Nema više ni omiljenog nicka, ni omiljenog licka.
Vreme ja za pp.
Ne volim da pišem jer ne znam da pišem.
Ne volim ni ove dane koji počinju sa NE
Probudila sam se. Konačno i neopozivo.
Dan mi je počeo sa ne mogu.
Ne mogu da pomerim desnu ruku. Od bola, naravno. Ne mogu da spavam mirno. Ne mogu da sanjam dugo.
Ne koje se nadovezuje jedno na drugo: nemilosrdno i ciljano.
Ne koje se iz nekog razloga okomilo na mene.
Poželela sam da pošaljem pp.
Privatna poruka. Lična poruka. Poruka lične prirode.
Poruka sa dubokim, intimnim, sasvim ličnim i posve bolnim sadržajem. Međutim, shvatih da ne postoji adresa kojoj bih mogla isporučiti svoje duhovno i mentalno stanje.
Ne volim dane kojima se pitam o sopstvenom smislu i smislu uopšte.
Preterala sam. U svemu. U svemu učinjenom i svemu neučinjenom. Bilo je neodmereno. Sruči ili stavi branu. Ništa između.
Dum_dum, zvuči otresito, oštro i ubojito, a više je neprikladno, lažno i odbrambeno.
Stala sam pored kola i pomislila: Ne, nećeš plakati. Pričaćeš o svemu, ali ne i o svojim suzama.Sestro, patiš od PMS-a, džabe si se ponadala, nećeš umreti tek tako, tako lako. Nisi još ni kafu popila kako treba.
Privatna poruka ? Čemu služi privatna poruka i koliko je zaista privatna ?
Kome se šalju privatne poruke, a na koje se odgovara ?
Hmmm....sa ili bez cenzure ?
PRIVATNA = LIČNO, INTIMNO ili SAMO JE VAŽNO DA NIKO NE VIDI ?
Ima i onih privatnih poruka sa temom: da komšiji crkne krava.
Ponekad poželim da sam neka druga životinja.
Meni najčešće stižu one: Moderisanje: poruka obrisana
Precizne i profesionalne.
Uvek im se obradujem jer pomisim: Gle, neko je primetio da i ja postojim
Ja, polako, ali sigurno prestajem da ih pišem.
Nikad nisu shvaćene onako kako bih želela i kako jeste.
Jednom sam dobila pp, baš ovde, na Mc-u, jedna devojka mi je poslala onog smajlija što plače. I ništa više. Dan danas ne znam šta mi je sve govorilo to tužno, uplakano lice.
Setih se jednog lica koje plače, bez suza. Vrišti, a krika nigde. Gluvi jecaj.
Zna da niko ne razume. Zna da niko i ne vidi. Jednostavno zna i ne mora da otvori oči.
Zvonilo je i odzvonilo.
Bila je to laž i ja, inače, često lažem, najviše sebe.
Volim da pišem, izuzetno volim, ali ne umem.
Volim i da se smejem i kad postanem smotana i kad mi kažu kako mi lepo stoji haljina i da mi je sve fenomenalno (to je već preterano, ali prija). Volim i svoju čvorugu, koja je ostala još samo u sećanju, a naročito volim pohovani kačkavalj i toplu vodu. Ne vrelu, toplu !
A sada jedna sasvim privatna poruka, pp:
Ukoliko ovo pročita ona teta koja mi je poslala najnedorečeniju, od svih nedorečenih poruka koje sam ikada dobila, tužnog smajlija, neka zna da sam mislila na nju dok sam ovo pisala. I na nju.
dum_dum ::Setih se jednog lica koje plače, bez suza. Vrišti, a krika nigde. Gluvi jecaj.
Zna da niko ne razume. Zna da niko i ne vidi. Jednostavno zna i ne mora da otvori oči.
dum dum, u takvom sam raspolozenju od jutros da slusam Balasevica iznova i iznova, procitah tvoj blog i zaustavih se na ovom delu posebno. Mnogo me je pogodio i ponovo ga citam - totalno se pronalazim u ovom gluvom jecaju, postala sam i ja takva - lice koje place bez suza (placem, ali placem u sebi), to daleko vise izjeda i razara jer ne postoji filter praznjenja - suze.
Red_star_girl :: dum dum, u takvom sam raspolozenju od jutros da slusam Balasevica iznova i iznova, procitah tvoj blog i zaustavih se na ovom delu posebno. Mnogo me je pogodio i ponovo ga citam - totalno se pronalazim u ovom gluvom jecaju, postala sam i ja takva - lice koje place bez suza (placem, ali placem u sebi), to daleko vise izjeda i razara jer ne postoji filter praznjenja - suze.
Red_star_girl,
potpuno te razumem. Važno je da znaš da nisi jedina kojoj se to događa.
Da, nisam jedina... ali nekako gledas te nasmejane ljude, srecne, uzivaju u zivotu, oni svi oko tebe cvetaju, a ti venes, odumires, neprimetno propadas, patis sto ti nemas trenutak srece da obasja tvoj mali svet, niko te ne razume, svako gleda samo svoj put...
Red_star_girl ::Da, nisam jedina... ali nekako gledas te nasmejane ljude, srecne, uzivaju u zivotu, oni svi oko tebe cvetaju, a ti venes, odumires, neprimetno propadas, patis sto ti nemas trenutak srece da obasja tvoj mali svet, niko te ne razume, svako gleda samo svoj put...
Ne viđam tako često te nasmejane, srećne, što uživaju i cvetaju.
Uglavnom naglo bljesnu i brzo se ugase.
Mnogi gledaju svoj put i samo svoj put, ali ima i onih koji razumeju, sećaju se, osećaju...
Ne viđam tako često te nasmejane, srećne, što uživaju i cvetaju.
Uglavnom naglo bljesnu i brzo se ugase.
Nekako kad sam u bedaku samo takve i vidjam, svi su srecni samo ja tuzna, a onda dok ih gledam sve sam tuznija, pokusavam da se lazno osmehnem da stvorim iluzoran osrecaj srece, ali ne, to nije osmeh, to je grc, sami moramo da prebolimo svoju bol. Proci ce, znam, ali ljubav... boli... barem sam samo to iskusila do sada... </3 Gusim se u neisplakanim suzama, gutam ih junacki, brojim poraze, ali mozda dodje ta jedna jedina pobeda koja ce uspeti da zaseni sve te poraze.
S verom u bolje sutra, i uz sve manje vere u ljubav.
Red Star Girl ::Gusim se u neisplakanim suzama, gutam ih junacki, brojim poraze,
Wrong! Ne treba da gušiš, treba da se isplačeš ljudski. Onda ćeš osetiti olakšanje. I ne treba da brojiš "poraze", nipošto, treba da ih zaboraviš. Osim toga nisu svi neuspesi u životu naši "porazi", daleko bilo. Neke stvari zavise od nas, neke ne zavise.
To što zovemo "porazima", samo su prilike da sebe izgradimo, uzdignemo i poboljšamo. Priznajem: ovo je teško ostvarljivo. Ali, samo se treba zapitati: šta biva u suprotnom slučaju?
tuzor ::To što zovemo "porazima", samo su prilike da sebe izgradimo, uzdignemo i poboljšamo. Priznajem: ovo je teško ostvarljivo. Ali, samo se treba zapitati: šta biva u suprotnom slučaju?
Po principu: ono što te ne ubije - ojača te ?
Meni se čini da svako takvo iskustvo ojača odbrane, smanji samopouzdanje na neodređeno, poljulja veru i probudi sumnju.
Postoje porazi koji stvarno to jesu, a postoji i ono što na prvi pogled deluje kao porez a može biti podsticajno.
Pročitala sam početak jednog posta na Forumu i zgrozila se.
Prvu rečenicu pročitala sam čak četiri puta da bih bila sigurna da sam shvatila to što piše, onako kako piše.
Nisam učestvovala u toj temi, niti ću, ali sam se zapitala kako je živeti bez trunke vere, bez nade, bez ljubavi, a sa puno očekivanja ...
Noćas sam sanjala ovu pesmu.
Ne znam zbog čega, ali tako je
Među javom i med snom
Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.
Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
ko pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.
Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Laza Kostić
.... i neko me je jurio...a ja sam bežala. Bila sam srećna što sam se probudila
