Onima koji su hrabri da nesto kazu ... onima koji imaju srca ...
Emocije-izuzetno vazan i nezamenljiv deo ljudske prirode.NJihova raskosnost krasi skrivene predele nasih dusa..Kada smo uskraceni ,gubimo sustinski kvalitet nasih ljudskih sposobnosti,...a kada se opismenimo,onda nase emocije rade za nas,a ne protiv ...No,uglavnom nemamo ta saznanja...vecina nas odrasta sa visokim stepenom emocionalne nepismenosti...
Smatram, za nepotrebnim pisanje uopste o emocijama,poreklu,procesima...sigurno je bilo govora o tome na MC.
Ovo je jedna drugacija prica,koja moze mozda pomoci da poboljsamo svoje medju- ljudske odnose u smislu oslobadjanja svojih emocija,ucenja da ih bolje razumemo,upravljamo njima i kontrolisemo ih..
Biti emotivo pismen, znaci upravljati emocijama tako da povecamo licnu moc i samim tim poboljsamo kvalitet svog zivota i zivota ljudi oko nas...Njenim vezbanjem postacemo''emocionalni gurmani'' bicemo'' svesni teksture i arome svojih emocija,ukusa koje one za sobom ostavljaju.''K.S.
Kao rezultet toga postajemo bolji roditelji,partneri,konstruktivnije se iskazujemo u radu,igranju,ucenju...voljenju...
Greske koje ljudi prave,a posledica su emocionalne nepismenosti, su veoma ceste,uglavnom destruktivne, do krajnjih granica opasnih i najtezih oblika agresivnog i devijantnog ponasanja...
Na svakom koraku nailazimo na te greske...evo primera...
''Kada je dobio nagradu za drugo mesto na drzavnom takmicenju srednjih skola,vodja grupe je bacio nagradu u kantu za otpatke...a direktor skole je poceo da se svadja sa sudijama,tvrdeci da je njegova grupa zasluzila da zauzme prvo mesto...
Posle fudbalske utakmice,jedna majka je besno ''psovala'' vicuci na sudiju...a zatim ga je kad je pokusao da ode,zgrabila odpozadi...U napadu su joj se pridruzila jos tri coveka,koji su ga tako udarali po licu da su mu slomili vilicu...
Jedan drugi roditelj je usmrtio oca deteta ,koji je pobedio njegovog sina na takmicenju u boril.vestinama i zbog toga bio osudjen na vise godisnju kaznu zatvorom.''K.Stajner
Na Balkanu..
Sta se dogadja...novine su prepune raznoraznih prica o zlostavljanjima,mucenjima,sukobima,tucama,ubistvima,psovkama,
Svi pravimo emocionalne greske...naravno, ne tako ekstremne..Ponekad smo svi .. nekonrolisano vodjeni besom,strahom,ljubomorom,nesigurnoscu..ili izbegavamo da preuzmemo odgovornost za neki neprikladan postupak
E..sada postavlja se pitanje...Zasto se toliko ''pametnih'' ljudi ponasa ''budalasto'' kada su emocije u pitanju...Gde je tu odgovor...sta se tu dogadja?
Covek nije cesto u dogovoru sam sa sobom...eto odgovora...cesto nismo u dosluhu sa svojim osecanjima ili ne znamo
njima da se bavimo na odgovarajuci nacin...zasto je to tako.?..Dr Stajner smatra da je ..razlog tome to, sto''smo doziveli i stalno dozivljavamo mnoga bolna iskustva''...
Zapravo,mi smo, ili emocionalno gluvi i nemi.(to je jedan od oblika emocionalne bespomocnosti) u stanju neke otupelostii totalne uspavanosti, ili smo suvise emotivni i ne mozemo da kontrolisemo svoja osecanja,preterano reagujemo na njim dok postajemo plenom njihovog progona i terora..(dusa nam se para po rubovima,zive rane se otvaraju...suze ih zalivaju,a one usled njihove slanosti peku i jos vise bole...ostaju oziljci..ne postoji cudotvoran lek da zaboravimo...kida nas toliko da danima tumaramo po hodnicima odaja za mucenje...)
I jedna i druga stuacija donose probleme.....znaci ...bez obzira da li je u pitanju preterana kontrola emocija ili njihovo preterano izrazavanje...one nasu moc umanjuju i sve sto nam se dogadja je obojeno emocionalnom patnjom ...
Emocionalna pismenost je ''kljuc koji otvara vrata licne moci'',jer emocije su mocne ako ucinimo da rade za nas ,a ne, protiv...
Da bismo se oporavili od emocionalnih bolova kojima smo svakodnevno izlozeni,potrebno je suociti se sa njima,priznati da postoje i imati sagovornika koji ce nas zaista razumeti i saosecati sa nama...
Medjutim ,obicno izbegavamo da se prisecamo,ne volimo da pricamo...znaci ne oporavljamo se..pa se tako navikavamo na stanje emocionalne otupelosti ili haosa...
Cesto su nase emocionalne traume zaogrnute velom sramotne tajne(zlostavljanja ili alkoholizam u porodici) i to naravno ne iznosimo u javnost...Traume nam se stalno ponavljaju..jer ne znamo ili nismo u mogucnosti da izbegavamo ljude koji takve traume izazivaju...Nastavljajuci kontakt sa njima ,ponavljamo obrasce emocionalnog zlostavljanja..Na taj nacin velike zivotne traume se akumuliraju...dospevajuci do najudaljenijih i najskrovitijih delova nase duse ..ugrozavaju nasu sustinu... osecanja...
Danas velika vecina ljudi zivi u hronicnom stanju emocionalnog soka..koji se stalno pojacava cestim bolnim iskustvima..
Na taj nacin, gubimo kontakt sa svojim osecanjima...Posledice su strasne...
Idemo...hodamo kroz zivot ''emocionalno anestezirani'',osecanja zakljucanih u srcu...uglavnom razocarani u ovaj sumorni i nepristupacni svet...K.S.
Danasnje vreme,koje forsira ravnodusnost kao bitnu stavku u zivotu...u kombinaciji sa emocionalnom nepismenoscu...predstavlja izvanrednu predpostavku za konacno propadanje i totalnu opustosenost coveka na celokupnom njegovom putovanju kroz zivot...
No...mi se necemo dati...emocionalno cemo se opismeniti.,..odbaciti''cool''mantru kao smece i dozvoliti svojoj sustini da se ispolji.. i prikaze u 'bozanskom svetlu''kako nam i pripada ....pa pobogu... zato nam je 'tvorac''udahnuo zivot...pa opravdamo njegovo poverenje..ispunimo ..zadatke...
Odoh ja...izgubicu se u mnostvu zamki koje ''cuce''tu negde..kada je prica o emocijama...
Inace..ovo je tek pocetak price...uvod u kako...sta..???
EMPATIJA...jedna od ''vestina emocionalne inteligencije''...smestena u srcu...vazna da se emocionalno opismenimo..i tako budemo srecniji,zadovoljniji ,pomazuci i sebi i drugima...
Da li raspoznajemo osecanja drugih ljudi...da li ih razumemo?...Da li ikada mozemo osetiti tudje emocije kao nase ili smo u onoj vecini,koja ima samo nejasnu ideju o tome ...sta drugi osecaju...!?...
Empatija...kada smo empaticni..?''Ne pokusavamo da dokucimo emocije drugih ljudi,i da ih vidimo, mi jednostavno ..znamo sta drugi oseca''K.S.
Cesto mesamo saosecanje i empatiju...
Saosecanje-intelek.proces pomocu koga izvodimo zakljucak o emoc.stanju neke osobe...znaci...to je mentalni ,a ne emotivni proces iako nam saosecanje pomaze da razumemo ,pa cak i da predvidjamo kako bi se neka osoba mogla ponasati...odnosno osecati...[b] to je kao ''bojanka-naspram umet.slike'' nema stvarnog ukljucivanja emocija..
Empatijom mi smo potpuno emotivno ukljuceni...razumemo sta drugi oseca,imamo to osecanje u svom srcu,a vizuelno predstavljeno u umu..
Nazalost mnogi ljudi ,ne samo da nisu empaticni...nego cak ni saosecajni...danas, vise nego ikada ...nema nicega.(biti ''cool''...je sustina).znaci, nema ni tog minimalnog oblika emocionalne pismenosti-saosecanja...(zato smo sve nesrecniji...nezadovoljniji...agresivniji...)
hajde malo ..muzike!
Istorijski i mitski primeri rodjenih empata...Isus Hrist,Mahatma Gandi, Majka Tereza...i mnogi drugi...
''Njihov dar da vole druge,neguju saradnju sa ljubavlju,bude ono najbolje u ljudima,daje im moc da dobiju ono sto ljudi najvise zele...jer vise od novca,od politicke moci,ljudi zele i vole da budu voljeni''K.STAJNER...
Danas,se uveliko radi na tome da ljudi izgube svoju sustinu i postanu ''stvari za habanje''
''Nema poraza ni pobeda,nego uvek i svuda,kod porazenih jednako kao i kod pobednika,napacen i ponizen covek''I.Andric
Trudila sam se da život provedem bez prevelikih emocija, ne znam kako, urođeni strah od emocija, koje lome, izbacuju iz takta, gutala strast i zakopavala je duboko u sebi.
Ali ovjde ću reći nešto što nema veze sa najužim smislom te riječi, reći ću nešto o mojoj emocionalnoj nezrelosti u jednom segmentu, a to je moja nemogućnost da izbacim emocije bijesa iz sebe. Ljudi se čude koliko mogu da trpim, da ne puknem.
Nisam se tokom života uspjela posvađati, čak ni kao dijete, onako pošteno kao čovjek. Bilo je ljutnji, ima ih i dalje, ali bijes kontrolišem i zadržavam u sebi kao najdragocjeniji teret. Prođe vremenom. Zašto?
Pokušavam sebi da objasnim po sto puta zašto ne mogu da puknem kao normalan svijet, otjeram sve do đavola i olakšam sebi. Pa zaključujem ja se bojim svog bijesa, bojim se kako bi drugi primili moj bijes. To ja kod sebe zovem empatijom, znam šta je empatija, i čini mi se da razumijem potrebe drugih, ali iz tog razloga zadržim u sebi većinu negativnih emocija da ne bih nekoga povrijedila...
Znam da postoje tehnike izbacivanja negativne energije, Geštalt uči da je je dobro udarati u jastuk i slične stvari, ali ja ni to ne mogu, ili nisam dovoljno bijesna...
Pokušavam sebi da objasnim po sto puta zašto ne mogu da puknem kao normalan svijet, otjeram sve do đavola i olakšam sebi. Pa zaključujem ja se bojim svog bijesa, bojim se kako bi drugi primili moj bijes. To ja kod sebe zovem empatijom, znam šta je empatija, i čini mi se da razumijem potrebe drugih, ali iz tog razloga zadržim u sebi većinu negativnih emocija da ne bih nekoga povrijedila...
Znam da postoje tehnike izbacivanja negativne energije, Geštalt uči da je je dobro udarati u jastuk i slične stvari, ali ja ni to ne mogu, ili nisam dovoljno bijesna...
Što je jača zabrana ispoljavanja besa i tzv. negativnih osećanja u osnovi, to je veća količina potisnutog besa. Nije dobro, zato što čovek može organski da se razboli.
U geštaltu se to radi u grupi i uvek u prisustvu voditelja grupe: uzmeš bejzbol palicu i udri po jastuku. U meni je bilo toliko besa da sam mogla da mlatim pola sata. Nakon toga mi je jedna osoba, fascinirana tolikom snagom u tako krhkom telu, rekla: koliko ti energije imaš u sebi!
Možda si ti svoju energiju usmerila na posao i afirmaciju kroz karijeru (stvaralaštvo), pa je bes "sublimiran" na kreativan način.
@sorelag, pa ja u poslu najviše izbjegavam konflikte, nekad sam puna bijesa, ali ne dozvoljavam sebi da puknem, računam to je posao, dođe i prođe...recimo nerviram se dok vozim, i malo sam agresivnija, ali nekako zaštićena ljušturom automobila...to je sve...a posao sam toliko dugo savladavala, nema tu više kreacije, sve je već viđeno...volim da pišem, tu malo izbacim neke emocije, to me opušta...ali nije dovoljno.
Kick boks, tae-bo možda to
..emocija kao latica..kao crveno ruže kao miris (još je sveti bernar učio da dekadencija počinje sa mirisima) kao....trnje tad' je neartikulisanost nemzštih ogrebotina duše...taj drevni jezik(po vikou,i još nekima, verbalni govor je kasna tvorevina...)..i reči su emocija....prema sebi prema drugima...emotivnost bilja...emocionalnost životinja..
učiti sricati.....slovo po slovo...vratiti se u osnovnu školu osećajnosti..
kad su precizna i jasno izrečana drugi misle da su razmišljanja..
raskošne po naravi..neverne drugima a opet sebi verne.....rukopis su duše...pisati po tabula rasa(aristotelovski-prazna tabla kao -mogućnost- ne kao neispisanost)..
..provetravati ih...deliti ih kao slatkiše..jesti ih kao voće...opervažitinjima i druge i sebe...biti čadsko jezero osećanja puno..
..moguće je dodirnuti ih..neko će već smisliti novo brajevo pismp za emotivno slepilo..naučiti biti krošnja osećanja..šuma cela...
Citat:izgleda, prestao sam da volim. poceo sam da mislim ljubavlju. izgleda da sam izdao najlirskije u sebi. poceo sam da mislim osecanjima.
sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice, polako uliva u nebo. ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo obilje zvezda.
kad odem, vazduh ce postati pomalo rapav i bolece. na usni. i u grudima. a o napuklom miru kamenja, zemlje i cveca, bolje da i ne govorim.
ako je zivot materija, ako su osecanja materija, pa eto: i vecnost ako je materija, ipak ostaje ono sto se ne da objasniti.
postoji nesto na svetu, nesto, a u to sam siguran, sto nikad nece biti samo od materije. to su ta moja pitanja, milion puta brza nego svetlost
