|
Danas sam imala priliku da pogledam dokumentarni film jedne japanske televizijske kuće o narodu Moken na jugu Mijanmara (stari naziv Burma). To su poslednji nomadi mora i neverovatno vešti ronioci na dah. Rone bez ikakve opreme, koriste samo naočare i dugačko tanko koplje, tj. harpun kojim love ribu. Imaju osobenu tehniku ronjenja: gornjom usnom zatvaraju nozdrve da bi sprečili prodor vode. Svi istraživači potvrđuju da imaju neverovatno dobar vid u podvodnim uslovima.
Praktično žive od plodova mora, raznih vrsta ribe, rakova, školjki i dr. jestivih vrsta, a izronjavaju morske krastavce za prodaju (osušeni i dimljeni morski krastavac je delikates i sastavni deo kineske kuhinje); od tog novca kupuju pirinač, mleko za decu i druge proizvode koje ne mogu da nađu u prirodi.
Čitave porodice žive na plovećim "kućama", tj. čamcima od drveta i krstare po moru, svakodnevno rone i love ribu. Koriste male proste kanue za čuvanje ulova, na njima veslaju žene, dok muškarci rone. Dobri su i lovci na kopnu, uz pomoć pasa love divlje životinje. Dobro poznaju izvore pijaće vode na ostrvima; vešto se kreću po šumi i koriste divlje plodove, voće i jam, kao izvor ugljenih hidrata u ishrani.
Poslednjih godina vlada nastoji da ih kontroliše i privoli na sedentarni način života u selima. Njihov tradicionalni način života ugrožavaju brodovi koji bukvalno "čiste" more, izvlačeći iz njega sve što je jestivo.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
