offline
- zwabica
- Građanin
- Pridružio: 19 Sep 2007
- Poruke: 54
- Gde živiš: Sabac,Novi Sad
|
Crne senke
Pojavio si se tek tako tu kraj mene, dodirnuo me i spustio usne na moje i zagrlio me jako kao da si znao da jos uvek se boje..dok misli se roje samo tiho, najtise izgovorile su da ih ne povredis, da ne odes i sa tugom me ostavis...
Rekla sam ti da se bojim, da ces me povrediti, da ne usudjujem se da zaljubim se u tebe,da ne usudjujem se da te volim ...
Znao si to...a odgovor...
odgovor je bio:
Veruj mi, prepusti se, rizikuj...dozvoli da te vodi srce ne razum i glava...
Poverovala sam tebi! Poverovala sam...da prava ljubav postoji, da mogu da volim i da mene neko iskreno voli...poverovala sam i pala!!
svoje srce i celu sebe na dlanu sam ti dala, u zamenu za samo mrvu ljubavi, tracak nade...za jedan zrak sunca...
Za trenutak sam pomislila da sve to imam, nisam znala da to samo odsjaj laznog sunca sija..
To sunce bio si ti...moje Sunce...
ceo moj svet...ali...
tvoja ljubav bila je kratka kao sto kratak je leptirov let...
za trenutak desio se citav splet stvari i dogadjaja..i moje Sunce je nestalo iza crnih oblaka, a tada... kao da i moje srce za trenutak je stalo...i u tihoj noci cujem kako se kruni na sitne delice i kao da je od stakla lagano puca.
A taj crni oblak me obavija sve vise, suze pocinju da padaju kao kapi kise..ti odlazis od mene trudim se da shvatim da nas nema vise!!
Ali dobro znaj da necu nikada zaliti sto sam te volela, rizikovala i pala!!
Znam tebi je svejedno, mislis da to sto smo imali mozda i nije bilo tako vredno..nema veze mozda i nije vredno...
Gledas me praznim pogledom, posle svega nemas nista da mi kazes, cutis i cekas...a ni sam ne znas sta zelis da sakrijes i koga u ovoj prici lazes.
Spustam olovku,zatvaram oci i otvaram vrata secanja...
...opet si tu, blizu...
drhtim kao narkoman u groznici koji prozivljava krizu i u novoj dozi droge on trazi spas...
tako zeljeni spas..ja u tvojim dodirima trazim ali nemam srece taj spas ne nalazim...
Tvoji dodiri me bole i peku, prolaze kroz mene kao crne senke, praveci rane po mom telu, jauk me budi...otvaram oci i shvatam da je to samo bio san.
Ali jak bol me steze, oko mene obruc se skuplja, taj podmukao bol...sve vise boli i pece kao u snu tvoj dodir..Nesto se lomi u meni, vrisak i tup odjek udarca odzvanja...crne senke beze, gube se, nestaju u daljini, a u glavi cuje se glas...
Ti znas da to nije san, ti znas da to sto mislis je laz, da od sebe ne mozes da sakrijes istinu...celog zivota senke ce te pratiti, bice uz tebe i uvek biti tu...svaki put kad zatvoris oci budi sigurna da one ce doci...
Teski uzdah pritiska mi grudi, lezim i cekam dan, a gluvo je doba noci...osecam umor i bol ali se bojim da sklopim oci...
Crne senke su svuda oko mene, ne zelim da ih gledam jer znam da lice na tebe...
Bezite odavde! pokusavam da viknem.... ne vredi usne su mi neme...
Gledam na sat, jos malo i svanuce dan...ali oci se sklapaju, secanja se vracaju...dodiri, usne i te oci...sada su crne kao senke, a tvoj pogled gubi se daleko, pruzam ruku ali ne mogu da te dotaknem, sve si dalje...
Jaka svetlost zaslepljuje mi oci, ne vidim te vise...ni senke vise nisu tu...a ta svetlost to je sunce ,samo...
to nisi ti, to nije moje Sunce, to nije nase sunce...vise ne postojimo i nikad necemo postojati MI!!
Uspomena
I opet noc...mrak probija sve barijere,
topi secanja ja opet nemam vere,
svaki sekund, svaka uspomena, sitnica dolazi do mene,
i evo ponovo suza krece
i nishta dobro ona doneti nece..
izgubljene godine i svo izgubljeno vreme,
secanja lutaju od teme do teme,
budi se i radja to davno zasejano seme,
s godine u godinu sve postaje prashina i uspomene blede.
A onda dodje noc kao ova,
vratish se u proshlo doba,
hodnike kojima vishe niko i ne hoda
i shvatish da ti trenuci ipak vrede.
Proshlost se vraca, lije niz tebe kao kapi kishe
i kao gumica slova tvoju mladost brishe,
shvatis da godine lete tebe nema vishe,
prestajesh da budesh dete,
gubish se,
nestajesh u svakodnevnom svetu
i tako ostarish i tvoji najblizi te se retko sete,
a trenuci ne mogu da se vrate uvek u proshlost odlete.
Po sto puta vrtish u glavi slike,
sve stvari koje su u tvom zivotu nekada bile bitne,
i nikad vishe vratiti se nece,
a kapi kishe vec sutra i ovu noc u uspomenu odnece.
Ostace samo ova slova kao svedok da sve prolazi,
da novo vreme dolazi i nove zivote donosi,
a ti cesh biti kao prosjak koji na ulici malo razumevanja prosi,
dok reka zivota tvoj zivot od tebe polako nosi.
I u ovakvim nocima zalish za onim shto je bilo,
krene iz tebe sve ono shto se vremenom skupilo
i negde duboko u tebi do sada krilo.
Kada ostarish, kada ostanesh sam uspomena je jedino shto ti ostaje, a tvom zivotu je kraj!
Setis se i one noci, peska,zalaska sunca i njegovih usana
i kao da opet se otvaraju vrata raja...
lezis i opet osecas vrele usne kako klize niz tvoje,
spustaju se sve nize dok drhtis i znoj te obliva sve vise..
grizes usne i uzdises tiho i sem njega za tebe na svetu ne postoji niko...
A sada sve je proslost, praznina kao belina papira...oni dani, one sene,
godine koje su bile bitne a sada su izgubljene...daleko u proslost odnesene...
Pustam film da se odmotava..ponovo se vracam u sne,
trazim ih ponovo al sve uspomene u daljini gube se..
|
