offline
- Pridružio: 05 Sep 2007
- Poruke: 1061
|
"Koliko puta ste bili u situaciji da vam je neophodan bebisiter, ali se niste usudili da ga potražite? Koliko puta ste bili nepoverljivi prema ljudima koji bi čuvali vašu decu, da im niste stalno stajali nad glavom i proveravali da li svoju dužnost obavljaju kako treba?
Strah i nepoverenje nisam stekla iz ličnog iskustva, već dugotrajnim i mučnim istraživanjem interneta, posebno foruma. Htela sam da me iskustva drugih oslobode i ubede da pouzdan bebisiter postoji, a dobila sam upravo suprotno. Iz glave nikako ne mogu da izbacim snimak neke bebisiterke u Americi koja maltretira dete koje čuva, koji sam gledala godinama ranije na TV-u. Tako je moj strah rasao do, možda, patoloških razmera i došla sam u situaciju da ne smem, sem svojih najbližih, nikome dete da poverim.
Moja iskustva sa bebisiterima gotovo svaki put izgledaju isto. Nakon većeg broja dana provedenih sa detetom, dođe i taj dan kada moram nekome da ga poverim na čuvanje. Zovem mamu – ne može da uzme slobodan dan. Tata – već je otputovao . I tako redom, dok me svi ne „otkače“. Onda me uhvati panika, budem čak u situaciji da otkažem obaveze, zbog kojih taj dan ostavljam svoju jednoipogodišnju devojčicu. Uzimam imenik sa brojevima bebisiterki kojima se moje drugarice već godinama hvale i tek onda nastaje noćna mora. Pitanja, na koje već imam pripremljene odgovore. Uspevam da ih podelim u više grupa, od običnih, onih koje bi mučile svaku mamu: Da li je beba presvučena, oprana, namazana kako treba? Da li je nahranjena na vreme? Da li je jela voće? Hoće li spavati popodne?
Zatim slede ona suluda: Da li je bebisiterka složila boje pantalonica i jaknice kada je vodila u šetnju? Da li da pozovem za tri sata nakon odlaska i da je podsetim da joj promeni pelenu? A onda i nakon pola sata da proverim da li je užinala? Kakav će haos da me dočeka kada se vratim kući?
I još stotine glupavih pitanja, koja , nekada mi se čini, samo meni mogu da padnu na pamet. I sve to ne bi bilo toliko strašno, da se ne jave i one slike maltretiranja deteta od strane neke američke bebisiterke. Tada osećanje straha kulminira i nakon toga menjam planove, i sasvim nepotrebno otkazujem svoje obaveze. Jer , naravno, neću da dozvolim da mi neki „monstrum“ čuva dete.
Vremenom sam postala rob tog straha.
Provodeći dosta vremena na internetu, što me je do tada samo sputavalo u svojoj nameri da pronađem bebisiterku, naišla sam na veoma interesantan sadržaj, i dalo fenomenalnu ideju. Tačnije, našla sam sajt firme koja prodaje špijunsku opremu, a posebno su mi bile interesantne mikro-kamere. Nisam ja htela da špijuniram, nego samo malo da „virnem“ i uverim se da je sve kako treba.
 
Kamere u dugmetu, privesku, olovci, upaljaču, satu – da čovek ne veruje da je moguće nabaviti tako nešto. Bila sam oduševljena. Odmah sam se odlučila za mikro-kameru u stonom stanu. Pozvala sam broj firme, naručila i dobila svoju „oslobađajuću presudu“.
Takozvani sat postavila sam na mesto sa koga se vidi veći deo dnevne sobe, a s obzirom da živimo u jednoiposobnom stanu, može se reći i ceo stan. Entuzijazam je nakon postavljanja i pripremanja svega počeo malo da jenjava, jer me je bilo veoma sramota što to radim, ali izbora nije bilo: ili ću ovo učiniti, ili ću ponovo da izgubim svoje pravo na normalan život. A virkanje je bilo, u tom trenutku, jedini put koji je vodio tamo.
Došao je taj dan kada je trebalo pozvati bebisiterku i ugovoriti čuvanje. Odlučila sam da pozovem Mariju, devojku koja je čuvala kuminog sina, a ona je bila prezadovoljna njenim radom. Više puta sam se na dečjim rođendanima uverila u njenu spretnost, dobrotu, ali i u njen vredan i kreativan rad sa decom. Ali, naravno, samo sa tuđom decom, moje sam ja pazila i na rođendanima! Nekoliko puta sam je i zvala da je rezervišem, ali i potom otkazivala. Zbog čega mi je taj dan trebalo više sati da je dozovem, jer devojka nije želela da se javi na telefon kada je videla moj broj, što mi je kasnije i rekla.
Ipak, javila se. Dogovorile smo čuvanje, i taj dan ga prvi put nisam otkazala. Marija je sutradan došla u naš stan, dete se obradovalo novini, a ja sam, gotovo sa nevericom, izašla iz kuće.
Kada sam došla s posla, moja devojčica je spavala, a Marija je sređivala igračke. Pokazala mi je crteže koje su mi zajedno nacrtale. Kuća je bila ispunjena mirom i u savršenom redu.
Uveče sam sela, odgledala snimak koji je zabeležila moja „skrivena kamera“ i uverila se da je naša bebisiterka jedno divno, duhovito i pametno biće. I znate šta, kameru sam uključivala samo još dva puta. Iako me je bilo sramota što špijuniram, kupovinom ove napravice kupila sam mir, sreću i, što je najvažnije, normalan život.
Kao što kažu, za sreću je potrebno malo."
|
...ali da mi npr. treba bejbisiter pa da ja postavljam kameru? Pa kako to? Ako sam vec nekoga izabrao da bude bejbisiter i da sa njim treba da ostavim svoje dijete - valjda bi nasao nekog kome vjerujem, ko izgleda ozbiljno, mada opet danas nekom vjerovati... Ali kamera, prisluskivaci i sl. ne dolazi u obzir 
(
