|
Коментар
РУРАЛНА ЖЕНА НА ЈУГУ СРБИЈЕ
Тема ми је занимљива са више аспеката. Ново биће новог века. О томе сам често писао коментаре на разним форумима у нашој Србији. Овде је за то „биће“ у ери транзиције и глобализације узет прототип наше српскиње. Садржај теме се често односи на „урбану жену“ у ери „либералног капитализма“-тако се барем каже, Али о „руралној жени“ се мало говори. Нећу да се враћам у прошлости, желим да опишем сурову реалност садашњости суровог капитализма и жртву жене као људског бића у њему у унутрашњости Србије.
Негде средином 20. века сеоско становништво је почело да се насељава у градовима и после завршетка школа се махом запошљавала женска радна снага по фабрикама. У ери социјализма жене су имале повластице и време трудноће, запошљавања, летовања на мору, рада у највишим органима државе.
Наравно то неки данас идеолошки другачије гледају, али је то факат. После распада социјализма и старе Југославије, потом екстремног национализма и ратова, фабрике су опустошене, земља опљачкана, држава криминализована-пропала са свих страна.
Појавом ратних профитера, српских тајкуна, разних лажних европејаца, лажних патриота, демократа-наша жена на рурално подручје Србије постала је само предмет и обична бројка, с којом се управљало и управља једино као гласачка машина и „проста бројка“ за репродукцију српске нације.
Она је прво претворена у „национу“-класно разбаштињена, потом јој је одузето право на рад, доходак, лечење и живот једне нормалне индивидуе у поремећеном систему вредности живота. Отпуштена из фабрика као „технолошки вишак“ или најурена из пропалих фабрика, жена у борби за голи опстанак своје породице је почела да се бави шверцом робе, рада на најцрње послове-од којих се и мушкарци стиде.
Многе су жене код новопечених богаташа-ратних профитера радиле и раде и преко 12 часова дневно, суботом, недељом, без социјалног осигурања-често под психичким терором, губиле своје здравље и бориле се да се некако преживи.
Њих нема нигде ни на телевизији ни у новинама, а о голој експлотацији и рада као робова код ГАЗДИ се неретко и несмеје ни поменути, а камо ли писати; јер се боје да изгубе и тај посао, који се некада плаћа и по шест хиљада месечно.
Страх за егзистенцију је јачи и од страха смрти, па се зато и жене у руралним срединама и неусуђују да говоре о себи, њиховим патњама, тортурама разних облика.
Наравно тако ће бити све док саме жене једнога дана не дигну свој глас за свој положај у друштву и држави-безобзира на страначку припадност, вероисповест, ниво образовања и социјални статус.
Нико још није јавно проговорио да жена није роба с којом се тргује, роб новопечених ГОСПОДАРА по приватним фабрикама суровог експлотаторског капитализма.
Мирослав Б. Младеновић Мирац наставник и локални етнолог власотинце
Власотинце, 26.децембар 2007.године Власотинце Србија
Мирослав Б. Младеновић Мирац локални етнолог и историчар Власотинце Србија
|
