan kada se srušila moja mladost, moj život, sve ono što sam imala i zašta sam živela. Srušio si tog dana moj svet i uzeo osmeh sa mog lica. Nikada mi neće biti jasno zašto si u opšte i pominjao tuđe laži i zašto sam ih ja prećutala, progutala i prihvatila? Nikada nisam poverovala u priču da si me prevario, nikada to nisam ni proverila, jer me nije zanimalo šta su drugi govorili, ja sam volela samo tebe i verovala samo tebi, pa da je bila i istina verujem da bih prešla preko toga jer sam te volela prokleto mnogo, a volim te i sad isto toliko. Kraj mi je doneo veliki gubitak i prazninu u srcu. Dalje sam morala sama, bez tebe. Želim da za nas svane neki lepši dan, ali izgleda da su svi naši dani odbrojani. Povratka na staro nema i zašto te još uvek želim i volim kada sve to znam?! U glavi mi se prevrću misli, vraćaju me u prošlost. Ne, ne smem da se sećam jer sećanje na tebe mi otvara rane koje još nisam zalečila. Muče me bolovi, razdiru mi dušu i srce, ali preživeću. I opet se pitam kako da te prebolim kad si moja najveća ljubav, moj anđeo i moje sve. Nikada nisam mogla da ti priznam koliko sam bez tebe tužna, da ti priznam da sam te oduvek volela. Stalno se pitam sta li rade tvoja dva crna oka, raduju li se životu, boli li ih nešto? Znaš li da ja legnem i ustanem s’tobom u srcu i s’tvojim imenom na usnama, nekim neobjašnjivim bolom u grudima. Da li te je ikad zabolelo sećanje na prošlost kada si me video ili prošao kraj mene? Da li si ikada osetio nostalgiju kada si izgovarao moje ime? Znam da je naša veza bila vredna, znam da ću živeti za ta sećanja i znam da će me uvek boleti. Znam da će me sve u životu sećati na tebe. Volim te kao oličenje nečeg nežnog, zavodljivog, tako slatkog i meni nezaboravnog. Zašto te toliko volim? Ponekad mi se čini da ću izgoreti od te ljubavi. Kad bih mogla volela bih da te zagrlim jako, najjače što mogu i da ostanemo tako zagrljeni večno. Želim da volim, da se smejem. Smejem se, a tvoj lik me podseća na tugu i navodi na suze. Živim, a znam da to nije život, ne bez tebe. Samo ti možes da me vratiš u stvarnost i izvučeš iz sveta mašte i snova. Samo ti možeš da me bez reči povrediš, da me opiješ i otrezniš. I ovu noć provodim sama u suzama, sa uspomenama. Ne znaš i ne verujem da ćeš poverovati u sve ovo što pišem, jer ti čak ni ne slutiš kolika je ljubav u meni. Ako ikada bude imala sina, daću mu tvoje ime, jer tvoje ime nosi svu moju ljubav… i bol. Svakog trenutka sve više i više širim ruke tebi i čekam da mi se vratiš. A ponekad mi se čini da je sve sa tobom bio san, varka moje mašte ili najverovatnije bajka koju je život odlučio da pokloni meni. Uvek sam se gubila u tami tvojih očiju i ponovo izranjala vraćajući se u svet stvarnosti koji mi nije mogao pružiti ništa. Nemam te! Ja,mala pepeljuga iz sivila stvarnosti jednog maja ušla sam u svet bajki. Moj princ, na žalost, ne traži mene da mi preda cipelicu. Nema crnih očiju, samo je ostala ljubav. Pokušavam da okrenem novu stranicu života ali listova više nema. Svu ljubav koju sam imala dala sam tebi. Ne žalim, ne kajem se. Ti nikada nisi bio onaj koga sam volela, niti ćeš ikada biti onaj koga ću voleti, ti ćeš uvek biti onaj koga volim, a voleću te dok se i poslednje kapi mog života ne uliju u jezero smrti. Nedostaješ mi prokleto mnogo, toliko da ne mogu naći pravu reč kojom bih ti opisala kako se osećam bez tebe. Ti si nešto posebno, nešto najbolje što se desilo u mom životu. Sa tobom moj život je dobio smisao, a ja naučila da volim. Boli me svaki trenutak koji provodim bez tebe i jedva čekam da te vidim, da te zagrlim i da te nikad ne pustim iz svog zagrljaja. Ponovo razmišljam o tebi. Zažmurim i vidim samo tvoja dva crna oka i njihov nežan pogled. Ti si sasvim slučajno ušao u moj život i ostao u njemu. Dosadni ljudi, prazne reči, nejasni dani… ja, kao cvet bez rose, kao sirena bez mora, kao noć bez zvezda i meseca, kao dan bez sunca, kao dete bez igračke, čekam…čekam da sve ovo prođe , čekam da ponovo vidim tvoje oči pune nekog blistavog sjaja. Sama sam, sam ležim na putu života, sa zgrčenim rukama misleći da grlim tebe. Kiša neumoljivo pada. Volim kišu, volim miris mokrih ulica, Volim da šetam dok kiša pada. Želim da izađem na ulicu, Da vrištim do iznemoglosti i osetim kako se kišne kapi mešaju sa slanim suzama. U snu grlim jastuke umesto tebe i dugo, dugo pričam sa njima umesto sa tobom. Želela bih da sam tvoja suza, da se rodim u tvojim očima, živim na tvojim obrazima i umrem na tvojim usnama. Kako shvatiti neshvatljivo? Kako tumačiti energiju o kojoj ne govore ni fizika ni hemija? Šta je to što me tera da drhtim svaki put kad te vidim? Zar se zaista moram odreći tebe i tvojih očiju koje su me prvi put povele stazama ljubavi? Zar se moram odreći svih svojih snova, nadanja i želja za koje sam mislila da ću ih ostvariti sa tobom? Zar ja više nemam prava da te volim? I noćas pada kiša. I noćas nebo plače zajedno sa mnom. I noćas kao i prošlih noći čujem tvoj glas negde duboko u tišini. I noćas razmišljam o nama i ako stvarno više nema razloga za to. Noćas u meni bude se sećanja na svaki trenutak koji sam provela sa tobom. Zašto se po hiljadu puta zaplačem, zašto po hiljadu puta izgovorim tvoje ime i zašto se trznem na svaki zvuk telefona? Ko je to bacio trnje između nas i gde smo se to igubili? Gde smo to ti i ja? Gde je ono sto zvasmo mi? Zar je moguće da smo odleteli svako na svoju stranu na krilima vetra? Zar je moguće da smo nestali sa prvim zracima sunca i ljubavi? Želim da si noćas tu, da me zagrlis jako i da celu noć gledam tvoje oči. Noćas sam opet sama, a sve ostalo su moji snovi i neispunjene želje. Sve me podseća na tebe. Znam da je sve prošlo, da je svemu kraj,ali sećanje mi ne da mira. Ono postoji, prkosi i preti. Čekam i nadam se da ćeš ponovo doći kao blagodet i ponovo biti moj kao nekad,da baš kao nekad. I ko si ti u opšte? Moj nedosanjani san, neispunjena želja, moja uspomena ili prošlost? Jesmo li zaista provodili večeri zajedno i nestrpljivo čekali susrete? Ako si stvaran dođi, molim te. A, ako si izmišljen nestani što pre, odlazi i nevraćaj se više. Ne muči me. Ništa više nije važno. Svemu je kraj. Kraj jednog nadanja i neostvarene želje. Znam, tebi će biti isto kao i pre. Ni primetiti nećeš da si nešto izgubio. Bezgranična je bila moja ljubav. Sada stojim na ruševinama naše ljubavi i lečim rane. Nikada nećeš saznati koliko si mi značio i koliko mi jos uvek značiš. I nikada niko neće moći toliko ludo da te voli i izgubi kao sto sam te volela ja i izgubila. Ipak nešto sam sačuvala, nečemu nisam dala da pobegne. Zadržala sam uspomenu i sećanje na sve ono što je lepo. Sada živim u oblacima, živim od nadanja, sećanja. U ostalom pečat prošlosti zauvek ostaje na stranicama naših života. Posle svega čini mi se da nikad neću zaboraviti onaj dan kada sam te srela, zavolela, postala zatočenik ljubavi. Osećam da ni vreme, da ni nove ljubavi neće uspeti da te otmu iz podzemlja mog srca. Toliko toga ti želim reći, ali svesna sam da moje reči više nikada neće pronaći put do tvog srca. I evo me opet sama ove glupe, dosadne, kišne noći. Ne mogu da se ne setim tebe. Nije to ništa čudno jer ja se tebe stalno sećam, jedino mi samo sećanje i ostaje. Volela sam te sve više i više iz dana u dan. Znam da nas nema više, ali ja te još uvek vidim svuda oko sebe i pođem da te zagrlim, a onda shvatim da je to još jedan od mojih snova. Ne znam više šta osećam? Ne, to nije ljubav! To je ludilo prouzrokovano ljubavlju! Užasavam se tuđih ruku, tuđih glasova. Uvukao si se u moje snove i postao moja navika. Padaju teške kišne kapi…ne, nisam više tužna. Samo telefon ćuti i…šta li radiš sada? I kad se sve magle sveta spuste u moje zenice u njima će se i dalje jasno videti moja ljubav prema tebi. Još uvek je noć. Mrak se skupio oko mene. Vidim slike iz prošlosti, vidim tebe, vidim sebe, nas... i zadrhtim sva. Sklapam oči, pokušavam da sanjam sama, ali ne ide. Opet mi se onako kroz maglu vraća tvoj lik, nevin i mio. Dozivam te u ovoj gluvoj noći ali ti ne čuješ moje šapate. Ali čuje me tuga. Polako se provlači kroz vrata, uvlači mi se pod kožu, u srce i ispunjava me svu. Tad mi se osmeh izgubi sa lica, u oku suza sećanja zasijala i skliznu niz lice. Gorak je ukus suza. Jecam, ali ti to ne čuješ i ne znaš. Ali znaju mračni i hladni zidovi moje sobe i tišina koja me lagano ubija. Pružam ruke u ovoj tami da dohvatim snove i tražim pomoć…ali oblaci odoše, i snovi i ti. ostadše samo prazne ispružene ruke ka tebi kao dalekom svetu mašte i snova, oči pune nade. Složih mrski izraz lica. Teško prolazim sve ovo. I opet ti, tvoje oči, tvoj pogled, tvoj osmeh…i ponovo zadrhtim. Otvaram oči ne bih li prekinula ovo mučenje. Osećam se kao u paklu, kao u ništavilu. U daljini zabrujaše lagani akordi davno poznate pesme: ”Please forgive me i can’t stop loving you…” i opet si ti tu oko mene i u meni. Otišao si negde daleko, u neki drugi svet, u svet gde je meni ulaz zabranjen i ja ne mogu s’tobom. Osećam samo podmulu bol u srcu. Ta bol ledi srce i navodi na suze. Osećaš da ti je svejdeno što život protiče mimo tebe i da ti neko i nešto neizmerno nedostaje, da ti celo srce pripada samo jednoj osobi, kuca samo za nju, ali ona nije tu i ne želi da zna da za nju živiš. Sada smo ponovo na nuli: ne poznajemo se, tek po koji pogled. Sve je kao na početku - plus uspomene. Želim da znaš da te još uvek volim. Moja ljubav prema tebi je negde između toplih boja mašte i tamnih tonova mraka, uvek neutralna i nedostižna. I posle tebe osećam da nemam ništa. Samo ti kao daleki svet izgubljenih snova i želja. Ostao je još samo osmeh i to onaj koji preživljava i onda kada iza svega ostane praznina. Ni tuga, ni čežnja nisu gori od ovog osmeha punog ironije života. Svitanje je doživelo svoje potpuno razviće. Jutro je sumorno, tmurno…jutro je…Htela bih da si ovde, da si svuda. U kući, u jutarnjoj ptici, da koračaš mojom ulicom…Jutro je bez sjaja sunca, a tako sam ga željno čekala. prolazi i ova noć neprimetno kao i do sad… a ti se nećeš javiti!

Dopuna: 12 Jan 2009 1:18

Skoro sam ga videla u jednom od hodnika našeg fakulteta. Pozdravi smo se kao neki poznanici... Kako je to bio srdačan pozdrav... Pitanja uobičajena, standardna, nevažna, glupa u neku ruku... Pitam se zar moram da pružim samo ruku onom koga sam nekada ljubila svim svojim bićem koji me je bezgranično voleo?! Ima li smisla da se naši nekadašnji susreti koji su bili ispunjeni poljupcima sada svode samo na jedan dug stisak ruke?! Kako je to glupo... I ne volim to... A ne mogu samo hladno proći kraj njega kao da se neznamo...I nervira me to što nemam snage da ga pogledam u oči već uporno gledam u stranu, u pod, strepeći da mi se obrazi neće zacrveneti, usne zadrhtati, da neću izustiti nešto lično, tajno... Mrzim ona standardna pitanja kako si i šta radiš, šta ima novo... Šta reći tada kada znam da ne bi želeo da zna da mi je jako teško, da sve što radim u stvari radim mehanički čisto koliko da se preživi, da je sve postalo nebitno, nevažno, monotono, jednoliko... Da mi je život prazan i da nikome nedozvoljavam da mi ga izbriše iz misli, iz njegovog kutka u mom srcu i duši... Da je sve po starom, da se ništa nije promenilo, da je život statičan... Da još uvek volim one iste stvari koje sam volela dok smo bili... I ponovo se pitam kako da to mu kažem kada bi ga zabolelo... A ne mogu da ga lažem, jer znaće to. A sve je zbog njega... I strah me da zapitam isto jer plašim se odgovora ma kakav god on bio... Možda su mi zato usne neme kad ga ugledam... Možda zato i ne volim da ga vidim... Možda i zato i izbegavam slučajne susrete... Možda i zato mi i nedostaje... Da li ima Boga... Zašto je sve tako naglo stalo, prekinulo se... Ne znam šta da radim, šta da mislim, da li da se još uvek nadam... Zima mi je... Miriše jesen... Hladna i surova... Ali ne plaši me više... Oči su mi izbledele, duša prazna pa i nemam šta više da izgubim... Ostala su još samo sećanja na nešto tako nežno i krhko i samo živim da sačuvam ta sećanja... Bol više i da ne osećam... Dani lete, godine prolaze, nižu se jedna za drugom tako male i beznačajne... Više nemam želja i snova... Oblaci su isparili kao mehuri sapunice... Ostao je još samo osmeh i to onaj pun ironije života od koga nisu gore ni čežnja ni tuga... Sama sedim na putu života, zamišljena i čvrsto držim kutiju sećanja i jastuk stvoren samo za nas...

Dopuna: 12 Jan 2009 1:23

Nisam puno tržila samo malo ljubavi, nežnosti, sigurnosti... ništa nisam dobila...baš ništa...i dalje te sanjam... i dalje bih tebi poklonila svoju ljubav... i dalje bih ti sve svoje nejbolje pružila... i dalje bih volela da zbog tebe postanem bolji čovek... i dalje mi trebaš... i dalje te želim... i dalje ti nećeš znati za mene... i dalje će me ubijati svaka tvoja nova devojka...nadam se da će svanuti jutra sreće sa tobom... da će doći i ti dani... i da ću bezbrižno spavati kraj tebe, da ću te noću gledati kako mirno spavaš...i dalje i još više ću te voleti i čekati...ljubim te...

Dopuna: 12 Jan 2009 1:24

Vreme... ide kraj nas prolazi, stalno prisutno, nevidljivo, neopipljivo... samo bore, senke u očima govore o njegovom prisustvu... jednom davno bio je jedan dečko...i jedna devojčica... pogldedi su im se sreli kroz dim cigareta u polutami prostorije, preko pogleda ostalih prisutnih dobri drugova... najednom su se osetili kao da su sami na svetu... i kao da je na jednom vreme stalo. skrenuli su poglede jer vreme mora da teče... najednom se našla u njegovim rukama, igrala je, a on je gledao i vodio igru... izgledali su savršeno zajedno... vreme je opet stalo, a onda prekinulo tu čarobnu igru i krenulo dalje... prilazili su ljudi, pričali, smejali se, plakali... sve ono što ide uz vreme... prolazili su dani, guralo ih je vreme donosilo i odnosilo, davalo i uzimalo svoj danak... kat-kad u prolazu videli su se, ponovo sreli poglede i zaustavljali vreme... ali ono ima taj ružni običaj, taj ružni zaatak da ih rastavi i krene dalje...posle izvesnog vremena sedela je kraj njega... uspeli su da ga ukrote, ukradu malo za sebe, daju sebi malo oduška za slobodu, sreću,osmeh, zadovoljstvo... mogla je osetiti diskretan miris njegovog parfema... gledali su se kao da su tek progledali... volela ga je... voleo ju je... čvrsto su se držali za ruke... a onda je vreme opet pobedilo, oslobodilo se, rastavilo ih i povelo svakog na svoju stranu... i sad ga ponekad sretne na ulici a onda ga vreme odvede daleko od nje svojim putem... da samo hoće stati i dozvoliti im da žive u svom svetu u kom nema pravila, vremena...

Dopuna: 12 Jan 2009 1:26

U toplom vazduhu plivaju sećanja...U trenutku osećam bol zbog prolaznosti, ali osećam i sreću jer imam uspomene...Ta divna sećanja kada smo bili jedno... Još uvek sedim u prozoru i slušajući nežne akorde pesme „Please forgive me i can’t stop loving you“. Gledam u daljinu kada ću ugledati tvoje korake... Volim te...Ustvari ne mogu naći reč kojom bih ti opisala šta osećam u ovom tenutku... Čekaću te...Na ovom istom prozoru... I znam negde duboko u sebi predosećam da ćeš se vratiti, da će tvoji koraci ponovo odzvanjati ovom ulicom, da će tvoji otkucaji srca se ponovo čuti u ovoj sobi....Ljubim te najdraži moj...Ljubim te...

Dopuna: 12 Jan 2009 1:26

Volela bih da si ovde. Ljudi kažu uskoro će proleće, a napolju još uvek pada sneg... U mom srcu veju snegovi... Ulicama grada lutam sama... Pogledom tužnim tražim nešto izgubljeno... Sve mi govori da to si ti... Hladno je... Vetar nemilosrdno šiba moje telo...Osećam napuštenost duboko u svom srcu...Ljudi prolaze kraj mene...Guraju me...Smeju mi se...Posrćem i padam...Ali oči te još uvek traže. Trebaš im. Treba im tvoj blagi osmeh i pogled da bi preživele...Crnilo tame ovog grada sve jače me steže...Nestaću- predosećam...Samo da te ugledam pa da zaživim ponovo...I nečuje se ništa, ni najnežniji akord...Samo mrtvački šapat tišine koji sve jače i jače udara u moj razum...I po koji podsmeh izopačenih hulja, koje su istinu iskrivile da bi zavadile ljude...Stojim skamenjena u ćorsokaku, sa zgrčenim rukama misleći da grlim tebe...Bez snage da proizvedem ni najtananiji zvuk, da napravim i najmanji pokret...Bol me uništava, razdire mi dušu i srce...A nikoga oko mene da mi pruži sigunost i poverenje...Iz ove male slepe ulice ne idem nikud plašeći se silueta koje šetaju ovim ukletim gradom...Osećam se kao u paklu, kao u ništavilu...Dođi...Spasi me... Vetar tužno cvili svoju pesmu... Zatvaram oči, jer osećam strah i duboko u sebi pokušavam da nađem želju i molitvu koja bi mi oduzela svu snagu...A sada ovde drhtim od straha i čekam da sve ovo prođe... Uzalud su reči koje prosipam zovući ime tvoje... Reči se gube, nestaju... Drhtavim promrzlim rukama palim cigaretu, pokušavam da malo saberem misli...Pogledom te još uvek tražim da još jednom ogrejem svoju promrzlu dušu...

Dopuna: 12 Jan 2009 1:28

Jutro je...tako sunčano...tako lepo...srce mi kuca jače i jače...sećam se...Znam da ni ti nisi zaboravio sjaj onih jutara....bili smo jedno...u sobi odzvanjali su stihovi Đorđa Balašaevića...Stihovi koje si posvetio meni...naši otkucaji srca...naše reči...vrelina tela pod dodirom ruke...snovi s’naših usana...volim te...Volim te i niko nikada neće uspeti da te zameni u mom srcu...ljubim te najdraži...čekaću dan kada ćeš se vratiti i zagrliti me jako,oprostiti mi sve i poljubiti onako kako sami ti znaš. Ljubim te.

Dopuna: 12 Jan 2009 1:31

Dosadna kiša uporno pada...Ulice vlažne...Nebo sivo...Vetar hladan...Osećam se tako usamljeno i napušteno...Osećam da mi negde na dnu srca nedostaješ baš ti,tvoj osmeh i tvoj stisak ruke koji bi mi ulio sigurnost...Gde si? Ne mogu te naći u ulicama ovog prokletog grada...Mrzim ga... Mrzim svoj grad i ljude u njemu jer oni su nas razdvojili...Oteli te od mene i ostavili me da sama lutam mračnim ulicama ništavila.... Plašim se...Ne...Ne mogu bez tebe...Plašim se i da zaplačem, jer mislim da bi to mogli videti ljudi i oduzeti mi i poslednji osećaj koji me čini čovekom...Nedostaješ mi, anđele... Trebam te, jako i mnogo...Dođi...Spasi me... Oči su mi uplakane...I nemam više snage...Plašim se novog jutra, novog početka....Ne, ne želim ga...Želim samo tebe da se vratiš i da me zagrliš...Čekaću te, anđele moj lepi.

Dopuna: 12 Jan 2009 1:32

Kakav li je ukus tvojih usana- ne sećam se. Ni tvog dodira. Da li su ti ruke grube ili nežne? Sećam se samo kako se sve završilo, a da nije ni počelo. Sećam se samo svog besa i tvog bockanja. Zbog čega ovakva sudbina za nas? Zbog čega ova tuga u mojim očima? Sada sigurno sediš u nekom kafiću, ispijaš pivo i pališ cigaretu za cigaretom. na usnama ti je smešak kao i uvek. Setiš li me se ikada? Često gledam tvoju sliku. želim da upijem tvoj lik, crte koje te čine tako posebnim...ne želim da te zaboravim, želim da te urežem u pamćenje kako bi se stvorio pred mojim očima čim to poželim. Ne mogu ništa da ti kažem. A nekad to poželim da rizikujem... ali ne mogu. Ogroman strah me sprečava. Taman krenem da ti kažem kad shvatim da ne govorim, kao da su mi usne neme. I osetim vrelinu koja me obuzima i telo kako drhti... Kako bi reagovao. Da li bi samo se nasmejao i odmahnuo rukom? Da li bi mi prišao i čvrsto me zagrlio? Volim da slušam zvuk tvog glasa. Volim ritam tvojih koraka. Volim tvoje crne oči i njihov tužan pogled. Volim kada sedneš pored mene onako tik uz moju kožu. Volim blizinu tvog tela. Volim i tvoju šolju za kafu jer je tako blizu tvojim usnama. Volim da te gledam. Volim da se topim u tvojim očima. Volim sve što je tvoje i sve što podseća na tebe. Volim li te?!

Dopuna: 12 Jan 2009 1:33

Ne, ne dolazi više. Idi i ne vraćaj se. Idi kao što si već jednom otišao. I ne vraćaj se, molim te. Ne muči me. Nemam snage da te volim. Plašim se. Moje oči ispunio je strah, moje srce drhti od straha. plašim se. Plašim se tebe kao dete u noći. Plašim se da ću propasti kroz dno. Ne dolazi! Odlazi! Ja to ne zaslužujem. Poštuj me bar malo. Poštuj moju samoću koja osta iza tebe. Poštuj tišinu koja živi u meni i koja svaki zvuk, svaki nežni akord ubija. ne dolazi. Ne trebaš mi. Srećna sam i ovako. Ne, nisam sama, ne brini ti. tu je samoća. Ne lomi me i ti jer već me lomi tuga koju izazva ti svojim odlaskom. Nemam više ljubavi,shvati, odlazi! I samo ćuti. Pusti sneg nek’ zamete sve tragove nekadašnje, nek’ i meni srce zaledi. Ćuti i slušaj kako pahulje padaju ubijajući sve ono što je lepo u nama. Da li više išta postoji u nama? Nema ničeg. Samo zgarište. Kat-kad u noći proleti gavran i zloslutno zapeva svoju uspavanku. Znam, naslućuje na nešto kobno, na nešto tragično. Ali ima li išta tragičnije nego živeti ovaj život? Ima li u nama suza, onih kristalnuh, čistih? Ima li smisla reći da smo ti i ja-mi? Ništa više nema smisla.svaka reč, svako biće, svaki predmet i svako osećanje izgubilo je svoj smisao, svoj oblik i svoju pravu boju. Sve je postalo izopačeno, iskrivljeno. Ceo svet je takav. I svet oko mene i svet u meni koji polako odumire. Odumire i poslednja nada, poslednji zračak svetlosti se gasi. Nastupa crnilo-gusto, kašasto crnilo. Ja se nalazim u jednom izgubljenom svetu, i on se nalazi u meni. Boli me. Ali i ja sam čovek i valjda ću navići na taj bol. A možda će me bol potpuno uništiti, valjda ću nestati, svoje muke skratiti i zauvekpostati ovekovečena u simbolu večite i neizdržive boli. Ne brini ti. Samo ti odlazi. I ćuti. Samo ćuti. Pusti sneg nek’ zamete mene i sve što na mene može podsetiti!!!

Dopuna: 12 Jan 2009 1:39

Još i sad s’vremena na vreme setim se tvojih očiju. Tvoj lik onako iznenada ispliva iz mora uspmena i izvuče mi osmeh, kao dokaz da je život ipak lep. Imali smo nešto vredno. Sada smo otišli svako na svoju stranu sveta. Pokušavamo da sagradimo život, dom, prag – to valjda s’godinama ide. Izbegavamo jedno drugo, jer to bibilo teško podneti, plašim se da mi se istina ne bi svidela. Ne plašim se ja ako si zaljubljen, srećan, ako veruješ u ljude, u ljubav... ne.... mene plaši ako si krenuo nekom čudnom stranputicom, ako glas više ne vidiš i svetlost dana ne čuješ... Negde na dnu srca čuvaću ono što smo imali i verovaću u tebe da ćeš uspeti...

Dopuna: 12 Jan 2009 1:40

Volela bih da si ovde, da iščekujem tvoj poziv... strašno je znati da nećeš zvati... da se nećeš pojaviti... teško je to prihvatiti... teško mi je da znam da će noć doći a ti se nećeš javiti ni pojaviti... mrzim samu pomisao da te nemam... mnogo sam usamljena, toliko da me i to plaši... sve me plaši... svaki dan išekujem vesti da neku drugu voliš, da to nisam ja, da ti je u životu loše... glupost moja, ali tako je... samo bih volela da si ovde... ponekad kad sklopim oči mogu jasno da vidim nas dvoje, naš zajednički život... nekako te blesavo volim, sve tvoje, svaki osmeh, svaki pokret, suzu i prkoran pogled, čak i onaj hladan... volela bih da te zagrlim i da svojim zagrljajem oteram svaku tvoju tešku misao, da te neuznemiravaju... zašto nisi ovde kraj mene? zašto me ne voliš? ljubim te, najdraži!